Слике страница
PDF
ePub

*

*

[ocr errors]

1762. млетачка влада је установила у Млецима филаделфијску архијепископију за православне, и поставила за архијепископа Георгија Фадеа (1762-1768.)

Исти архијепископ је имао власт у црквеним делима и над православним Србима у северној Далмацији.

Истина, у то је време у Попини, на граници личко далматинској, живео српски православни далматински владика Симеон Кончаревић, кога је још 1751 у Требињу завладичио босански митрополит Гаврило; но њега млетачка влада није признавала за владику.

Владика Симеон, живео је бедно од милостиње у Попини све до 1764., попећи ко би му дошао од далматинских Србаља, које је године отишао у Русију, где је и умро.

Наследник Фадејев, Софроније Кутовали, 27. Маја 1783. постави за свога генералнога викара за Далмацију, архимандрита манастира Крке Никанора Богуновића (Скочића), с врло ограниченим делокругом.

По кампоформијском миру од 5. (16.) Октобра 1797., Аустрија је добила Далмацију. У то је време био у Далмацији генерални викар Филаделфијског архијепископа, архимандрит Герасим Зелић. За таквог је био постављен по смрти Богуновићевој († 27. Јуна 1792.), 22. Октобра 1796.

По паду млетачке републике, појаве се у Далмацији четири политичне странке. Једна је хтела, да Далмација потпадне под угарску круну, друга под аустријску владу,

АВТОБИОГРАФИЈА

1

трећа да постане самосталном државом, а четврта под турску власт.

Зелић је радио за Аустрију, и кад је она овладала Далмацијом, буде од ње припознат за генералног викара.

1799. отиде Зелић у Беч, да поради на томе, да се он постави за епископа далматинског, но у место тога, декретом од 25. фебруара 1805., буде постављен за правог генералног викара.

Пожунским миром од 14. (26.) Децембра 1805., потпадне Далмација под Наполеона. Француска војска под генералом Мармоном 17. Фебруара 1806. ступи у Далмацију, и без икаквог отпора заузме сву Далмацију.

Француски губернатор у Далмацији Вићентије Дандоло, понуди црногорском владици Петру І. (св. Петру), да он прими Далмацију под своју духовну управу с титулом » патријарха свега српског народа или целог Илирика", с годишњом платом од 20.000 франака, ўз услов: да прекине свезу с Русијом и осталим сјуженим државама, а да призна француски протекторат.

Петар одбије ту понуду, а за узрок је навео своју бојазан, да би временом црногорска црква потпала под зависност римског двора папину.

Кад је Наполеону јављено за ово, подједно му је губернатор далматински Вићентије Дандоло, 3. (15.) Августа 1807. поднео опширан предлог, у ком преставивши му у каквом се незнању налази српско православно свештенство у Далмацији, и рђаве последице које отуда произлазе и произићи могу, предложи му, да је врло нужно, да се на државни трошак установи православна епископија, конзисторија и семинарија за бо

гослове.

На овај Дандолов предлог, изиђе указ Наполенов, потписан у Паризу 7. (19.) Септембра 1808. о устројству православне епископије у Далмацији и семинарије. За извршење истога, буду 31. Октобра (12. Новембра) и. г.

III

40 лица именовани за чланове синода, који у неколико седница израдише потпуно уређење епархијско.

14 (26.) Марта 1810. Наполеон постави владику Венедикта Краљевића, бившег сарајевског митрополита, за владику далматинског, а архимандрита Герасима Зелића, за викара боко-которског.

Како је Краљевић постао сарајевским митрополитом; какав је он био као владика далматински; кад и како је он дошао на помисао да се и сам поунијати, а и да целу своју епархију поунијати; шта је све рађено да ту своју намеру не постигне, и чија је управо најглавнија заслуга, што је није постигао, све се то и још много и много друго шта, што је до сада ил са свим непознато било, ил погрешно навађано, а нужно је да се зна, јасно види из приложене Автобиографије протосинђела Кирила Цвјетковића, која се овде сада први пут наводи.

И ако Бог Кирилу није дао толико века и времена да је довршио своју Автобиографију, дао му је ипак толико, да је описао оно, што је најглавније, и што се до сада понајмање знало, тј. сам покушај уније, и рад око узбијања, да се она не оживотвори.

