кантона или држава, и напредна је трговином, прометом странаца и алпским производима.

13.) Низоземска, чији главни део сачињаваше на северу Холандија, на југу Белгија, припадала је у IV. перијоду са својим северним делом (где је германски језик) Немачкој, а са својим јужним делом (где влада француски језик) Француској, а са оба своја дела од 1430. беше под влашћу бургундског војводе. У почетку V. перијода дошла је Низоземска 1477. браком Марије Бургундске са надвојводом Максимилијаном Хабсбуршким (цар 1493.—1519.) под Хабсбурговце. Унук Максимилијанов, немачки цар Карло V. (1519.--1556.) уједно шпањолски краљ (1516.-1556.) створио је од Низоземске округ Немачкој, али уједно круновину Шпањолској, тако да је шпањолски краљ био владар Низоземске. Син Карла V., шпањолски краљ Филии II. (1556. —1598.) изгубио је својим политичким и религијозним деспотизмом северни део Низоземске, који се 1566. побунио, и 1581. прогласио републиком са Холандијом на челу као република као република »Уједињеног Низоземља«, и само јужни део Низоземља, по главном делу свом назван Белгијом, остаде Шпањолској. Републику Уједињеног Низоземља или Републику Холандију, чију управу вршише »намесници« из оранске (Oranien) кнежевске породице, морадоше у вестфалском миру 1648. признати као самосталну државу и Немачка и Шпањолска. Трговином и морепловством подигла се ова република до велике силе, отела је од Португалаца Источну Индију, а у Индијском Архипелагу најбоље колоније; али је од тога источноиндијске колоније наскоро изгубила у корист Енглеза. Исто је тако стекла колонија у Африци и Америци. Али у XVIII. столећу почиње опадање силе Холандије. Напослетку ју је 1795. освојила Француска Република и претворила у Батавску Републику, касније у Краљевину Холандску за Луја, брата Наполеонова, и тек се 1814. после пада Наполеонова ослободила као Краљевина Низоземска под оранском династијом, пошто јој је Енглеска међутим многе колоније отела, тако 1806. Кепленд; но ни сада није без значаја са своје трговине и са својих колонија. Од Белгије, која је за време отпадања Холандије (1581.) преостала Шпањолској, неки делови потпадоше под Француску. Када шпански Хабсбурговци 1700. изумреше, припала је Белгија немачким Хабсбурговцима, али услед једног устанка у последњим годинама владе цара Јогифа II. (1788. -1790.) због његових рефорама, дошла је оку

ce

пацијом 1794. под Француску. Године 1814. и Белгија се ослободила француске владе, и сједињена је са Холандијом у Краљевину Низоземску. Али сједињење ово није могло дуго трајати. Холандија је протестантска, Белгија римокатоличка; становништво Холандије је германско, становништво Белгије је француског образовања, иако у Белгији немачки Фламанци сачињавају већу половину становништва, него француски Валонци. Последица тога беше та, да је Белгија 1830. дигла устанак, који је довео до раздељења. Белгија је постала самосталном краљевином са засебном династијом (Саксен-Кобург). Данас је Белгија мала краљевина, али због индустрије богата и од утецаја. Под суверенством белгијског краља стоји и Конго-држава, коју у Африци основаше Европљани 1885.

В.) Опћи политички развитак света.

Уопће политички развитак Европе у V. перијоду, т. ј. у новом веку у интернацијоналном погледу карактерише све виша брига за одржањем равнотеже између великих држава, велесила. Што се тиче унутрашњег развитка европских држава у овом (V.) перијоду развише се под утецајем све силнијег слободоумног духа грађанска и конфесијонална равно. правност, политичка и религијозна слобода, влада хуманизма у праву и политици и конституцијонално државно устројство. Први пример конституцијоналног државног устројства дала је већ у XII. и XIII. столећу Енглеска, и одатле мало по мало ушло је то устројство у остали део Европе, тако да данас на неодољив захтев духа времена особито од 1848., од године француске Фебруарске револуције и друге француске републике, све европске државе имају конституцијонално (уставно) устројство; и Русија, која је недавно још била строго апсолутистичка држава, завела је 1905. конституцију, док је Турска до 1908. била деспотија и тек 1908. увела уставно устројство, пошто је султан још 27. децембра 1876. прокламирао сасвим модерно устројство, које је међутим и по својим спољашњим формама само веома кратко време трајало. Монархијски принцип се у главном одржао, и само је једна велика држава, Француска ступила у ред републиканских држава, и то први пут 1792. - 1804., затим 1848. до 1852. и напослетку 1870., да као такова остане до данас; иначе у ред република осим Швајцарске која је већ 1291. положила основ таквом устројству и 1499. га и потпуно добила и у најновије време (1910.) осим Порту

галске долазе још само мање и не сасвим независне државе, што су у Немачкој: Хамбург, Либек, Бремен; у Италији: Сан Марино; у Пиренејима: Андора. Напротив у Америци, у колонијама, које се оцепише од европске матере земље, развило се републиканско устројство; прва америчка република је постала 1783.; то су Уједињене Северно-америчке Државе. Стопама ових пођоше 1821.—1824. пређе шпанске колоније, а од 1889. и португалска Бразилија. Покушај другог француског цара Наполеона III. (1852. —1870.), да Мејико претвори у царство са аустријским надвојводом Максимилијаном као царем, свршио се трагично (1864. до 1867.), јер је победоносна републиканска странка у Мејику ухватила цара Максимилијана и убила. Американци ревно бране своје републиканско устројство; исто тако ревно чувају и своју независност од Европе, према принципу, који je 1823. прокламирао председник Уједињених Северноамеричких Држава Менро (Monroe, † 1331.), и који се зове Менроевом доктрином. Уједињене Северно-америчке Државе шта више конкуришу европским велесилама у светској политици. Заједничко је Европи и Америци то, што се револуцијонарни дух после француске револуције од 1789. из Француске раширио како у осталој Европи тако и у Америци.

