крио у свом рукаву. Османско Царство је мало по мало заменило Византијску Империју, уколико су наиме Османлије испрва под Османом (1307.--1326.) и Орканом (1326. до 1359.) заузели малоазијске византијске пределе са Брусом као новим седиштем султана, затим под Муратом I. (1359. до 1389.), Бајазитом I. (1389. – 1403.), Мохамедом или Мухамедом I. (1403.-1421.) и Муратом II. (1421.-1451.) европске византијске пределе са Дринопољем (Једрене) као новом султановом резиденцијом (од 1362.), и напослетку 1453. под Мухамедом II. (1451.—1481.) и Цариград, да сада овај град учине главним градом свога царства. Поред Иконијског Царства или Рума друга самостална селџучка држава беше од 1092. Сирија, која је до 1078. била са Египтом под египатским владарима из арапске династије Фатимида (династија Фатимида држала се у Египту 909. —1171.); а до 1092. припадала је нераздељеном још Селџучком Царству; затим је (1092.-1198.) сачињавала самосталну селџучку државу, али је 1099. -1187. услед покушаја хришћанског Запада да у такозваним крсташким ратовима мухамеданизирани Исток подчини опет хришћанској власти, дошла под западну хришћанску власт; напослетку после пропасти западне хришћанске власти крсташӑ са центром исте, са Јерусалимском Краљевином сјединио ју је (1187. — 1254.) под селџучком династијом Ејубида са селџучком државом у Египту син Ејубов, Саладин, онај исти, који је и основао династију Ејубида прво у Египту 1171. Али како Селџуци, тако касније и њихови наследници у Малој Азији, Османлије, делили су своју власт над Западном Азијом са другим сродним народима, и то 1162.-1221. са Ховарезмијцима, 1254. до 1517. са Мамелуцима, и имали су једно време да претрпе и привре мени јарам једног страног народа из дубине Азије, из централне Азије, монголског народа, или како се у Европи по једном свом племену назива, татарског народа, а Селџуци у Сираји осим тога привремено потискивање од стране западноевропских народа, од стране крсташа у крсташким ратовима (1096.-1291.). Од Селџуцима сродних народа Ховарезмијци, који су дошли из Хиве, и који су веома блиски Селџуцама, освојише од 1162. земље од Каспијског Мора до Индије и играху важну улогу особито у првим деценијима XIII. столећа, док Монголи 1221. не учинише краја њиховој држави. У Египту средином XIII. столећа (1254.) докопаше се власти Селџуцима издаље сродни, али много суровији Маме луци, који беху пређе у служби Селџука; своју власт Мамелуци проширише и над Сиријом, Селџуке протераше како из Египта тако и из Сирије, и одржаше се ту до у XVI. столеће (1517.), док су у северној Африци западно од Египта, од Велике Сирте до Атлантског Океана, после Фашимида, који су ту владали 909. —1070., владале нове маварске династије, и то испрва (1070.—1146.) Алморавиди, затим од 1146. Алмохади. Већ Алморавиди проширише своју власт од 1086. и над деловима Шпаније, који су од 755. припадали шпанској лози Омајада. Алмохади морадоше од 1269. уступити места опет другим маварским династијама, и то у Фецу и Мароку Меринидима, у Тлемзену Цианидима, у Тунису Абухафсијевићима. У Азији опет од пређашњег Калифата Абасовића (Абасида), који владаху од 750., остао је још из III. перијода само Багдад са околином и Аравијом; па и тај простор је све више сужаван, док није средином XIII. столећа (1258.) Калифат због монголске најезде сасвим пропао, пошто је у последње време и онако само привидно животарио. Велике преврате учинише већ горе поменуте две најезде са две разне стране на Западну Азију. То беху монголски освајачки походи и још раније крсташки ратови; они са истока, ови са запада. Монголи су у почетку XIII. столећа у својим централноазијским седиштима под Џингисканом (1206.