њихове школе и Библије Грци пријатељски предусретаху. Али кад сазнадоше, да они хоће прозелита, кад то опазише особито у раду Енглеза Кингӕ (1832.-1869.), који је заиста и задобио неколико Грка за протестантство, буду 1836. њихове школе и Библије забрањене и прогоњене, но није се успело тиме да протестанте за навек уклоне. Про тестаната године 1900. беше у Грчкој само 600 до 700, међу њима и неких 100 Грка.

Ипак, од како се Грчка ослободила турског јарма, теологија у Грчкој је по преимућству слободоумна и у првим временима нагињаше јасно протестантству, тим пре, што професори атинског универзитета своје образовање стичу већином на протестантским универзитетима. Против таквог духа борила се друга једна школа, конзервативна, али малобројна, која стојаше под утецајем руске теологије. Тек се у новије време еманципирала грчка теологија од великог утецаја протестантског богословља. Али је још увек слобо доумна. Већем полету целог црквеног живота, а нарочито богословског образовања, богословске науке и богословске књижевности смета радикални либерализам у грчкој интелигенцији и мала брига државе за цркву. Из истог разлога и поред многих предлога и пројеката за поправку стања парохијског свештенства, ово се још увек пати у великој сиротињи; стоји на релативно ниском ступњу образовања и социјалног положаја, тако да проповед у целој епархији обавља један једини проповедник (ЕврохÝрос), иако осим атинског богословског факултета постоји још једна виша духовна школа, такозвана Ризариска школа, коју 1843. основаше браћа Ризари (Piþápns, плурал: Piápxi), иако од око 1856. и у провинцији беше 3, од око 1875. г. 4 нижа семинара за образовање клира. Ови семинари су сад укинути. Тек је 1893. одлучено, да се отвори виши семинар у Атини, који је основао митрополит Герман († 1896.), и један нижи семинар у Арти, а касније опет један нижи у Триполису. За издржавање тих семинара бринуће се манастири. Али чак и са богословским факултетом који постоји од 1837. је држава до 1908. маћијски поступала; тај је факултет тек у најновије време добио какав треба статус професорски. Па поред свега тога се и у јелинској цркви у XIX. столећу развила знаменита богословска књижевност.

Као знаменити богослови и црквени историци истакоше се у 1. половини XIX. столећа, после оца нове световне и

црквене литературе грчке лечника и великог грчког патриоте Кораиса (Корайс, живио у Паризу, † 1833.), пре свега Вамвас (Baußã, † 1855.), први оснивач нове богословске науке у грчкој цркви, и његов савременик архимандрит Константин Икономос († 1857.), с том само разликом, што први спада више у либералне, а други у строго конзерва. тивне богослове. После ових долазе: професор Фармаки дис († 1860.), ревни заштитник потпуне автокефалности јелинске цркве; Мисаил Апостолидис, који је умро 1862. као митрополит атински; Константин Контогонис († 1878.) заслужан богослов и особито црквени историк, активан већ од 1837. Угледни испитивач и књижевник на пољу историје црквене литературе архимандрит Андроник Димитракопулос († 1872.), који је живео и радио особито у Липском (Leipzig) и његов савременик архиепископ Александар Ликургос († 1875.) спадају међу најугледније богослове нове јелинске цркве. Међу најистакнутије најновије заступнике атинске школе спадају: професор Дамалас као егзегет († 1892.), професор Кириакос као црквени историк, даље професор касније архиепископ Никифор Калогерас (Калоүерãҫ, † 1896.) као црквени литерарни историк и учитељ практичког богословља, затим Мосхакис (Mooxánns, † 1903.) и Пападопулос као заступници практичког и апологетског богословља, Месолорас (Meowpăs) као символичар, Зикос Росис (Zñнос ‘Púons) као догматичар, архимандрит Пагидас († 1893.) и архиепископ Доротеј Схолариос као патролози. Константин Саша, који је од 1868. радио испрва у Атини, касније у Паризу као испитивач на пољу средње и нове грчке историје и литературе, заслужан је много и за црквену историју и црквену литературу. А јуристе Ралис и Пошлис 1852. до 1659. издадоше у свом 2óvtaqua тех ххѵбуюу одличну збирку црквеноправних докумената источне цркве, која збирка надмашава све раније, и која је опћенито примљена и призната. Природњак и одличан јуриста СкалЦунис (ExaltoÓVYS, † 1905.) истиче се као одличан апологет теизма и хришћанства. Врло значајан и плодан канониста наших дана је доктор богословља и доктор права професор Константин Ралис.

