14.) Бертолд Регенсбуршки († 1272.), фрањевац, био је силан проповедник на немачком језику.

15.) До велике славе је дошао у ХІІІ. столећу Роџер Бекн (Rogerius Baco), који је умро у 80. години свога живота 1294. Био је енглески Фрањевац, који је препоручивао реформу богословских и осталих наука. Тражио је да се природне науке базирају на математици и посматрању, философија на Аристотеловим списима у оригиналу, а богословље на Св. Писму у оригиналу. Својим испитивањима природе при незнању свога времена пао је у сумњу, да се бави чаролијама, а због своје критике тадашњег богословља и клира морао је да претрпи гоњења и злостављања. Ученици га називаху Doctor mirabilis, Дивни учитељ и Doctor profundus, Дубоки учитељ.

16.) Јован Дунс Скош (Johannes Duns Scotus), Doctor subtilis, Оштроумни учитељ († 1308. у 42. или 43. години свога живота). Био је веома оштроуман схоластичар, фрањевац, и од 1300. професор у Оксфорду, затим у Паризу и напослетку у Колоњу (Köln). И као философ и као богослов у многим се тачкама разилазио са Томом Аквинским, и побијајући овога основао је школу скотиста, насупрот Томиној школи, школи томиста. Будући да је Тома био доминиканац, Скот пак фрањевац, то су доминиканци били томисте, а фрањевци скотисте. Скотисте и томисте су водили спорове о разним тезама у богословљу. Томисте у учењу о благодати и о слободној вољи беху августинци, а скотисте антиавгустинци. Тома Аквински је учио преобилну, више него довољну сатисфакцију Христову, satisfactio superabundans Christi за наше грехе, док је Скот учио, да је сатисфакција (satisfactio) Христова за наше грехе само због тако рећи поклоњеног признања Божјег, признања из чисте милости Божје (acceptatio gratuita) тек довољна, док без овога сама по себи не би била довољна. Скотисте су училе, да је Пресвета Девојка Марија зачета без првородног греха, а томисте насупрот томе. Спорови о слободи човечјој и благодати Божјој, о сатисфакцији Христовој, о томе да ли је Марија зачета без првородног греха, беху само најважније, али ни близу све диференције између те две школе.

17.) Млађи савременик Роџера Бекна а старији савременик Јована Дунс Скота беше Шпањолац Рајмунд Лул (Raimundus Lullus, † 1315.), који је на пољу богословља и философије увео неку врсту алгебре, и тиме хтео да теолошке и философске тезе зорно, математски докаже. Ову његову

Опћа црквена историја П.

12

вештину називаху Ars Lullica, Лулова вештина; он сам је ту своју вештину назвао Ars magna, Велика вешшина. Помоћу те вештине хтео је придобити за хришћанство Сарацене у Северној Африци. Тај покушај му није успео, пожњео је код Сарацена само злостављања, услед којих је, премда у 81. години живота, умро.

18.) Вилхелм Окамски (Occam), умро у 77. години живота 1347., фрањевац и номиналиста, који је својим утецајем после Росцелина († 1100.) скоро заборављеном номинализму прибавио не само важност, него и превагу, због чега су га касније номиналисте називали почасним именом Venerabilis inceptor, Уважени зачешник. Родом беше Енглез, али се од 1328. бавио на двору немачког краља Лудвига Баварског (1314.-1347.), где је радио за овог, а против папе. Веома је чувен као оригиналан и оштроуман схоластик (Doctor singularis et invincibilis, Јединствени и непобедиви учитељ), али је уједно на рђаву гласу као хетеродоксан богослов.

19.) Тома Брадвардин (Thomas Bradwardinus), професор у Оксфорду, напослетку архиепископ у Кентербери († 1349.), беше екстреман августинац и учитељ Виклифов.

20.) Магисшер Екарш (Magister Eckhart или Eckart, Meister Eckhart, † 1328.) чувен и дубок, али хетеродоксан, нешто пантеистички мистик, немачки доминикански провинцијал, делао је у разним местима, тако и у Паризу, напослетку у Колоњу (Köln, Келн) и оставио нам је црквено не беспрекорне, али необично пријатне мистичке проповеди, трактате и изреке.