—1227.) основали једну велику државу, коју је речени кан проширио по целој Азији изузев Индију, Аравију и Сибирију. Његов унук Башу продре затим даље, па 1237. и у Европу, и од 1238. источни део данашње европске Русије постао је монголским пределом, а северозападни део остао је у руским рукама, али је плаћао Монголима данак. И у Пољску и Угарску па чак до граница Немачке продреше Монголи, али 1241. буду одатле одбијени. Но Русија остаде скоро 250 година под монголском влашћу (1238. -1480.), и то под влашћу монголске ордије Кайчак или Киичак, која се зове још и Злашном Ордијом. Монголска најезда учинила је краја и Ховарезмијском Царству 1221., као и Багдадском Калифату 1258. Монголско Царство, које је основао Џингис-кан, изгубило је после средине XIV. столећа (1368.) Кину, и већ је било близу расула, када је у последња три деценија XIV. столећа (1369. -1405.) један нов велики кан, Тимурленк (Тамерлан) монголску свегску државу обновио у старој њезиној страхоти. Он је освојио и Индију и Западну Сибирију, а 1402. и Османско Царство, и само је Кина, која је раније била такође под монголском влашћу, још остала сасвим слободна. Кад је у походу на Кину 1405. умро, наследници, који су државу међусобно поделили, већину освојеног не могоше одржати. Османско Царство и Индију изгубише одмах; наскоро после тога (1410.) изгубише земље источно од Каспијског Мора и северно од Ирана, т. ј. северно од данашње Перзије, Афганистана и Белуџистана, у корист Туркмена (Туркомана) и задржаше само Иран до 1502. У Русији пак и у Западној Сибирији владаху и надаље; и из праве Русије буду тек 1480. потиснути, али се после тога одржаше још увек у источном делу данашње европске Русије, који им је био непосредно подчињен, наиме у Казану, Астрахану и Криму, даље у За падној Сибирији, тако да су из Казана, Астрахана као и из Западне Сибирије потиснути тек у XVI. столећу, а из Крима тек 1783. Друга најезда, која више од једног сто лећа раније снађе Западну Азију, беху крсташки ратови, које је хришћански Запад водио да ослободи од мухамеданске, или како тада Хришћани опћенито говораху, сараценске тираније бар Свету Земљу; крсташки ратови трајаху од краја XI. до пред крај XIII. столећа (1096.—1291.), дакле скоро 200 година, и створише једно време у Западној Азији неколико хришћанских држава, које међутим са свршетком крсташких ратова нестадоше. И Византијском Царству отеше крсташи не само у Азији један део, него и у Европи цео обим његових предела, те га дадоше западним владарима. Посебно у крсташким ратовима настала је 1099. западнохришћанска Краљевина Јерусалимска, која се у поседу своје престолнице и својих главних предела одржала скоро 90 година (до 1187.), а обухватала је Палестину, Финикију и део Сирије, те као вазалне државе имала Кнежевину Антиохију, Грофовију Едесу и Грофовију Триполис (у Финикији). Под заштитом крсташа постала је и Краљевина Мала Јерменска 1195. са главним градом Кла (Kla, Klah) или Ромкла (RomKlah, Romkla, т. ј. Римски или Грчки Кла), а кад је овај град разорен (1293.), са главним градом Сис. Ова је краљевина постала од Кнежевине Мале Јерменске, коју је нешто пре крсташа (1080.) основао био у Малој Јерменској, Кападокији и Киликији са центром у Киликији, Руиен (Rhupen), један члан последње јерменске краљевске династије Багратида (859. —1080.), која је династија узгубила Велику Јерменску делом у корист Византинаца, а делом у корист Сел - џука. Али Краљевину Малу Јерменску су Мамелуци у XIV. столећу (1375.) уништили. Несређене прилике у постојбини побудиле су у овом перијоду масе Јермена, да се иселе у друге блиске и далеке земље Азије, Африке и Европе. Од Кипра, који одузеше од Грка, образоваше крсташи 1191. краљевину, и то за француску кућу Лисињан (Lusignan). Ова се краљевина одржала и после овог перијода (до 1489.), али затим припадне млетачкој влади, која опет 1570. начини места турској власти. Кад су крсташи 1204. и Грчко Царство са Цариградом где је после династије Комнина и Дука (1057. - 1185.) дошла мање угледна династија Ангели (1185.