Било је у јелинкој цркви и богословских спорова и верске борбе. Тако се 1839.—1853. јавља учени свештеник Каирис као тврдоглави проповедник деизма, донетог са Запада, где је студирао; но због тога га жестоко прогањаше прквена и државна влада. Од тог доба има у Грчкој увек

не

заступника савремених западних форми антихришћанства, н. пр. материјализма и дарвинизма, Контовог (Comte) позитивизма, будистичког мистицизма. Синод, богословски факултет, друштва и појединци труде се и боре се против тог духа. Није ишао тако далеко као Каирис, сатиричар Ласкарачос са Кефалиније (Кефаллnvía, Кефалонија), који је кроз протестантске наочаре гледао и исмевао институције православне цркве (1856. —1869.). Године 1852. нарушаваше црквени мир необразовани монах и фанатик Папулакис, који је бунио против напретка цркве као против јереси. Од 1863. нарушаваше мир у цркви фанатични, иако необразовани лајик Макракис († 1905.), који такође пребациваше јелинској цркви јерес и издаваше се за Богом послатог и Христу блиског реформатора, учаше разне хетеродоксије, док није основао секту од 5.000 присталица. Од 1897. ширио је неки Нифэн Димопулос (Newv Anuónoukos) рацијонализам, који се по њему назива нифонизмом. Против ових побуна против црквене вере служи се црква заштитом, коју јој пружа државни закон, и криминалном осудом од стране државне цркве како у своје време Каириса, тако и сваког каснијег јересиарха. Године 1901. довршен је тумултуарно спор, који је већ у 1. половини XIX. столећа пламтео па после дуго мировао, наиме спор о томе, да ли је за одобрење превод Светога Писма са старогрчког текста на новогрчки. Новогрчки превод Јеванђелија, који је приређен под протекцијом двора за народ и војску, дао је повода жестокој демонстрацији универзитетлија, који су за ширење старогрчког језика и у народу, и та се демонстрација крваво свршила, на што је атинском митрополиту Прокопију († 1903.) одозго изнуђена па одмах одмах и примљена абдикација. Мериторно решење је донео синод атински још пре демонстрације, по ком се такав превод осуђује. А одмах после демонстрације је и цариградска патријаршија осудила такове преводе за грчки народ, који је од апостола добио старогрчки текст.

Атински синод се у најновије време много труди, да поправи и подигне религијозни и црквени живот у свима транама; труди се, да оснује црквену касу, каква сада постоји у Румунској. да дотира али и смањи и уједно достојно спреми парохијско свештенство, да подигне или боље успостави неколико свештеничких школа свештеничких школа за образовање парохијског клира, да подигне свештенички интернат за богослове у Атини, да законом нормира личне увете за пости

завање епископског достојанства, да уведе строжији надзор над грчким свештеницима у иноземству, да добро уреди атинску школу за византијско црквено појање, да коначно реши старо питање о реформи манастира и управи манастирским имањем, да уклони диктатуру лајика из цркве; ревно ради даље против тога, да се храмови употребљавају као локали за политичке зборове, али и против модерног црквеног појања у 4 гласа.

VIII. ГЛАВА.

Две автокефалије, које нису опће признате.

010

222. Бугарска црква.

