Слике страница
PDF
ePub

други епископ от њега зависити. Ово је Граматик њему за то говорио, у случају ако би га с унијатством нудили, да би се он могао с тим извинити, и к истоме митрополиту прибјећи, и кад смо се ми кренули у Трст поћи, мени је ово на поласку речени Граматик препоручио, да напоменем владики кад код цара пође, које сам ја и учинио, и посљедни пут кад је код њега био, питао сам га: јели цару што за то говорио, на које ми је отговорио: да јест, и да му је цар рекао: што ће вам митрополит?, ви сте у вашој епархији и митрополит и патријарх и све, за то вама није то нуждно. -

Ово није ми се ништа допало, сувише кад сам у квартиру, гђје смо пребивали, под једним асталчићем бачен згужвати папир нашао, кога дигнем горе, и развијем које бјаше от пет-шест парчета, а то је био концепт от једнога писма, које је владика староме Руђеру писао, и у ком му пише, да настоји около старога пароха, да остави парохију, надодајући: да с њим неће се моћи ништа учинити. Ја кад сам ово видио, одма сам се осјетио шта то значи, на које сам тврдо закључио, не бити участник, „него ако до шта буде, да ћу Шибеничанима тајно обзнанити, како ствари произлазе. За то нијесам хтио у Трсту код Грка остати, све мислећи у глави, да ће сиромаси Шибеничани страдати, ако ја тамо не будем, и не кажем им како је у ствари, а Грци имали су нужду от једнога свјашченика, пак будући да сам ја кад служио, они су мене нудили, пак најпосље и молили, да ја код њих останем. На које сам им отговорио, прво, ја незнам добро гречески говорити, друго, не би се рад био г. епископу замјерити, да не рече, да сам се за користољубије повео, на које ми они отговоре: што се тиче говорити, ви ћете за једну годину тако љепо говорити као који от нас, како что и читате, да тко вас незна, мислио би, да сте рођени Грк, како што смо и сами мислили, док нас није г. епископ увјерио, а што се тиче владике, ми ћемо то тако учинити, да ће он сам вас на то скло

нити, на које сам ја њима најучтивије захвалио, на њихово добро мњеније о мени, и као пре опет сам се из

винио, јербо је мени све у глави било, да ја морам у

Шибенику бити, како што сам горе рекао. По одласку цареву из Трста, и ми смо пошли у Млетке, и ноћили смо у Капoдистрији, сутри дан упутимо се даље, али поче свирјепствовати вјетар тако, да мало Фалило тер се нијесмо сви потопили, и једва пред вечер стигосмо у Пиран, гђје смо морали 6 дана чекати, доклен се пријатно време учинило. Отпловисмо у Млетке гђје смо познали г. Соларића, г. Христофора Цвјетовића мога соотечественика, кога сам ја први пут видио, а његове родитеље и брата и сестру познавао сам добро у Боки От Котора. Ту смо се познали и с осталим нашим Србљима и с Грцима, којим је свима драго било, нас међу њима виђети, и ту је владика више пути служио и србски и гречески, на молбу онога нашега православнога обшчества, будући да у тамошњој нашој цркви св. Георгија доста драгоцјеније архијерејскије окрута, која су остали от оније архијереја, који су у време млетачке республике тамо пребивали. Близу наше цркве преко једне узке улице, обитавао је један богати Грк, именем Николаје Карајани, који је имао у својој кући капелу љепо украшену и с књигама, одеждама, свјашченим сосудима снабдјевену, који је мене пре нудио, а посље и молио, да останем код њега за капелана, само да му правило држим и служим кад оћу и како оћу, или гречески или србски, будући је он руски добро знао, и са мном се највише руски разговарао, а између 12 слуга што је у кући имао, били су неколико њих и пјевци, који су свагда морали појати. Овај господин давао ми је на годину 60 кронталира, обиталишче с постељом и са свим нужднима у соби, ручак, објед, вечеру и прање, на које сам му ја најучтивије захвалио, и извинио се као и Грцима у Трсту. Но он с тим није задовољан био, него ме, догод смо се у Млетке бавили, непрестано нудио, а по одлазку нашем у Далмацију два пута за то писао, најпосље једанпут и владики, на које му је отговорио: да ме не може отпустити, будући да Шибеничани искали су ме от њега за њихова пароха, а и он жели имати ме близу себе. Све што је достојно и вредно било виђети у Млетке, отишли смо у Падове, и тамо смо такођер све што је редко и достојно било виђети, виђели смо. Из Падове отишли смо у Аркву да видимо кућу, која и данас сушчествује, онога славнога италијанскога стихотворца Петрарка, и вратили смо се у Баталију, гђје се налазе цјелителне и у прекрасном поретку начињене бање, гђје смо се мало у истима прохладили, посље обједовали и отпочинули. Ми кад смо из Млетака у Падову дошли, узели смо једног чоека, који је могао имати близу 50 година, за да нас спроведе свуда у она мјеста, која смо жељели виђети, будући су њему као онде урожденцу добро била позната. Овога смо и у Аркву водили и кад смо у Баталији посље обједа отпочивали, речени чоек сједио је у хладу под прозор от моје собе, у коју сам ја био, и разговарао се с кочијашем, који је нас возио. Овај кочијаш могао је имати около 25 година, и слушах како он пита старца. Кочијаш : који је ово господин кога ја возим? Старац: Епископ гречески. Кочијаш: Какав је тај гречески закон? Старац: Љубезни сине, ни ја нијесам имао толико поњатија о њихову закону, него само што сам слушао да су Христијани, али не као ми, него лани ја сам овде био неколико седмице с једним каноником старим из Млетака, који је от најпрви и најбогатији Фамилија (он му казиваше име и презиме, али ја сам у дугом времепу заборавио). У исто време био је овде и један епископ гречески стари у годинама, с којим је овај каноник свагда се разговарао, за које сам ја реченог каноника питао: какав је тај гречески закон, на које ми је он овако отговорио: љубeзни сине, ја би не само оно моје, него да је моје и оно све што имају моји племештаци, прегорио, да сам се у оном закону родио, јер онај је закон, кога је сами Исус Христос установио, и они се тврдо њега држе, нити што попуштају, нити што надостављају. А наши су неке новости увели, на које Грци нијесу хтјели пристати, и тако су се раздвојили, треба да се њега тврдо држимо, то чест човечанска изискује, а Бог от нас захтева да га љубимо свим срцем