21.) Мистик Јован Таулер (Johannes Tauler) Doctor sublimis et illuminatus, Узвишени и (Богом) просвећени учитељ († 1361.) беше доминиканац и силан проповедник у Колоњу (Келну) и Штрасбургу.

22.) Доминиканац Хајнрих Сузо (Suso или Seuse, † 1366.) познат још под мистичким именом Amandus, Љубави достојан, живео је у Костницама и у Улму, одликовао се међу немачким мистицима љупкошћу својих списа.

23.) У Низоземској мистичар и канонички приор (Chorherrn-prior) Јован Рајсбрук (Ruysbroek), † 1381., одликовао се особито високим полетом духа; отуд је прозват Doctor ecstaticus, Усхићени (онај који се налази на небу, који гледа Бога) учитељ1).

1) Овим мистичарима се прибраја и непознати писац мистичке књиге Die deutsche Theologie, Немачка шеологија, који је писац живео при крају XIV. или у почетку XV. столећа у Франкфурту.

24.) Никола Лиран (Lyranus, von Lyra) из Нормандије († 1340.), ако не родом Јеврејин, то у знању Св. Писма Старог Завета ученик ученог једног јеврејског равина; био је фрањевац и учитељ у Паризу; коментирао је цело Св. Писмо, при томе Стари Завет и по јеврејском оригиналном тексту и равинском ученошћу. Доста је далеко стојао од схоластике, и неговао је историјско буквално тумачење Св. Писма. Његов коментар носи назив: Postilla, јер прво наводи речи Св. Писма и по том, »post illa verba textus, после оних речи текста« тумачење. После овог перијода име postilla значи уопће парафрастичко тумачење Св. Писма, а касније чак свака религијозна поука. Никола Лиран носи веома заслужено име Doctor planus et utilis, Јасни и корисни учитељ.

25.) Јован Жерсон (Gerson) канцелар париског свеучилишта († 1429.), и његов учитељ и претходник у канцеларском звању на свеучилишту

26.) Пешар Алијак (Petrus Alliacus, Pierre d' Ailly, Пјер д Аји) француски епископ и кардинал († 1425.). Обојица схоластичари и мистичари, уједно и противници опале екстремне схоластике, злоупотреба у цркви и ингеренција римске столице. Обојица су као пријатељи рефорама играли важну улогу на костничком сабору (1414.—1418.).

27.) Ректор париског универзитета Никола Клеманж (Clemange, † 1440.), спада такође у пријатеље рефорама цркве и прочишћавања схоластике мистиком и библијским и класичним студијама.

28.) Савременик ове тројице пријатеља реформи беше Рајмунд Сабундски (Raymundus Sabunde, † око 1450.), лечник и богослов, пореклом из Шпаније; живео је напослетку у Тулузу (Toulouse). Око 1436. покушао је да регенерира теологију, и то поред студирања Св. Писма на основу посматрања природе, јер су обоје, природа и Св. Писмо књиге Божје; и тако је положио темељ природном богословљу (theologia naturalis).

29.) Лаврентије Вала (Laurentius Valla, † 1465.), талијански професор и каноник, чувен као хуманиста и критички историк, који је доказао потуреност (неавтентичност) Апостолског Символа и Константиновог даривања, и уједно погрешке у Вулгати, у латинском преводу Библије, који потиче од Јеронима и у опћој је употреби у римокатоличкој цркви. Пао је у руке инквизиције, и био би спаљен, да га нису спасли напуљски, краљ Алфонзо (1442. -1458.) и папа Никола V.

(1447.—1455.), тако да је умро затим у миру. Донекле једномишљеник овог је савременик му

30.) Никола Кузан (Cusanus, von Cusa, † 1464.) Немац. Прочуо се на сабору у Базелу (1431.—1438.) као противник папе Евгена IV. и заштитник слобоштина сабора; али после тога 1440. постаде пријатељем папске столице и заступником исте, те 1448. кардиналом, а 1450. епископом. Беше упућен у свима наукама, добар богослов, који је у свом делу De docta ignorantia, О ученом незнању хтео да лечи једностраности схоластике и то ублаживањем њезине гордости на знање, уклањањем свих њезиних унутрашњих и спољашњих противности и живим контактом са свима наукама.