Две автокефалије, које нису опће признате, наиме бугарска црква и синајска црква, не могу се, што се важности тиче, ни испоредити, јер је бугарска црква црква једног народа, а синајска црква је манастир, дигнут на степен архиепископије.

Што се тиче бугарске цркве, док је северна бугарска црква, некадања трновска патријаршија, већ 1393. (када је Румунско-бугарска Држава претворена у турску провинцију) инкорпорирана са Трновом као митрополијом цариградској патријаршији, дотле јужна бугарска1) црква, која је као и српска црква, живела и даље у пределима Српске Деспотовине (живе до 1459.), и у овај перијод (V.) улази као автокефална. На челу јој стојаше автокефални охридски или ахридски архиепископ. Овај је у највишој инстанцији пасторирао све до 1585. преко једног подчињеног јужноалбанског епископа, напослетку од 1566. митрополита, последње остатке православних Грка у Јужној Италији, појачане још донекле после пада Цариграда арбанаским бегунцима, док их није присилио на унију папа Сикст V. (1585. —1590.), који је јужноалбанском митрополиту забранио приступ Италским Грцима. Изгледа да је охридском архиепископијом 1451. до 1453. не знамо тачно из каквих разлога, али свакако из разлога, које тумачи донекле тадањи невољни и тужни по

1) Овај назив се не сме узети као етнички, јер верници Охридске Цркве нису Бугари, него Словени, који су етнички исто тако блиски Бугарима као и Србима, те које и Бугари и Срби рекламирају за себе. Прим. превод.

ложај и српске и бугарске цркве, те та околност што су обе те цркве биле под једном српском владом српских деспота

само остати као

администрирао пећски српски патријарх Никодим II. И обратно 1459.—1557., кад је Србија дошла под непосредну турску власт, охридски архиепископ, као мање опасан Турцима него српски патријарх, могао је не автокефална поглавица бугарске цркве, него је по мишљењу најновијих српских историка администрирао и српском црквом уместо политички опасног те ваљда зато баш уклоњеног пећског патријарха. Охридски архиепископ је око средине XV. столећа после 1439. једно време можда вршио јурисдикцију и над митрополитима Молдавске и Влашке, који су се одрекли цариградских јерараха, јер ови беху примили унију са Римом. Будући да су Бугари, као и Срби, много патили од самовоље турске, па чак и крваво прогоњени због своје вере, то се многи Бугари с једне стране иселише у северне суседне земље, а с друге стране (као у Босни и Херцеговини многи Срби) у Бугарској падоше у мухамеданство; број бугарских ренегата или мухамеданаца, који задржаше своју бугарску народност, такозваних Помака, т. ј. помагача (Турцима против Хришћана) у Родопским планинама (Despoto Dagh) износи неких 300.000-400.000 душа. Тужан положај охридске цркве омогућио је, да су се 1605.—1665. охридски архиепископи указали наклоњенима, да се подчине рим

ској столици, која је и у Турској имала утецаја. Римска столица је слала мисијонаре у крајеве охридске цркве; али ти мисијонари код православних у ствари нису постигли ништа, него су задобили само последње остатке богумила или иавликијана код Пловдива (Филипопоља) и код Никопоља1). Рим је 1726. шта више посветио једног Бугарина (образованог у »илирској«, т. ј. јужнословенској колегији у Риму) за унираног охридског архиепископа. Но од овог не беше много успеха. Услед тог јадног положаја успео је 1767. и цариградски патријарх Самуило, да при истим приликама и из сличних узрока, као и годину дана раније српску цркву, инкорпорира својој патријаршији и јужну бугарску 2) цркву,

1) Од ових некадањих богумила, који примише латинску веру, живи данас око 14.000 такозваних Павликијана у Бугарској, а око 26.000 њих из предела Никопоља иселило се за време аустријско-турских ратова при крају XVII. столећа и у почетку XVIII. столећа у Банат, и ту су познати под истим вулгарним називом Павликијани.

2) Види примедбу 1.) на стр. 650.