и душом, и мислу, и ближњега нашега као сами себе.

Ево, говорећи кочијашу, сад си разумио. Кочијаш: јесам и захваљујем ти што си ме за то увједомио. Посље овог разговора, они су се о другим стварима разговарали, на које ја нијесам внимавао ништа. По отпочитку нашему, отишли смо на ту близу лежећа добра Дуке от Модене, гђје смо виђели његову љепу и богату галерију украшену различним и редким древностима, на различне начине изведену воду, риболове, дубраву зидом обграђену, различну звјeрaд у великом количеству. * Одатле отишли смо опет у Падову и преноћили, и сутри дан вратили смо се у Млетке управо у очи возненесенија, и ту смо се задржали до првога понедељника посље свјатих отец. Бавећи се у Млетке, ја сам сваки дан по један пут, а који пут и по два, одлазио код Соларића. Он се мени много благонаклоњен показао и веома ме је возљубио. Он ми је казивао, како је намјеравао доћи у Далмацију и завести школе с помоћу епископа, и други добри сонародника. У исто време како је био намислио препечатати све црковне књиге, за које би требало трошка, по његову рачуну 6000 цекина, и от свакије књига једно на друго по 1000 напечатати, и кога сам молио, да ми даде једну от они књига: „Мати Србија и син Србин“, на које он ми отговори смјешећи се: све су ми однели, ја опет смешећи се рекох му: ја от они отнешени не иштем, него једну от они, које су у углу затрпане биле. Он смејући се рече ми: наћи ћу једну за вас, ал треба да је кријете, а то ми је рекао за то, што су ове књиге от генерала Шатлера, говерна милитарског у Млетцима по налогу њему посланом из Беча, будући је Теодор Недоба мајор русијски противу ови књижица тужио, биле су забрањене. Овај генерал Шатлер знао је 18 језика, су 14 знао је читати и писати, а с 4 није него само говорити. И владика ишао је посјетити га, који га по све љепо дочекао, и с њим је србски, и талијански, гречески и турски говорио, а са мном србски и италијански а више нијесам ни знао. Речени Соларић питао ме је, какви ја књига србскије имам, које сам све по именце казао, на које ми је отговорио, у да ће ми он набавити оне које нијесам имао, које је посље и учинио. Кад смо хтјели отићи из Млетака, допратио нас је до брода и с нама се љепо поздравио и изљубио, у исто време мене је на страну призвао, и умолио да му пишем из Далмације. Ја сам се извињавао, знајући моју неспособност за упустити се у преписивање с онако високоученим мужем, он ме разумио. добро, зашто се ја извињавам, али опет он јошт озбиљније поче ме молити, за које нијесам му се могао отрећи, него му се обећам да ћу му по вољи учинити, додавајући му молећи га да моју недостатoчност извини. И тако се растанемо и упутимо пут Трста, гђје сам имао срећу опет моје сроднике виђети, који су се много обрадовали видећи ме посље онога гласа, што су били чули, да смо се под Капoдистрију потопили, онда кад смо из Трста у Млетке били отишли. Ту у Трсту проведемо празднике св. педесетнице у грчкој цркви, и ја сам с оним свјашчеником, служио, а владика будући да није имао окрута, само на вечерњи под епитрахиљом и омоФором молитве је читао, и послије праздника опростивши се са сродницима и пријатељима отидемо из Трста, и упутимо се пут Далмације. Али г. епископ намјерио је узгред овом приликом посјетити оно наше православно обшчество у Пероју, и зато је препоручио капетану от брода, да стане у пристанишче под Перојом, ал будући да се већ било

« ПретходнаНастави »