два велика црквена сабора, један у Пјаченци у горњој Италији, други у Клермону у јужној Француској. На оба сабора беху искупљени духовници и лајици, и проповедао је сам Урбан II. хиљадама, који се тамо стекоше; проповедао је о ослобођењу Свете Земље у славу Божју и ради опроста грехова, и уверавао је, да ће сваки, који се буде одлучио да учествује у таквом предузећу, добити потпуну индулгенцију, т. ј. опроштај од казни за времените грехе, као и заштиту породице и иметка. Већ на овим саборима се многи одлучише за то, и у знак тога пришише на одећу своју знак крста, те се назваше крстоносцима, крсташима. Идеју су даље ширили на све стране не само они, који се вратише из Пјаченце и Клермона, него и епископи, презвитери и монаси, међу њима и пустињак Петар Амијански, и наскоро настаде опћи покрет, да се идеја изведе. Покрет тај трајао je 200 година и створио је седам такозваних крсташких ратова.

Већ у првом крсташком рату, који се кренуо 1096., освојен је 1099. Јерусалим и основана је у Палестини западно-хришћанска краљевина са вазалним кнежевинама и вазалним грофовијама у Сирији и Финикији (у Антиохији, Едеси и Триполису). Али после непуних 90 година, т.ј. 1187. Јерусалим буде изгубљен; задобивен је додуше поново у 1. половини XIII. столећа, али само на веома кратко време (1229.— 1244.). Године 1291. изгубише западни Хришћани са финичким градом Птолемаидом (Ptolemais) или Аком (Accon, Akka) своје последње поседе на Истоку, и ту беше крај крсташким ратовима. Покушај није успео. Разлог што покушај није успео, није био у оскудици средстава; јер је цела западна Европа била до ентузијазма готова ратовати за ту идеју; него је разлог делом у климатским и другим месним тешкоћама, делом у непријатељству, које је јавно избило између источних и западних Хришћана одмах чим дођоше први пут у додир, делом поред свег ентузијазма у завидљивости, неслози, егоизму и деморализацији код самих крсташа. Али ако услед тога права сврха крсташких ратова и није достигнута, ако Западњаци и нису за увек освојили Свету Земљу и суседне јој земље из руку неверника, ако и нису тамо задржали чак ни једну једину тачку, ипак су крсташки ратови имали веома важних последица за политички, културни и црквени живот западних народа, и стога су и за историју цркве од велике важности. Последице крсташких ратова по цркву су ове:

1.) С једне стране привремено дизање хришћанскорелигијозне свести, а с друге стране не баш тако пролазно подивљавање хришћанског морала и црквене дисциплине, као што то није друкче ни могло бити при блиском и непрестаном додиривању са тако многим страним и нехришћанским народима и при дуготрајном комешању и немирима ратних времена;

2.) Дизање папске моћи, јер се папа у крсташким ратовима најбоље могао истаћи као вођа свих западних народа, крсташки ратови беху наиме предузеће свих хришћанских западних народа, које је предузеће папа покренуо;

3.) Постанак духовних витешких редова или савезя ритерства са монаштвом, свезе монашког завета са заветом борити се за цркву и веру против неверних. То је плод ратоборног хришћанског духа, из кога поникоше пре свега у Палестини три витешка три витешка реда: Јовановски, Темиларки и Немачки, прва два године 1118., трећи 1190.; затим по узору ових у Европи, и то у Лифландији 1202. ред Маченосица са сврхом, да насилно обрати у хришћанство тамошње незнабожачке народе; овај је ред касније (1237.) инкорпориран као филијала Немачком реду; у Шпанији ради борбе против Мавара већ 1156. -1158. Калатрава (Calatrava) и Алкантара (Alcantara) ред, прозвани тако по седиштима у шпанским градовима Калатрава и Алкантара; у Португалији у исту сврху 1317. Христов ред;

4.) Ближи додир западног хришћанства како са мухамеданством и незнабоштвом на Истоку, тако и са тамошњим хришћанством, што је побудило западну јерархију, да једне стране почне мисију међу мухамеданцима и незнабошцима Истока, а с друге стране да с друге стране да покуша покорити источно хришћанство римској цркви.

