и то већ од 1258. са бугарском династијом и са престолницом у Трнову (Túpvoßov). Овој држави учинише краја 1393. до 1398. Османлије под Бајазитом I. (1389. —1403.). По трећем брату и наследнику Петра и Асена, чувеном Јоаникију (Калојану, Калојовану, Јоаниси), који је владао 1197.—1207. и добио 1204. од моћног папе Инокеншија III. краљевску круну, сви каснији владари ове државе међаху пред својим именом име »Јован«, скраћено »Jo«.

ње

Срби су постепено од 2. половине XII. столећа, т. ј. од владавине великог жупана Стефана Немање (1168.—1196.) па до средине XIV. столећа постали велика сила. Већ се син и наследник Стефана Немање, Стефан Немањић (1196. до 1228.) могао прогласити и крунисати (1217.) за краља. После краља Стефана Првовенчаног (1217.—1228.) и гових наследника Стефина Радослава (1228.—1234.), Сшефина Владислава (1234. —1243.), Стефана Уроша I. (1243. до 1276.), Стефана Драгушина (1276.—1282.), Стефана Уроша II. Милушина (1282.—1321.), Стефина Уроша III. Дечанског (1321.—1331.), Стефан Душан (1331.—1355.) подиже др• жаву своју на царство и то не само Срба, него и покорених Ромеја (Грка) и Бугара. Али слава Српске Царевине трајала је кратко. Србија нагло опада већ под сином и наследником Душановим, последњим царем српским Урошем (1355. —1371.), да наскоро 15. јуна 1389. у бици на Косовом Пољу где је ухваћен и погубљен вођа Срба кнез Лазар и убијен за време битке Мурат I. султан турски од српског властелина Милоша задобије смртни ударац и да нешто после овог перијода, 1459. падом Смедерева и српске деспотовине, која је под Стефаном Лазаревићем († 1427.) и Ђурђсм Вуковићем Бранковићем (1427. -1456.) престављала релативно доста угледну силу, издахне и постане турска покрајина. У држави Немањића, којој језгро беше Ришка, Расији (име то налазимо први пут забележено 1188.), посебан положај је заузимала покрајина Зета; Зета је још пре формирања државе Немањића, Србије, била самостална српска држава, чији се владари већ у 2. половини XI. столећа дакле много раније него рашки владари, називају кра љевима прво Михаило Војислављевић (после 1052.); самосталном државом постаје Зета и при расулу Српског Царства, и под Балшићима (1360. — 1421.) игра видну улогу на Балкану. Наслеђе Балшића примио је Стефан Лазаревић, и Зета је опет у заједници са Рашком, тада деспотовином. Али

-

у Зети добива терена и Млетачка Република. У почетку идућег перијода Зета опет има своју династију, династију Црнојевића. За време наследника Ивана Црнојевића (1465. до 1490.) покорили су Турци 1499. и Зету, која је од српских држава најдуже одолевала Османлијама. У састав државе Немањића улазио је и Хум, који, кад су олабавиле везе са Рашком, долази са Босном под утецај угарски; пред крај овог перијода и у почетку идућег перијода долази Хум до великог значаја особито под херцегом Стефаном († 1466.). Хум, касније Херцеговина, потпада под Турке 1482., ни пуна два деценија после смрти херцегове. Од српских земаља само Босна није била у овом перијоду под Немањићима. Босна се издвојила у засебну државу пре Немањића, кад се оно Зета и Рашка борише о превласт, док Рашка није победила у 2. половини XII. столећа. Босна је у овом перијоду једно време под утецајем Угарске, после ce ослобађа донекле тог утецаја и постаје 1377. шта више кра љевином и то под својим владарем Стефаном Твртком 1. (1353.-1391.). Босанска краљевина само за 10 година преживљује овај перијод; 1463. потпала је под Османлије.