Да Кирило није ништа друго урадио, него што је онако верно и потанко описао у својој Автобиографији умишљај и намеру Краљевићеву о унији, и онако жив отпор свештенства и народа српског у Далмацији, који не дадоше да Краљевић оживотвори „наручени" му умишљај и намеру; заслужио би, да се уврсти у број најзаслужнијих Србаља у Далмацији. А кад уз то из ње видимо и то, да је он био најглавнији чинилац, који је осујетио поменути умишљај и намеру Краљевићеву; с пуним правом заслужује, да га наш православни српски народ у Далмацији уврсти у народне светитеље и мученике.

Кирило је то заслужио не само због тога, што је он осујетио поменути умишљај и намеру Краљевићеву, него што је он због тога, дакле због очувања православља, одлежао по затворима и на робији - сем претрпелих мука и злостављања преко пуних 24 године, о чему ће на своме месту бити говора.

Кирило је написао своју Автобиографију на плавичасто - белој, дебелој хартији у три свешчице — теке 一, ушите у плаве корице. У првој има 18 листи, 22 см. широких а 27 дугачких, у другој 29 листи, 20 см. широких а 25 дугачких, а у трећој 7 листи исписатих 20 см. широких а 25 дугачких и 13 чистих неисписатих

листова.

На корицама нема никаквог другог записа, до ли на првој књижици : 12 фебрбара 1846. шиде дође 4. октобра т. л. 1. Ноемврія 1847. sono rimasto qui. «

))

Кад је Кирило започео писати своју Автобиографију, и кад ју је завршио, не могох дознати.

Автобиографија Кирилова сем што је на данашњи правопис са старога преписата, иначе у свему је верно преписата. Једино што се самогласно р стављало у место Кириловог ер н. пр. Крка, у место Керка, смрт у м.

смерт.

Да се види, каквим је правописом писао Кирило своју Автобиографију, навешћу неколико реди из почетка и завршетка.

» У време владаня млетачке респѕблике, коя разпространяше область свою и надъ милимъ отечествомъ моимъ, то єсть надъ Бокомъ ш Котора, іа самъ се, у истомъ которскомъ окряжію, у предѣля кастелновскомъ, а у сель Баошиће родію лѣта 1791. Септемврія 15. дань, и на святомъ керштеню добыо самъ име Константинъ «.

„Ја ніесамъ имао доволно рѣчи да овоме чоеко захвалимъ, кои се овако за мою стваръ заузео, и бъдаћи римскогъ вѣроисповѣданія, али благородне даше и сердца. безъ свакога пристрастія и занешености, посље иоштъ неколико разговора опростисе са мномъ и полюби, и желећи єданъ драгоме лагка ноћъ".

V

О покушаном унијаћењу у Далмацији (1818-1822.) од стране владике Венедикта Краљевића, писано је и код нас Србаља а и код Руса, врло много.

Као најважнији спис о томе, сматра се књижица : » Преписка о уніи далматинскогъ епископа Венедикта Кралѣвића, са аустрійскимъ правителствомъ. У Београду 1863. стр. 98. 4°, коју је те године издало » Друштво србске словесности", на препоруку Алексе Симића.

У истој књижици наведена је коресподенција Краљевићева са аустријским властима, о којој је говор и у Автобиографији Кириловој; и кад човек прочита причање Кирилово о Краљевићевој намери и о њеном осујећењу, те га сравни са причањем у поменутој књижици: тек онда види, како су у њој погрешно описате чињенице, и како је у њој она слава, која припада Кирилу, пренета на ђакона Андрију Личинића, који је био само помагач Кирилов.

Ал милостиви Бог, који не да, да дела праведника за увек остану у тајности, и ако мало доцне, ипак учини, те рад Кирилов око сузбијања покушане уније од стране владике Краљевића, ево изићи ће на видело, те ће слава за то припасти ономе, који је и заслужује.

Да је поменуту књижицу написао не давно умрли српски књижевник Милорад Медаковић, није се све до пре две године знало.

Да ли је у истини он до ње дошао оним путем, као што се у њој прича, не знам, но ја сумњам. У осталом дошао он до ње којим му драго путем и начином, хвала му, што ју је обелоданио, ма и са оним грешкама, које ће Кириловом Автобиографијом исправљене бити, те ће се доћи до праве истине.

Опоравивши се милошћу Божјом од мучко задобијених рана, идући први дан Ускрса о. г. у цркву, да обавим најсвечанији чин Христова васкрса, која ме је сачувала и од намењене ми том приликом смрти, и захваливши јој се свесрдно и на једноме и на другоме;

« ПретходнаНастави »