31.) Тома Хамеркен Кемиенски (Кемиењанин, Thomas Hamerken von Kempen) или Тома Кемпијски (Thomas a Kempis), каноник (Chorherr) у Низоземској († 1471.) беше цвет мистичарӑ. Опћенито и с правом му се приписује чувено дело за назидавање De imitatione Christi, O угледању на Христа, које дело ваља добро разликовати од Таулерове књиге Следовање сиромашном живошу Христову, Nachfolgung des armen Lebens Christi. Али неки су у недоумици, да ли је Тома Кемпијски или Јован Жерсон или други који писац автор дела »О угледању на Христа«. То је дело преведено скоро на све језике1), и штампано је скоро 6000 пута. Дело је то ванредно одличан продукт мистичке књижевности.

На Истоку је остао култ у овом (IV.) перијоду у главном in statu quo, т. j. у стању, у каквом се до тада налазио, иако су појединим деловима истога придолазили омањи додаци, иако је понешто добило нов облик као н. пр. причешћивање лајика, које се сада опћенито обављало тако, да је епископ или презвитер сваком појединце пружио при

1) Превео на српски Марко Марулић Сплићанин 1500.

чест из путира жлицом (кашиком, лажицом), у којој се налажаху и тело и крв Христова заједно иако је понешто опет скраћено. Тако су за јавно богослужење за синаксис (oúvağıs), т. ј. за богослужбени скуп скраћене особито повести о светитељима у месецословима, те тако настадоше синаксари (ovvağápix) у новијем смислу те речи, т. ј. за јавно богослужење скраћене повести о празницима и светитељима, назване још иролозима (пролоqа), предговорима, т. ј. предговорима о празновању и о проповеди на празник и успомену светитеља. Створио овај перијод није ништа, ако не узмемо у обзир неколико црквених празника, песама и мелодија, које су сад продуковане. Од мелодија се одликују особито мелодије атонског монаха Јована Кукузела ('Iwávvns KovxxovGéns) око 1100., а не, као што други мисле, око 1500. Нови празници су озо: У почетку овог перијода (1081. до 1084.) услед спора о томе, ко је од три велика светска црквена учитеља Василија Великога, Григорија Назијанзина и Јована Златоустог највећи, утецајем ученог евхаитског (у Понту) митрополита Јована Мавроиуса појавио се празник, на коме се свој тројици одаје једнака част, празник Три Јерарха. Григорију Палами, који је 1368. проглашен за светитеља, посвећена је осим дана смрти му још друга недеља ускршњег поста. Па и шрека, четврта и чета недеља тога поста добиле су нарочит празнични значај; наиме трећа недеља, као недеља у средини четрдесетнице, посвећена је крсту, четврта недеља чувеном учитељу покајања Јовану Лествичнику (Klimakos, Scalarius), т. ј. Јовану писцу »Лествице«, пета недеља великој покајници Марији Египћанки. Много се слави као светитељка у овом времену девојка Параскева (Паразхвѵт, словенски Пешка или Патница, румунски S. Vinere; преведено на словенски и румунски према библијско-грчкој ознаци дана петка, dies Veneris, петог дана у библијској седмици; грчка Библија наиме дан аетак означава са парaan vn), т.ј. спремање, припрема, припремни дан за суботу), која је после дугог богоугодног анахоретског живота умрла 1050. у Епивату ('ЕлBáta), у градићу између Цариграда и Селимврије; слави се много, јер су њезине реликвије, као што добри извори доказују, показале више пута чудотворну моћ; њезине реликвије беху прво у Епивату, одатле су између 1204. и 1230. пренашане у Трново, 1393. дођоше у Видин (у Бугарској), 1398. у Београд (у Србији), а затим (у V. перијоду) 1520. у Цариград и напослетку 1641. у Јаш (Jagi), где се и сад налазе. О