ски, који је 1419. —1435. стао отворено на страну Енглеза, и који је поседовао велики део северне Француске заједно са Низоземском, те кога се краљевина Француска опростила тек 1477. смрћу војводе Карла Смелог, када су уједно раздељени поседи бургундског војводе.

У Шпанији су маварске Мухамеданце, који су ослабили у међусобним ратовима и споровима око престола, Хришћани, којима је пређе припадао само северозападни угао Шпаније, Краљевина Астурија, све више потискивали, и хриш. ћанска власт се све више ширила. Поред хришћанских краљевина, које непрестаним проширењем Астурије насталоше још пред крај пређашњег (III.) перијода, наиме поред Леона и Кастилије, које се касније (1230.) сјединише у једну краљевину Кастилију, даље поред Наваре и Арагоније, развила се сада (1140.) још једна веома напредна краљевина, а то је Португалска, која је постала из једне грофовије, основане 1095. Од средине XIII. столећа власт Мавара у Шпанији ограничила се само на један јужни остатак, на краљевину Гранаду, коју имађаху до пред крај XV. столећа (1492.). Хришћанске државе пак развише наскоро не малу моћ и према споља, изузев Навару, која увек оста у зависности од Француске. Промене у влади над Италијом прегледали смо заједно са таквим променама у Немачкој.

136. Ширење источне цркве.

Источна црква је при непрестаном ширењу и утврђивању насилне власти мухамеданства и при продирању монголског незнабоштва морала у овом перијоду имати великих губитака у територији и у вернима1); напротив само се незнатно могла раширити, па и то делом не дуготрајно; раши

1) Источни Хришћани су у овом перијоду имали због своје вере да претрпе од мухамеданаца, а уз ове сада и од монголских незнабожаца много више гоњења и невоља сваке врсте, него у претходном перијоду.

У црквама око Црнога Мора чувен је мученик из 1. половине XIV. столећа (око 1330.) Јован Нови. Он је као веома побожан трговац живео у Трапезунту, и путовао је често трговачким пословима. На једном таквом путу на лађи једног „Франка“, т. ј. Западњака, кад је ишао из Трапезунта у град

Оппа црквена историја II.

2

рила се православна црква само на руском и литавском па
донекле и на куманском земљишту, осим тога несторијевска
црква у Задњој и Источној Азији.

Православна руска црква је при крају пређашњег (III.)
перијода обухватала простор, ограничен на југу Бјелгородом
(руски Бјелгород, не Аспрокастрон), на западу Владимиром
Волинским или Володимиром, на северу Новгородом, на истоку
Ростовом. Дакле што је између те 4 тачке, може се сма-
трати христијанизираним већ у III. перијоду. У IV. перијоду,
о ком је сада реч, христијанизиран је према истоку и се-
вероистоку прво цео предео Ростова, затим Муромски крај,
затим у почетку XIII. столећа и Вјатка; северно од Новго-
рода почиње христијанизирање тек у XIII. столећу међу
Чудима и Карелима као и код народа око Кубинског Језера;
а у XIV. столећу се врши христијанизирање Цирјана или
Пермљана и народа око Онешког Језера. Из Русије се
хришћанство средином XIII. столећа почело ширити и у
Литавску. Додуше поједини литавски велики кнезови су га
прогонили, али неки су га штитили, а неки су чак и сами

Аспрокастрон (т. ј. Београд; пређе баш обратно Mavpóихотро», или у исква-
реном облику Monkastron, т. ј. Црниград; новији назив тога града је ру-
мунски Cetatea albă, руски Бјелгород, турски Akkerman), који је био тада
под незнабожачком монголском влашћу, упусти се са Западњаком у пре-
пирку ваљда о православљу, јер је навукао на се смртну мржњу Запад-
њака тог. Кад стигоше у Аспрокастрон пријави пакосни тај Западњак
тамошњем монголском заповеднику, који је био из Перзије, да се Јован
на лађи тобож заклео, да ће прећи у монголску веру, т. ј. да ће при-
хватити култ звезда, сунца и ватре. Заповедник дакле затражи од Јована,
да испуни своје обећање, дато под заклетвом, и кад се Јован томе опро, по-
чеше га грозно мучити, од чега је и умро као мученик. Његове кости тамо-
шњи Хришћани сахранише и чуваху. Али у почетку XV. столећа, и то 1402.
пренео му је кости молдавски кнез Александар Добри из Аспрокастрона или
Четатее албе (Cetatea albă), која је тада била под молдавском влашћу, у
престолницу и митрополију молдавску у Сучаву (Suceava) и сместио у митро-
политанској цркви, где се и данас налазе, пошто их је 1686. пољски краљ
Јован Собијески са митрополитом Доситејем однео у Пољску те пошто су
све до 1783. биле у Жолкјеву (Žolkiew) у Галицији, када је цар Јосиф II. за-
поведио, да се врате некадањој митрополитанској цркви у Сучави.