-1204.) срушили те основали Лашинско Царство, које се одржало до 1261., и чије су чланове и на Западу називали »Латинима«, грчки су цареви из куће Ласкара и Дука-Вашаца (Dukas-Batatzes) за то време (1204. — 1261.) (1204.-1261.) резидирали у Никеји и владали само својим малоазијским земљама, уколико им исте оставише Селџуци, док нису Грци под Михајлом Палеологом, првим царем из куће Палеолога, који су владали 1261.—1453., опет освојили главни део својих земаља у Европи; али су Грци затим мало по мало то, па 1453. и сам Цариград опет изгубили у корист Турака, док је један потомак раније царске породице Комнина, Алексије I. Комнин (1204.) основао Кнежевину Трапезунш, која се касније и поред тога што је била мала, назвала царством и одржала до 1462., да тада постане такође пленом Турака. Најсевернија хришћанска држава Западне Азије, Ивирији или Ђурђијанска (названа још и. Грузија) вегетирала је кроз цео овај перијод, иако је од 1070. више пута била под мухамеданском врховном влашћу, иако су је неколико пута и Монголи пустошили; шта више понекад је била и снажна и у цветању, али је напослетку од 1424. непре станим деобама веома ослабила. Б.) У Европи. У источноевропском крају Византијске Империје основана је од 1186. устанком бугарских и влашких или румунских поданика, а под вођством последњих, између Хема (Haemus) који је касније од османских Турака, који ту завладаше у 2. половини XIV. столећа, добио назив Балкан - и Дунава Влашко-бугарска или Румунско-бугарска Држава. Исто тако за време Лашинског Царства 1204.--1261. основане су у Македонији и Грчкој окциденталне краљевине, кнежевине и војводине као вазалне земље Латинског Царства, тако Краљевина Солунска, Војводина Ашина и Тива, Кнежевина Ахаја и Мореја или Пелопонез. Осим тога од партикуларних држава, које се формираше у Италији, Млечићи освојише већи део острва и обала Јонског и Егејског Мора, Ђеновљани најважније обале Црнога Мора. Грци су од свега тога освојили натраг само један део; остатак задржаше Румуно-Бугари и Западњаци, док им то не отеше Османлије. Осим тога је Византијско Царство у 1. половини XIV. столећа многе пределе изгубило у корист Срба, а у 2. поло вини истог столећа у корист Османлија. Османлије освојише из Дринопоља (Једрене), који град учинише 1362. под Муратом I. (1359.—1389.) престолницом својом у место дотадање у Бруси у Малој Азији, постепено не само велик део европских византијских предела, него од 1389. и Србију и Румунско-Бугарску, и напослетку 1453. заузећем Цариграда дадоше Византијској Империји смртни ударац. На Западу имађаше Византијска Империја у почетку овог перијода у власти још Јужну Италију и Сицилију, иако су Арапи ту још од IX. столећа знатна освајања чинили. Али после почетка овог перијода изгубише Византинци овај посед сасвим у корист Нормана, који су морем са севера Европе продрли чак дотле и који су у први мах, од 1059. основали војводине у Јужној Италији и Сицилији, а затим 1130. под Рогером I. норманску Краљевину Јужну Италију или Краљевину Напуљ и Сицилију, такозвану КраЛевину обе Сицилије. Још док је постојало Византијско Царство, и то од XIV. столећа ширили су се из њега као и из Египта премда је ово последње веома сумњиво - по источној и јужној Европи и одатле и даље у западну Европу Циганч, који су већ у претходном перијоду продрли у Византију, евентуално и у Египат. Бугари, чију је државу цар Василије П. Булгароктонос или Бугароубијца 1019. разорио, тако да постадоше византијски поданици, побунише се 1186. делом опет; то учинише они Бугари, које су Византинци покорили већ 971. и који су становали северно од Хема (Haemus) па до Дунава, затим они Румуни, који су становали у пределима, у којима и ти Бугари. Ти Бугари и Румуни под вођством браће Петра и Асена, који беху румунског порекла, оцепише се од Грка и основаше засебну румунско бугарску (влашко-бугарску) државу, испрва са румунском владалачком кућом, а касније, |