Слике страница
PDF
ePub

мислећи, чиме да започнем у име Божје рад, дође ми на памет мученик Кирило Цвјетковић, који је и сам као и ја страдао невино, чију сам Автобиографију имао од пре преписану, и реших се да је довршим и за штампу спремим, што ево и учиних. У Земуну 9. Маја 1898. на дан преноса моћију св. Николе, мога патрона и заштитника.

[ocr errors][merged small]
[merged small][ocr errors][merged small]

У време владања млетачке республике, која разпростираше област своју и над милим отечеством мојим, тј. над Боком от Котора, ја сам се, у истом которском окружију, у предјелу Кастелновском, а у селу Баошиће родио, љета 1791. Септемвpија 15 дан, а на свјатом крштењу добио сам име: Константин, но моји родитељи прије рођења мога говорили су међу собом: ако мушко дете буде, да ће му име дати Христофор или Спиридон, али ону ноћ кад сам се родио, моме родитељу приказа се у сну једна лепа жена у бјело обучена, која му је честитала да му се син родио, питајући га како ће му име дати, на које је отговорио: Христофор или Спиридон. На то му она рече: не, него дај му име Константин и у томе се пробудио и одма рекао да ми ово име даду, за које га упита његов родитељ, браћа и остала кућна чељад, за што такво име, кад си прије овако говорио. На то он каже свој сан, и они му онда рекну: да тако и учини, како му се сањало.

Ово су мени родитељи, стричеви и стрине више пута КаЗИВАЛИ.

Милом мом родитељу име је било: Јоан, а матери Анђа, која је била с Драженврта из једног малог села близу Пераста. Родитељ њезин звао се Јоан Вукасовић, и он је био морско-купическог корабља капетан и трговац. Мој дјед био је свјашченик, и име му је било Симеон, и осим мог оца имао је јошт три сина тј. Филипа, Марка и Николу. Ова два последња били су оба свјашченици. Стриц мој Филип, имао је четири сина: Михајила, Георгија, Илију и Петра. Ови су били неки трговци, а неко морнарско-купическог корабља капетани, такођер три кћери: Мару, Стану, Полу, све три добро удате. Марко имао је и он три сина: ХристоФора, Спиридона и Алексу. Овај последњи био је свјашченик, и ови опет имао је сина свјашченика. Имао је и три кћери, осим друге дјеце што су му помрли. Никола имао је једног сина Спиридона, морско-пупическог корабља капетана и трговца, и једну кћер.

Ја сам имао јошт два брата, Трифона, старијег от мене 8 љета и Спиридона млађега от мене 8 љета, такођер и 2 сестре : Кату и Ану, обје млађе от мене, а 4 су ми сестре умрле, от којих 3 прије мене родиле су се и умрле. |

Паде није республике.

[ocr errors]

Ја сам до 7 година све у родитељском дому пребивао, и тада дође у наше село за учитеља њеки поп Мојсеј из Срема, и отведе ме отац к њему на школу, и после 8 дана позван буде от Говерна (гувернера) задарског речени учитељ, а ми сваки својој кући.

Посље малог времена отац мој отиде на мореплованије с трговином у Смирну, која је у малој Азији, међутим а мој рођак Алекса би произведен за свјашченика и по налогу његова оца отвори школу за учити дјецу, гдје и ја отидем учити се. Кад сам већ био научио часослов, онда сам помагао и њему и стрицу у цркви, а и код куће, будући да смо мало били с кућом удаљени от цркве, и са свим што сам вазда с њиме био, опет нигда није ме жеља повукла да мирски свјашченик будем, него сам особиту жељу имао да будем калуђер, за које сам једанпут мојим родитељима, кад се отац са Смирна повратио казао, за које запретили су ми, да им нигда више за то не помињем, јер да они нигда нећеду то мени допустити, сувише отац мени казујући, да је строг тај чин, и то за мене није, будући сам био слабог тјелосложенија, него да он мене хоће дати учит мореплованије и трговину. Тада сам премучио и нијесам му ништа отговорио, будући сам примјетио, да му је много жао било, што сам ја на такву мисао дошао. Посље њеког времена, кад се он опет на пут справљао, опет се ја усудих њему напоменути, на које ми отговори, да он нигда неће мени то допустити, него ако ја тврдо желим свјашченик да будем, то ће ми допустити да будем мирски, а не монастирски. А мене све то више нека особита жеља к монашеству привлачаше, и дух мој к њему возпаљаваше. Оде он родитељ мој на Смирну с намјеренијем њеколике године тамо да заостане. Посље писао ми и ПОручивао више пута да к њему пођем и нијесам хтио, опет по његову налогу писао ми је мој рођак Георгије, Филипов син, из Црнога, који је тамо ради трговине пребивао, да идем код њега, ни тамо нијесам имао вољу поћи. Видећи отац мој мене непреклона молио је најпре на Смирну свога друга, у трговини, једног велико купца Смирнскога, посље у Дубровнику свога пашанца, а мога тетка Петра Милашиновића, они да ми пишу код њих да дођем, обећавајући ми, да ће ме као свога сина гледати. Ни на њихов позив нисам хтио поћи, најпосље кад је мој рођак Филип Марков Цвјетковић, који је с братом својим Јоаном, от младости у Трсту живио, и тамо се оба оженили, куће купили и велике трговине водили, а овај Филип пошао је био на Смирну ради његова дјела и враћајући се натраг у Тријест, свратио се у Боку Которску, своје отечество, да посјети своје родитеље Марка и Тоду, от којих је њеколико година отсуствовао, и кад је тамо приспио, послао ме звати к себи, казујући ми, да по препоруки мога оца, хоће ме отвести у Тријест, да ме даде у школу. Ја сам му отговорио: да ја немам вољу тамо ходити, за које ме упита: зашто? Тада сам му изјаснио моје предречено намјереније, на које ми рече: добри и похвални чин предизбрао си, али си дјете јошт ти за то, него ходи са мном да се научиш, пак ако к другому званију не будеш преклон, то можеш и посље у монастир отићи; али остадох непоколебим у мом мњенију и он оде без мене.

Ја видећи да време пролази, и бојећи се у овом мом добром намјеренију касненије да разкајаније да ми не принесе, за то обратим се мом рођаку попу Алекси, молећи га, да он пође у монастир Савину молити за мене да ме приме, и он је пошао и жељу моју тамо представио, на које су му отговорили: да ме поведе слободно, и да ће ме добровољно примити, али матери не смијем ништа казати, јер знао сам да ме не би пустила, него опет реченога рођака поп Алексу замолим, да он промисли на који ће ме начин от ње изискати. То је њему лако било учинити, будући смо вазда заједно били и свуд ме с њим водио. Тако и за ово рече мојој матери, да он намјерава поћи на Топлу, која је одма от запада до Каштел Новога, посјетити свога дједа, материна оца, и она допусти ми да могу с њим поћи, препоручујући ме к њему, и тако 25. Маја 1805., у четвртак пред Духове, одосмо у монастир Савину, гдје ме представи онде бившему игуману Никанору Богетићу, који сазва братију - и показа ме њима, и ту ме поучише и посовјетоваше, како имам обходити се с прама свакому и у свачему, и с подвигом добрим тећи к блаженој цјели и јошт опоменуше ми и дужности дијачке које сам морао отправљати. У исто време дозваше и остале дијаке, којим наложише, да с трпјенијем и братском љубови имаду ме научити и упутити у свему что имам радити. А настојатељ узео ме за свога дијака и да ме обучава.

Ја овде пребудем до понедјелника духовског, у понедјелник испросио сам се да пођем кући, и да донесем

« ПретходнаНастави »