Од како у Русији завладаше Монголи (1238.), било је и у руској цркви
мученика за веру, па чак и из кругова руских и монголских кнезова.

У Ивирији или Ђурђијанској су се за време своје врховне власти трудили Селџуци и Монголи, који су делом постали мухамеданци, да насилно уведу ислам, и само је енергична реакција хришћанских ђурђијанских краљева после слабљења или збацивања споменуте стране врховне власти очувала у овом периоду хришћанство у Ивирији.

L

1

бар привремено били православни Хришћани. Тако је од великих кнезова Ринголд (1230.—1235.) био незнабожац, Миндовг је 1246. постао православним, 1252. присиљен од Немачког реда западним Хришћанином, а 1261. опет незнабошцем; Миндовгов син и наследник Војзелг беше православни Хришћанин, а Војзелгов наследник 1ројден, као и велики кнезови после овога Гедимин (1315.-1340.) и Олђерд или Олгерд (1340.—1377.) беху незнабошци. Али Олгерд, који је испрва чак и крваво гонио хришћанство, покрсти се пред смрт своју по источном обреду. У исто доба, кад су Руси мисијонирали у Литавској, проповедао је у Литавској и Запад хришћанство по латинском обреду, и великом кнезу Мин довгу 1252. Немачки ред је привремено (1252. —1261.) чак и натурио то хришћанство. И то се дешавало, да су од великокнежевске породице у исто доба једни чланови били још незнабошци, једни пак православни Хришћани, опет једни западни Хришћани. Али источна вера и источни обред беху јаче раширени код литавских Хришћана, док није 1386. син и наследник Олгердов, литавски велики кнез Јагело, који је тада по једнима већ био православни Хришћанин, по другима још незнабожац, са руком наследнице Пољској, Јадвиге добио пољску круну под уветом, да да постане римокатолички Хришћанин, на што је он, његов двор и велик део његових људи прешао у латинску цркву. Од тог доба је помагао у Литавској латинску веру и латински обред на све могуће начине, и то не само на штету незнабоштва, него и на штету православне вере и православног обреда. Ипак се у Литав. ској још подуже одржала и православна црква, иако ју је потискивала протежирана латинска црква. Великом распростирању руске православне цркве сметала је монголска или татарска власт, не може бити зато, што су Монголи ваљда конзеквентно гонили хришћанску веру и цркву код Руса (Монголи су изузев неке случајеве редовно били толерантни према Хришћанима у Русији, и чак су издавали заштитна писма за њих), него зато, што је пустош, који учинише на све стране, био сметња даљем ширењу руске цркве. Сами Монголи, ако нису остали незнабошци, обично прелажаху у мухамеданство, и само су неки примили од Руса хришћанство, због чега ИХ понекад остали Монголи гоњаху. Поред халичких кнезова, који су своју врховну власт над Куманима употребљавали да рашире међу њима хришћанство, покушавали су и Румуни из суседних земаља да обраћају

тај народ у православну веру, док су их Мађари већ раније почели обраћати у западну цркву. Према жалбама папе Гргура іХ. (1227.-1241.) у једном писму 1234. угарском краљу Бели IV. (тада још сувладар оцу свом Андрији II.) »Власи« су, који су живели у пределима епископије Куманске, чак и Мађаре и Немце привлачили у своју цркву.

