Већ се у III. перијоду почела развијати словенска црквена књижевност, и то радом Кирила и Методија од 863. у Моравској, а од 885. (888.) после смрти Методијеве радом ње. гових многобројних ученика у Бугарској. У Бугарској, је словенска црквена књижевност под царем Симеоном (893. до 927.) дошла брзо до лепог цветања. Та књижевност, коју основаше ученици словенских апостола у Бугарској, није бугарска, ни македонска, ни српска, ни хрватска, ни нонска, већ стара црквенословенска, или да рекнемо јужнословенска, заједничка Бугарима, Србима и Хрватима и у толико и само у толико бугарска, српска и хрватска.

Из те старе црквенословенске књижевности развила се временом српскословенска књижевност, нарочито онда када је Србија отела превласт Бугарској на Балкану. Скоро сва црквена поезија византијска преведена је у Срба, и то два пут. Први пут је преведена врло рано, почев још од вре-. мена јужнословенске књижевности, наиме од почетка Х. столећа до друге половине XIV. столећа, и тај се превод сачувао врло мало, и то у најстаријим црквеним књигама. Други пут је преведена крајем XIV. столећа, и тај је превод понајвише очуван и много је бољи од првог. Онде где преводи нису били могући, н. пр. при прослављању народних светаца, дошла је оригинална радња. Тако постоје имне и нарочито тропари Св. Сави, Св. Симеону (Немањи) и многим другим српским свецима. На пољу црквене прозе ваља нам споменути код Срба из овог доба агијографске списе, који се баве туђим и домаћим свецима. Од првих нам се сачуваше Живот Св. Георгија (из Кападокије) у рукопису XIV. столећа, Живот Св. Павла Кесаријског († 308.) у рукопису XVII.—XVIII. столећа, Живот Алексија „човека Божјег“ у рукопису XIV. столећа, Живот Марије Егиићанке у рукопису XVII. столећа, Живот Св. Василија Новог († 944.) у рукопису XIV. столећа и напослетку Живош Св. Пешке Параскеве у облику апокрифног житија, које је уништено у XII. столећу, и у облику канонског житија, којим је одмах апокрифно замењено, и које се налази у рукопису XVIII. столећа; ово житије познато је сем тога још из једног облика, који му даде чувени румунско-бугарски књижевник патријарх Јефтимије (1360. -1393.) и који се налази у нас у рукописима и штампаним књигама XIV.—XVI. столећа у трима редакцијама: у првобитној, у проширеној (где је причање Григорија Цамблака о преносу моштију светице

у Србију) и у скраћеној. Агијографских списа, који се баве домаћим свецима, има мање. Ту су: Живот Св. Консшаншина (Кирила) и Живот Св. Методија, оба позната у науци под именом »ианонске легенде«, први у Срба у пет рукописа из XV. столећа, а други у рукопису XIII.—XIV. столећа; Живот Св. Наума, једног од познатих ученика Кирила и Методија, у рукопису XVI. столећа; Живот Јована Рилског († 946.) у три редакције: првобитној од патријарха трновског Јефтимија (нема је у српским рукописима), проширеној из 1469. (с уметком Владислава Граматика о обновљењу рилског манастира) у рукописима XV. столећа и познијих, и скраћеној (која се ослања на првобитну) у рукописима XVI. столећа; Живош Јоакима Сарандаиорског (свеца и испосника XI. - XII. столећа из Старе Србије) у рукопису XVI. столећа; Живот Св. Јована Владимира (српског свеца Х. и XI. столећа), који није сачуван, али се по забелешкама ХVІІ. столећа зна, да га је било у »књигама српским«; XVII. Живот Иларијона Мегленског (Иларијон епископ у Меглену побијао је јеретике, богомиле, у Меглену у XII. столећу), дело бугарског патријарха Јефтимија, у Срба у рукопису XV. столећа; Живот Св. Петра Коришког (српског испосника из призренских гора а из XIII. или XIV. столећа), дело Теодосија из Свете Горе, да ли познатог биографа српског, није утврђено, у рукопису XV. столећа; Живот Ђорђа Крашовца (мученика српског из првих времена Турака), дело неког поп Пеје савременика свечева, у рукопису XVII. столећа. Поред агијографских списа старе српске црквене књижевности ваља споменути још агијографијама блиске биографије српских светаца, владалаца и архиепископа. Ово су оригинални те најважнији продукти старе српске црквене књижевности. Као биографи српских светаца владалаца и архиепископа јављају се: У XIII. столећу Св. Сава († 1236.) са Животом Св. Симеона свога оца (ово се дело налази у другом делу Св. Саве, у Тичику студеничком као саставни део овога); Стефан Првовенчани брат Савин и први краљ српски († 1228.) са Животом Св. Симеона свога оца (дело двапут веће од Савиног дела истог предмета); Доментијан светогорски калуђер са Животом Св. Саве (1253.) и ca Животом Св. Симеона (1264.); Теодосије хилендарски калуђер вероватно из краја ХIII. столећа са Животом Св. Саве. У XIV. столећу архиепископ Данило († 1346.) са Живошом краљева и архиєпископа сриских. У XV. столећу Григорије (пре

