=

румунска црква одбила унију, и да је и митрополит молдавски Дамјан, који је у Фијоренцији пристао на унију, одустао од ње, о том ниже опширније. Грчки цар Јован VI. (VII.) пак, који је од уније очекивао спас своје државе, тражио је таквог патријарха, који ће спровести унију. На то је био готов пре свега Митрофан Кизички, који је у Фијоренцији свој потпис продао цару за једну њиву, и који је сада као Митрофан II. (1440. —1443.) постао цариградским патријархом. Он је позбацивао оне епископе клирике, који се изјаснише против уније, и поставио је друге, који беху за унију. Али нико није хтео долазити на литургије тих унијата, и Митрофана назваше Митрофоном (нитрофóvos — убијца матере, т. j. цркве). Године 1443. скупише се остала три патријарха у Јерусалим на сабор, анулираше фијоренцијску унију, а Митрофана са свима присталицама му збацише. Наскоро после тога умре Митрофан 1443. Забуна беше тако велика, да цар за две године није могао попуњавати патријарашки престо; тек је 1445. подигао цар на патријарашки престо свога исповедника Григорија Маму (Mammas) као Григорија ПП. (1445. до 1450.), који је ступао трагом Митрофана, помагао унију, али са неуспехом као и његов претходник. О каквој свечаној промулгацији уније у Цариграду није могло бити ни говора. Године 1450. скупише се остала три патријарха опет у синод, овога пута у самом Цариграду; то су смели учинити, јер је ревни присталица уније цар Јован VI. (VII.) 1448. умро, а његов наследник Константин XII. (по другом бројању XI., 1448.-1453.) био је млак у ствари уније, о којој је имао уверење, да не ће донети никаква успеха. Ови опет анулираше фијоренцијски синод, Григорија збацише и на његово место изабрате Атанасија П. (1450.), који је још те године абдицирао1). Збачени Григорије одбегне 1451. у Рим, где 1459. умре. Цар Константин притешњен јако од Турака, обрати се Риму за помоћ. Из Рима му одговорише прекорима због тога што је изневерио унију, и послаше бившег руског митрополита, а у то доба кардинала Исидора у Цариград, да тамо промулгира унију. Децембра 1452. дао је цар да кардинал Исидор свечано промулгира промулгира унију у храму Св. Софије. Али народ то тако разјари, да је викао,

1) Два столећа касније сумњао је учени латинизирани Грк Леон (Лав) Алације (Allatius, † 1669.) у историчност тога сабора и у автентичност аката тога сабора, али није имао за то заиста ваљаних разлога.

е је боље видети у Цариграду турски турбан него црвени римски клобук. И заиста Исидор је још био у Цариграду, а Цариграду већ не беше спаса. Исидор је једва уграбио времена да одбегне, када је град маја 1453. пао у турске руке. Цар Константин паде у борби. Турци се угнездише у Цариграду, црква Св. Софије претворена је у мечет. Падом Цариграда у турске руке нестаде уније из негдашњег Византијског Царства. Али ипак приврженост унији цариградских патријараха пре пада Цариграда, наиме Митрофана II. (1440. — 1443.) и Григорија III. (1445.—1450.), као и промулгирање уније у цркви Св. Софије децембра месеца 1452. дало је повода, да православне словенске и румунске цркве, које одбациваху унију, дуже времена не држе заједно са цариградском црквом. И Молдавска, која је имала заступника на сабору у Ферари и Фијоренцији, одбацила је унију, а митрополит Дамјан, као што неки кажу, кад се вратио, није примљен, него је протеран из Молдавске, а као што опет други веле, није смео ни да се врати у Молдавску; опет други не знају тако што о Дамјану, и изгледа, да је Дамјан заиста остао и даље на својој катедри. Он се међутим такође одрекао уније и преко свог опуномоћеника, преко једног свог грчког колеге пристао је уз синод, одржан 1450. у Цариграду против уније. Добио је 1452. наследника у митрополиту Теоктисту († 1477.), који је по традицији пореклом Бугарин и био ђакон ефеског митрополита Марка Евгеника († 1447.) и кога је посветио охридски архиепископ, чије је звање вршио тада српски пећски патријарх Никодим II. По румунском историку Јорги споменути Теоктист је пре Молдавац него Бугарин. Могуће је да су молдавска и влашка црква, које су одбацивале унију, ступиле тада у везу са охридском црквом, јер охридски архиепископ није учествовао у унијонистичком фијоренцијском сабору и није пристао на унију. Али кореспонденција од 1456. између молдавског кнеза Стефана Великог (1457. до 1504.) и охридског архиепископа Доротеја, која треба да документира такав одношај румунских митрополија и охридске архиепископије, и по којој кореспонденцији охридски архиепископ има права да посвећује молдавске и влашке митрополите, а Стефан моли да се посвети новоизабрани митрополит молдавски Висаријон, носи на себи критерије неавтентичности и противи се не само горе споменутим, него и другим много боље документираним вестима о митрополиту

Теоктисту, као једином тадањем молдавском митрополиту, поред кога још један митрополит Висаријон није имао места. Касније, када је у Цариграду нестало и трага унији, налазимо румунску цркву опет у заједници са цариградском патријаршијом. И тако је фијоренцијска унија остала без успеха код свих народа источне православне вере. Од неколико Грка, који јој остадоше верни, писаху у корист њезину, а особито: Висаријон († 1472.), Григорије Мима (+ 1459.) и метонски (Methone, Modon) епископ Јосиф, који је живео под млетачком влашћу, и који је био такође члан фијоренцијског синода, даље у Италији после фијоренцијског сабора заостали учењаци Јован Аргиропул (Argyropulos) и Георгије Трапезунћанин; док су Марко Евгеник († 1447.) и учени Георгије Схоларије († 1460.), који је у Фијоренцији био пријатељ уније, но по повратку пристао уз Марка Евгеника и као монах под именом Генадија постао после пада Цариграда патријархом цариградским (1453.—1459.), одбацивали унију и ватрено је нападали и литерарно. При јатељи уније и данас радо гледају у паду Цариграда и у жалосним последицама тога пада по хришћански Исток казну Божју због тога, што су Грци и остали Источњаци одбацили унију.