=

Од хетеродоксних источних цркава радили су на ширењу хришћанства само несторијевци, који су још увек развијали жив рад и одржавали се на приличној висини. Већ у почетку овог перијода, т. ј. у 2. половини XI. столећа успеше несторијевци да задобију у Источној Азији јужно од Бајкалског Језера једног татарског кнеза са народом му. И на Запад је продрла вест о хришћанском татарском кнезу, кога нетачно називаху Presbyter Johannes, јер се зваше Owangkhan, а то су нетачно превели, узимајући да је Owangh = Johannes, a khan јеврејско kohén (75 presbyter, свештеник). Иако се ова хришћанска кнежевина међу Татарима одржала доста дуго, и то до почетка XIII. столећа, иако је дакле било доста времена, да се увере о нетачности таквог превода, ипак се кнез те татарске кнежевине на Западу звао увек Presbyter Johannes, и папе XII. столећа писаху му и писма с таквим насловом, изнашајући и њему величину и сјај римске цркве. Али бура, коју подигоше Џингис-канова (1206.—1227.) освајања по целој Азији, збрисала је ову хришћанску кнежевину међу Татарима; кнежевина та је пропала у бујици Џингис-канових освајања. И у Кини су несторијевци ширили хришћанство, и каснија монголска власт није уништила њихове тамошње расаде. Али кад су у 2. половини XIV. столећа (1368.) Монголи протерани из Кине, и кад је дошла на владу нова домаћа династија (Ming династија), уништила је хришҺанску цркву у Кини. Тако су дакле сва важнија обраћања несторијеваца у Источној Азији имала само привремена успеха.

137. Ширење западне или римске цркве.

Римска је црква у овом перијоду у срећнијем положају, него православна и хетеродоксна источна црква, те је зато и могла чинити смелије покушаје да се шири, зато је на том пољу могла и лепше успехе постићи. И заиста је латинска црква покушала с једне стране да се рашири међу мухамеданцима и незнабошцима на Истоку, односно да помоћу крсташких ратова задобије за хришћанску цркву пре

деле, који пређе беху хришћански, а који сад падоше у •иноверство, те да те пределе подчини западном делу хриш. ћанске цркве, а с друге стране и посебно најенергичније се трудила, да се рашири на штету источне цркве, за чега су јој прилике давале донекле и крсташки ратови. У првом послу имала је само делимична и привремена успеха, а у овом другом донекле трајна успеха. Мисијонарски рад њезин пак међу остацима западног незнабоштва на јужној и источној обали Балтичког Мора имао је врло лепа успеха. О тим покушајима и успесима дакле сада детаљније:

А.) Покушаји западне цркве да се помоћу крсташких
ратова рашири на хришћанском, мухамеданском и не-
знабожачком Истоку.

Први и највеличанственији покушај римске цркве, да рашири своју власт, беху у овом (IV.) перијоду крсташки ратови, покушај, да пређе хришћанску земљу, колевку хришћанства, освоји из руку Мухамеданаца, или како их сада опћенито називаху, Сарацена, који су ту за Хришћане свету земљу на најгаднији начин профанисали и Хришћане, који тамо живљаху или долажаху, жестоко притискивали и злостављали. Већ у Х. столећу су се неке папе носиле том идејом, а нарочито Силвестар II. (999.—1003.); али је та идеја сазрела тек при крају XI. столећа за време папе Урбана II. (1038. — 1099.), пошто ју је пре тога папа Гргур VII. (1073.1085.) узалуд прихватио. По каснијој легенди повод крсташким ратовима дао је хаџија и пустињак Пешар Амијански из Француске, који је пропутовао Свету Земљу, видео како неверни тлаче Хришћане и профанишу хришћанске светиње, чуо јадиковања Хришћана; он је по легенди о тим невољама Хришћана у Св. Земљи дао извештај папи и уједно донео молбе источних Хришћана, те од папе Урбана II. добио пуномоћ, да свугде, где год стигне, проповеда ослобођење Свете Земље из руку неверника. Он је по ле генди затим прошао више земаља и ca таквим успехом проповедао, да је спремио за ту идеју Запад и нарочито Француску, те омогућио папи Урбану II., да после свога прогласа задобије за ту идеју све. Али је данас доказано, да се Петар Амијански тек после папског прогласа јавља као проповедник у том послу и једно време и као вођа ; папу су пак побудили посланици византијског цара Алексија I. Комнина (1081.—1118.), да у ту сврху 1095. сазове