калуђерства Гаврило) Цамблак са Животом Стефана Дечанског; Константин Философ († 1431.) са Животом деспота Стефана Лазаревића написаним по заповести српског патри јарха Никона. Неки од тих биографа писаху и других ствари, које засецају у црквену књижевност, тако је Св. Сава написао Типик карејски, који садржи прописе за Савину испосницу у Кареји у Св. Гори, Типик хилендарски, Типик студенички, Службу Св. Симеону, Писмо игуману Спиридону; тако Теодосије Похвалу Св. Симеону и Сави, Службу Св. Симеону и Сави; тако Григорије Цамблак Службу Стефану Дечанском, Живот Св. Петке у српској рецензији. Од свих наведених старих српских књижевника највидније место заузима без сумње Св. Сава, коме припада и првобитни облик значајног црквено-правног дела Кормчая книга (Крмчаіа, Крмчија), значајног јер је из Србије дошло у Бугарску и у Русију те добило значај законске књиге, законика свих православних словенских цркава, који значај није изгубило

сасвим ни данас.

У румунско-бугарској цркви се такође развила словенска црквена књижевност, већином по грчким узорима; састојала се већим делом из превода и прерада грчких продуката, а мањим делом из оригиналних дела. Чувени преставник књижевности те цркве јесте последњи патријарх трновске цркве Јефтимије (1360.- 1393.), кога Турци 1394. прогнаше, и који 1400. у прогонству и умре. Турско освајање је задржало полет књижевности како у Срба, тако и у Бугара.

Међутим поче се развијати руска црквена књижевност, па и даље би се снажно развијала, да нису 1238. Монголи прекрилили Русију и држали је под својим тешким и штетним јармом све до 1480. Као виђенији преставници црквене књижевности у Руса јављају се пре свега Иларијон митрополит кијевски (1050.-1054.) писац многих класичних религијозно-моралних поучних списа, и Нестор монах пештерског манастира у Кијеву († 1114.), чувен као руски агијограф, т. ј. писац живота руских светитеља, и још више као хроничар, који износи политичку и црквену историју Русије од 852. до 1110. У 2. половини XII. столећа дошао је до велике славе као проповедник и писац омилија у јужној Русији туровски епископ Кирил († око 1185.) назван Руски Златоусти. У 1. половини XIII. столећа (око 1215.) чувен је био као агијограф суздалски епископ (Суздал у северној