IV. ГЛАВА.

Црквено учење у фиксираном облику
или догма.

157. Остаци још заједничког развитка догмата на Истоку и Западу.

Развитак догмата у овом (IV.) перијоду показује још само мало тачака, у којима је на Истоку и на Западу подједнако текао. Међу тим тачкама вредно је именовати потпуно формирање учења о седам тајни, које се тек сад све и искључиво под тим специфичним називом скупа набрајају; тек сада, јер је овај перијод време, у ком је системизаторски рад теологије, као што ћемо то видети ниже у историји теологије у овом перијоду, добио великог полета. Учење о тај

нама на тај начин довршено је и у формалном погледу, јер је тачно фиксиран појам тајне у ужем смислу те речи, и потпуно заокружен број седам светих радњӑ, које под тај појам, т. ј. под појам тајне долазе. То се на Западу десило у XII., на Истоку у XIII. столећу; на Западу дакле раније, него на Истоку, јер је Запад брже радио на системизирању богословља или теологије. То што је учење о тајнама заокружено тек у XII. односно XIII. столећу, даје повода протестантским богословима који уче да је првобитно било само две тајне, крштење и евхаристија

да тврде: учење о седам тајана настало је тек у XII. столећу. Али ми смо у историји ранијих перијода видели, да је седам тајана било од најстаријих времена цркве, да се у свем садашњем њиховом значају могу доказати већ од тих најстаријих времена, да су у свем свом данашњем значају биле већ од тог доба предметом учења и да само у теорији није дошло до тога, да се све ставе и броје једна поред друге искључиво под заједничким називом »тајне«. Али и у учењу о тајнама, које у главном и на Истоку и на Западу гласи подједнако, детаљи су се у IV. перијоду друкче развијали на Западу, а друкче на Истоку. Истаћи ваља особито то, што је на Западу противно аналогији учења о осталим тајнама у погледу тајне брака завладало мишљење, да хришћански брачници узајамно сами себи подељују тајну брака пристајањем на брак, а да је свештенички благослов при томе само свечана црквена привола на брак, док је старо мишљење, да тајну брака подељује свештеник, који благосиља брак.

158. Мање важне источне дефиниције на пољу

црквеног учења.

Источна црква се и у овом (IV.) перијоду држала строго круга догмата из ранијег перијода, и у томе је гледала православље (ортодоксију), што није веровала ни више ни мање, него што уче оци и седам васељенских сабора. Ипак је у току овог перијода дошло до појединих детаљираних тумачења разних догмата, па и до једног веЛИКОГ богословског спора. Мањих богословских спорова беше особито у 2. половини XII. столећа, за владе царабогослова Манојла Комнина (1143.-1180.) и његових најближих наследника. За време Манојла Комнина и његових најближих наследника наиме разни богослови постављаху

Опћа црквена историја П.

10

разна питања, која после решаваху на патријарашким саборима у Цариграду.

1.) Тако је питање, да ли је Христос Своју жртву на крсту принео само Оцу или целој Св. Тројици, дакле и самом Себи, на сабору 1156. против изабраног антиохијског патријарха Сотириха (Soterichus) решено тако, да је Христос Своју жртву принео и самом Себи.

2.) Нешто касније покренуло се питање, да ли се и у колико се може рећи, да је Отац већи него Син. Решено је против неког Димитрија 1166.: може се рећи да је Огац већи него Син како због тога, што је Огац принцип, праузрок Сину, тако и због људске природе Синовље.

3.) Даље је настало питање, да ли крштење сараценске деце важи и онда, ако Сарацени своју децу из лукавства крсте; одлучено је, да важи, само ако је извр

шено по пропису.

4.) Али је цар Манојло Комнин 1180. и сам покренуо један богословски спор; њега је наиме саблажњавала дотадања формула анатемисања при крштењу мухамеданаца. Ова је формула уз остало гласила: »Анатема Мухамеду и његовом Богу!« Цар је изјавио, да је то власфимија, јер је и Мухамед учио поштовање правога Бога. Али овоме су приговарали духовници, а нарочито чувени и учени солун

ски архиепископ Јевстатије (Eustathius, † 1194.). Ови наглашаваху да је Мухамед учио поштовању баш неког другог Бога, него што је Христос учио, јер је Мухамедов Бог укочен, који не производи из себе ни Сина ни Св. Духа; Бог Мухамедов је 6óафиpoд дòý, Бог као да је од гвожђа скован. Али напослетку су епископи морали попустити цареву наваљивању, и формула је промењена овако: »Анатема Мухамеду, његовом учењу и његовим присталицама!«

5.) За време цара Алексија III. Ангела (1195. —1203.) настаде спор око питања, да ли је тело Христово у евхаристији Његово пропадљиво тело, какво је било пре ускрса, или непропадљиво тело после ускрса, и да ли сваки, који се причешћује, једе цело тело Христово или само један део истога. Ово је питање против монаха Михаила Сикидиша (Sikidites) и ученог Михаила Глике (Glykas) решено тако, да је у евхаристији оно тело, с којим је Христос ускрснуо, а не оно с којим је умро, и да се и у најмањем делићу евхаристије налази цело тело Христово, те да сваки, који се причешћује, једе цело тело Христово.