Последњу последицу крсташких ратова као покушај ширења власти римске цркве на Истоку морамо већ овде изложити, док ћемо историју осталих последица изложити у другим одсецима.

Крсташки ратови беху пре свега покушај хришћанског Запада, само да се освоји један пређе хришћански крај; али их је западна црква уједно употребила не само да заснује западнохришћанску власт на Истоку, него и на то, да у мухамеданским и незнабожачким пределима Азије и Африке препоручи и проповеда хришћанство мухамеданцима и незнабошцима. Шиљани су дакле мисијонари мухамедан.

ским султанима у Азији и Африци, и Рим је ступио у везе чак и са незнабожачким монголским кановима, да их задобије за хришћанство и да засади хришћанство у огромној држави, коју основаше у Азији. Мухамедански султани За• падне Азије и Северне Африке одлучно су одбијали мисијонаре, и највише ако су им хтели учинити то, да их часно одпусте. Незнабожачки Монголи су се показивали љубазнијима, и обећаваху привидно више успеха. Монголски народ, народ природе, кад је изишао из својих старих седишта, делом је и своју стару веру напустио те тражио нову. Па се дуго колебао између хришћанства, мухамеданства и будизма; зато је изгледало, као да ће хришћанство моћи освајати код азијских Монгола. И заиста је римска црква под монголском заштитом постигла нешто успеха у Кини (па и у самом Пекингу) от 1291., пошто је пре тога 1271. чувени путник Млечанин Марко Поло († 1323.) испитао терен; основала је 1307. за окретног и ревног мисијонара Јована Монтекорвина (Montecorvino) архиепископију, која се и после његове смрти († 1330.) лепо развијала. Али сами Монголи, који су тражили нову веру, одлучише се напослетку делом за мухамеданство, а делом за будизам, и наде римске цркве у њих не испунише се. А и западна црква, која је основана у Кини, није дуго остала; уништена је, кад је у Кини срушена монголска власт и кад је завладала домаћа династија 1368.

Боље је успела римска црква да се приликом крсташких ратова рашири на рачун православне источне цркве. Крсташи дођоше већ с тим убеђењем у земље источних Хришћана, да су источни Хришћани схизматици и јеретици, које треба или преобратити или истребити, и летописци крсташки хладнокрвно причају, како су крсташи спаљивали неке хришћанске градове, јер су им становници били упорни »јеретици«. Где су крсташи завладали, ту је етаблирана латинска црква, а источна по могућности потиснута. Кад су крсташи завладали у Антиохији и Јерусалиму, одмах је у сваком од тих градова подигнута латинска патријаршија, а грчки патријарх је потиснут; исто тако посгављени су латински архиепископи и епископи, а грчки су протерани; то се десило и са свештеницима, где је год било могуће, а где то није било могуће, источни су свештеници бар подчињени латинским епископима, жестоко су кажњавани они који се не хтедоше покоравати латинским духовним старешинама. Тако је 1225. на острву Кипру спаљено 13 грч