Русији) Симеон. У 2. половини XIII. столећа је митрополит Кирил II. (1250. -1280.) творац и скупљач канонског права руске цркве стекао својим црквено-практичним списима и радом вечну славу. Исто тако практично-црквени писци беху у 1. половини XIV. столећа митрополит Св. Петар (1308. до 1326.), а у 2. половини истог столећа митрополит Св. Алексије (1354.-1378.); али је литерарном плодношћу и многостраношћу надмашио обојицу Србин Кипријан († 1406.), од 1376. митрополит кијевски, од 1380. бар правно, од 1390. и фактично митрополит кијевски и московски. Но ученошћу наткрилио је све своје претходнике у књижевности кијевски митрополит Григорије Цамблак (1415.—1419.), по једнима, будући да се родио у Трнову и будући да је био ученик чувеног Јефтимија Трновског († 1400.), Румуно-Бугарин, по другима, будући да је био рођак Кипријанов († 1406.), Србин. Једно време је живео и радио у српској цркви као настојатељ манастира Дечана. Можда је идентичан са јеромонахом, ауторизираним исповедником (патр zvEvџxtinds) и патријарашким синђелом Григоријем, који је 1401. послат из цариградске патријаршије у Молдавску да испита тамо ствар тамошњег епископа и кандидата за митрополитанско достојанство, Јосифа. После 1402. играо је као угледан учитељ видну улогу у молдавској цркви у манастиру Њамцу (Neamt,u) и у Сучави (Suceava). Затим је 1415. у литавскорусинској цркви у Кијеву на заузимање литавског великог кнеза Витолда или Витовда постао јужноруским митрополитом насупрот северноруском московском митрополиту. Њега је велики кнез 1418. ради преговора о унији послао и на сабор у Костнице (1414.—1418.), али се вратио натраг, не свршивши ништа, јер је касно приспео у Костнице. Наскоро после тога је по мишљењу већине историка и по добрим историјским сведочанствима умро († 1419.). Међутим неки новији (особито романски епископ Мелхиседек, † 1892.), којима се, разуме се, други одлучно противе, мисле да Цамблак није умро 1419., него да је те године пао у немилост код великог кнеза те изгубио своју митрополитанску столицу у Кијеву, али да је и после тога још дуго живео у први мах у Србији, а затим у Молдавској; ови даље мисле, да је Цамблак у Молдавској, кад је Дамјан због примања уније на сабору у Фијоренцији као што неки кажу 1440. протеран, администрирао митрополијом, или да је, као што неки румунски хроничари мисле, идентичан са оним

» молдавским митрополитом Григоријем«, који је 1435. понудио папи своје услуге за Молдавску и за суседне земље, или да је, опет по једној другој историјској конструкцији, био насупрот Дамјану, који је тобож био само грчки псевдомитрополит Молдавске, тадањи законити поглавица мол• давске цркве те да је као такав пропустио учествовати на ферарско-фијоренцијском сабору 1438.—1439. па да је држао са бугарском охридском архиепископијом, која је била противна унији. То су саме неосноване комбинације. Прославио се у књижевности агијографијама, тако Животом Св. Петке (ово је дело писано у српској рецензији и управо је проширење ранијег Живота Св. Петке, у ком се проширењу прича о преносу моштију светитељке у Србију), Животом Стефана Дечанског српског краља и мученика, Животом Св. Јована Новог, чије су реликвије 1402. за време бављења Цамблакова у Молдавској пренете у Сучаву. Про

славио се даље проповедима, писмима и полемичким списима против Латина.

Румуни су у овом (IV.) као и у пређашњем (III.) перијоду стојали у одвећ уској црквеној вези са Словенима, који су били од њих и политички јачи и црквено раније организовани; на југу беху у тесној вези са Бугарима и Србима, на северу са Русима. Баш због те тесне везе са Словенима нису могли дотерати до самосталног званичног и црквеног језика, као и до такве световне и црквене књижевности, какву имађаху Словени. Али су већ при крају овог перијода могли настати они почеци румунске црквене књижевности, који су сачувани у Воронечком Кодексу (Codicele Voronet,an) из Буковине, који кодекс садржи Дела Апостолска и Саборне Посланице, и у Стурдзином (Sturdza) Кодексу од свештеника Григорија из Мохача (Mähaciu) у Ердељу, који је кодекс написан око 1600. и који садржи разне молитве, проповеди, мање апокрифне легенде и т. д. Крају IV. перијода или уопће XV. столећу виндицира румунски историк Јорга и румунски превод Псалтира, како ce он у два рукописа (Psaltirea Scheiana и Psaltirea Voronet,eană) и у два штампана издања, која је 1570. —1577. приредио у Ердељу ђакон Кореси (Coresi). Крају четвртог перијода или уопће ХV. столећу приписује Јорга и румунско Тетрајеванђелије, које је штампао споменути ђакон Кореси 1561., као и румунска Дела Апостолска, која је Кореси штампао 1563. Јорга све те румунске преводе библијских књига и

налази