Што се тиче осталих делова света, наиме Азије, Африке и Аустралије, у њима тамо где нису европске колоније и владе, влада деспотичка монархија и племенски главари. Али су у најновије време и неке државе автохтона примиле европске форме владања. Тако се колонија Либерија или Монровија, коју су за ослобођене робове Црнце основали у Горњој Гвинеји Северни Американци 1824. под председништвом Менроа (Monroe, 1817.—1825.), претворила 1847. у суверену републику. Тако је држава аустралских праста новника на острвима Хаваи (држава Сендвичких Острва) од 1864. конституцијонална краљевина, а од 1893. република, која је међутим 1898. изгубила своју самосталност, јер је инкорпорирана Уједињеним Северно-америчким Државама. Тако је Јапан од 1868. конституцијонална царевина, која је 1873. прокламирала верску слободу, а 1889. шта више апсолутну верску слободу и равноправност свих религија. У конституцији, коју је Турска Царевина 1876. на кратко време прогласила, па 1908. успоставила, партиципира и азијска Турска, као што и азијска и азијска Русија у руској конституцији проглашеној 1905. Перзија је у боловима од недавно про

глашеног па опет укинутог устава. Али Европљани и ван својих колонија хоће да дођу до утецаја у тим деловима света, траже политичка утецаја и на државе автохтона, те се труде, да оснују протекторате, тако особито Русија, Енглеска, Француска, у најновије време Италија и Немачка; Американци, који су само американизирани Европљани, поводе се и у овом примером Европљана.

године

Уопће Европа, по статистичким подацима од краја 1900. и све остале статистичке податке у овој књизи наводићемо из 1900. године као године, која је на граници XIX. и ХХ. столећа од целог становништва земље у износу од око 1555 милијона људи броји 387 милијона (године 1905. већ 4011/2 милијона) становника, и дала је новооткривеним континентима, Америци и Аустралији највећи део њиховог данашњег становништва. Тако су од < 140 милијона (године 1905. већ 1511/2 милијона) становника Америке само 10 милијона црвенокожних прастановника или Индијанаца, 12 милијона Црнаца, 20 милијона такових, који постадоше мешањем Бељаца са Индијанцима (Местици), Бељаца са Црнцима (Мулаши) и Црнаца са Индијанцима (Самбо или Замбо), а свих осталих скоро 100 милијона су Бељци из Европе, који се у романизираним државама Америке, ако су већ тамо рођени, називају Креоли (Criolli). Тако су од < 6 милијона становништва Аустралије само 2 милијона прастановници, а остали, т. j. њих више од 4 милијона су Европљани или потомци Европљана. У Азији са њезиних 842 милијона становника и у Африци са њезиних 180 милијона становника масу становништва сачињавају додуше прастановници (автохтони), али ипак свугде скоро продире и утецај Европљана, на жалост не увек хумано, него понекад баш напротив нечовечно.

167. Поредак, којим ће се црквеноисторијско излагање у овом перијоду изнети.

У излагању црквене историје V. перијода, т. j. времена од 1453. до данас, поћићемо од Запада, јер је црквени развитак Запада у овом перијоду имао велик утецај и на црквени развитак Истока, да и не узимамо у обзир ту околност, што је развитак западне цркве богатији. Будући пак да црквени развитак Запада од почетка овог перијода до прве француске револуције (1789.) има друкчији карактер,

Опна црквена историја II.

15

--

него црквени развитак после те епохе, то ћемо црквени развитак Запада излагати у два доба: I.) прво доба до француске револуције 1789., II.) друго доба од француске револуције 1789. до данас (1912.) са ХІХ. столећем као главним саставним делом. Затим ћемо у следећа два одсека без поделе на два доба изложити црквени развитак Истока, и то III.) православног Истока, па IV.) хетеродоксног Истока. Ни у једном од споменута четири одсека петог перијода не можемо се више држати оног специјализирања и поретка у излагању црквеног живота, каквог смо се држали у прва четири перијода, јер се у овом перијолу развитак појединих грана црквеног живота без обзира на то, што је сад узајамни однос истих друкчији губи на Западу поред расцепа цркве на протестантство (које је настало услед црквене револуције 1517. наскоро после почетка овог перијода) и римски католицизам (кога је протестантство напу стило и сада се с њим бори), а на Истоку поред развитка појединих нацијоналних цркава. После тога кад будемо нашу задаћу свршили у споменута 4 одсека, пошто смо тиме дошли да краја излагања целог досадањег развитка хришћанске цркве, прегледаћемо на крају резултат тога развитка.

I. Одсек.

Западна црква од почетка V. перијода (1453.) до прве француске револуције (1789.).

Западна црква прве 64 године овог перијода (1453. —1517.).

168. Црквене прилике пре реформације или пре

постанка протестантства.

Револуција, која је избила у западној цркви после не пуних седамдесет година од почетка V. перијода, такозвана реформација, која је на даљи развитак цркве имала огромног утецаја, беше нешто, што није наступило без припреме. Она имађаше основе у црквеним приликама Запада,