ких монаха, јер се опираху да признаду латинског архиепископа и да му се покоре. Кад је 1204. четврти крсташки поход у место на Јерусалим, који се налазио опет у мухамеданским рукама, ударио на источнохришћански Цариград, и кад Латини освојише Цариград те основаше ту Латинско Царство, латинском цару је одмах додат и латински патријарх (Млечанин Тома Морозини); са грчким царем напусти Цариград и грчки патријарх и грчки клир и пређе у Никеју, где остане, док није 1261. повраћено раније стање ствари. Додуше после реституције Грчког Царства у Цариграду, и после свршетка крсташких ратова латинска се јерархија није могла одржати у Цариграду, Јерусалиму и Антиохији; морала се вратити на Запад; али римска столица није престајала сматрати, да латинска црква на Истоку de jure постоји и није престала посвећивати за њу патријархе, архиепископе и епископе, који су разуме се морали остајати на Западу, јер на Истоку не имађаху места нити поља за рад. Тако настадоше у западној цркви patriarchae, archiepiscopi, episcopi in partibus (scilicet: infidelium, haereticorum, schismaticorum), т. j. патријарси, архиепископи и епископи у пределима незнабожаца, јеретика и схизматика, другим речма: патријарси, архиепископи и епископи у не пријатељској земљи, или титуларни патријарси, титуларни архиепископи и титуларни епископи; ових данас има: 3 патријарха, око 80 архиепископа и око 350 епископа; по status-у од 1908. године 456 епископа свих рангова. А донекле је западна црква од времена крсташких ратова и трајно освојила терена на Истоку; од времена крсташких ратова источни Хришћани морају да деле власт над храмом Светога Гроба са латинским монасима фрањевачког реда (који је ред основан у XIII. столећу), а остадоше на Истоку и друге колоније латинских монаха. У оним крајевима, који су и после свршетка крсташких ратова остали у рукама Млечана, Ђеновљана и других Западњака, као н. пр. грчка острва и грчка приморја, западни властодршци су и надаље одржавали латинску цркву, а грчка је црква ту и надаље гоњена и тлачена. То је престало тек кад су ти крајеви дошли у турске руке.

Време крсташких ратова употребила је римска црква напослетку и на покушаје да обрати за себе хетеродоксне источне цркве, особито Јермене, Јаковите, Мароните и Несторијевце. Али Јаковити и Несторијевци одлучно одбише

овога пута пута сваки покушај да их обрате. Нису се сасвим негативно односили према Латинима Јермени, који су не много пре тога (1080.) основали Кнежевину (од 1195. Краљевину) Малу Јерменску (са центром у Киликији), те који су ради одржања те своје државе требали помоћ и потпору Латина. Латински мисијонари имали су многобројне постаје међу Јерменима, и покушавали су ту да латинизирају народ, али постигоше мало успеха, тим пре што је 1375. и спо· менута краљевина пропала; мало успеха постигоше, иако су око 1330. основали и посебан ред монашки међу унијатским Јерменима, такозвани Унијашски или Унишорски ред. Већма и искреније су се прикључили римској цркви Маронити или Монотелити, који су живели на гори Лавану и у суседним пределима; ове је особито латински антиохијски патријарх Ајмерих (Aimerich) при крају XII. столећа (1182.) приволео да се прикључе римској цркви. Ово сједињење биваше све тешње, и при крају овог IV. перијода је довршено и протегнуто и на маронитске колоније на острву Кипру. Б.) Покушаји ширења римске цркве на рачун источних православних цркава ван византијских и мухамеданских предела.

Без обзира на покушаје црквене уније, које је римска црква чинила код целе православне источне цркве, о којима ће покушајима бити говора касније кад будемо излагали историју раскола између Истока и Запада, и који су кул. минирали у унијонистичком фијоренцијском сабору 1439. као и у привидној унији, која се ту створила, покушавала је римска црква да помоћу световних средстава чини освајања и у појединим земљама источне православне цркве, и то у Јужној Италији, где су живели Грци под западном владом, у Босни, Херцеговини, Далмацији и Арбанаској, где су живели Срби и Арбанаси под западним владарима, у Српској и у Румунско-бугарској Држави, даље код Румуна северно од доњег Дунава, код Руса и код Ивираца. Римска је црква имала у том према приликама, делом трајног, делом пролазног, делом само привременог, делом никаквог успеха.

У Јужној Италији, где су Грци живели прво под норманском, затим под хохенштауфовском и напослетку под француском и шпанском влашћу, било је лако све више и више покоравати православну цркву Риму, и створити такве прилике, да је додуше остала донекле, али потпала под власт латинске цркве.