Предео северно од Црнога Мора и источно од доњега Дунава, који су у прошлом (III.) перијоду посели били прво Казари, затим од 1016. Печенези или Бисени (Besenyö), у 2. половини XI. столећа поседоше Кумани, који као и њихови претходници дођоше са истока, док су Печенези од 1090. сасвим потиснути натраг. Кумани или Узи (035) или Гуци (Ghuzz, Huss, Guss) од Руса названи још и Половцима, поседоше прво данашњу јужну Русију, затим данашњу Молдавску и Влашку, али пре средине XIII. столећа (1241.) при најезди Монгола нестадоше из тих крајева, пошто је један део од њих већ пре тога апсорбирало јужноруско или малоруско и румунско становништво тих земаља; имамо само нешто мало трагова о Куманима особито у Угарској, где је Бела IV. 1239. населио неких 40.000 Кумана, који се после помађарише, затим можда и у Карпатима на јужној граници Халича (Галиције), где су такозвани Хуцули ваљда порушњачени (рутенизирани, порусињени) Кумани, напослетку у румунским местима Comana, Comăneşti, Comăreşti и сл., где су некадањи Кумани порумуњени.

На место Кумана дођоше делом Татари, који их збрисаше. А кад су Татари протерани, од 2. половине XIII. столећа до после средине XIV. столећа јавише се између доњег

Дунава, Карпата и Дњестра две румунске кнежевине, и то прво Кнежевина Влашка, која је постојала већ при крају XIII. столећа (1290.) и коју је основала једна румунска кнежевска породица, или по тадањој словенској терминологији, војводска породица, по скасци из јужног Ердеља, а по документима из саме Влашке; затим Кнежевина Молдавска, коју су основали румунски кнезови или војводе из Мармароша у североисточној Угарској, и која се утврдила око средине XIV. столећа (1349. до 1359.). Специјално спомиње се, да је Кнежевину Влашку, чијом престолницом наскоро постаде Арџеш (Arges), основао легендарни кнез Раду Негру (свакако идентичан са Тугомиром или Тугомиром Басарабом из Влашке око 1290.—1310., оцем Басараба или Јоана Басараба око 1310. -1338.), који је, као што вели скаска, дошао са својих ердељских поседа Амлаша и Фогараша (мађарски: Omlas и Fogaras) у Влашку и настанио се у први мах у Кимпулунгу (Campulung). А осни. вач Кнежевине Молдавске, чијом престолницом беше 1370. Серет, али већ 1388. Сучава, беше у први мах 1343. Драгош из Мармароша (Maramareş), по други пут пак 1349. до 1359. Богдан такође из Мармароша, пошто је овај победио потомке Драгошеве. При крају XIV. столећа (1389.), потпуније у почетку XV. столећа (1411.) постаје Влашка, иако беше баш тада под веома ваљаним кнезом Мирчом (Mircea) Великим (1386. – 1418.), трибутарном земљом Османлија, али ипак задржава своју автономију, док Молдавска остаје и даље независном и губи према Османлијама своју независност тек у почетку XVI. столећа (1514.), 10 година после смрти чувеног и јуначког борца против Турака кнеза Стефана Всликог (1457.—1504.). Византинци називаху Влашку Угровлашком (Унгровлашком), а Молдаву Русовлашком, свакако зато, што је за Цариграђане Влашка лежала на путу за Угарску, а Молдавска на путу за Русију. Али Влашка се све до у XV. столеће називала по владалачкој кући својој и Басарабијом, који је назив пренег касније на посед те владалачке куће на доњем Дунаву између Прута (Pruth) и Црнога Мора, и напослетку протегнут и на земљу северно од тога, на целу данашњу Басарабију (Руси, Немци па и Срби говоре: Бесарабија). Иначе се Влашка код самих Румуна назива T,ara românească (Цара ромањаска — румунска земља) или Munlenia, код Пољака Multany, код Мађара латински Transalpina; а насупрот свом западном делу, Малој Влашкој (румунски: Oltenia) назива се Влашка и Великом

Влашком. Молдавска се пак називала и Молдовлашка (Молдовлахија), Мавровлашка (т. j. Црна Влашка), Богданска (по Богдану оснивачу Кнежевине Молдавске), код Турака и у српским народним песмама и Карабогданска (т. j. Црна Богданска). Кнезови обе те румунске земље пак стављаху пред својим именом, као раније владари Румунско-бугарског Царства, име Јован«, скраћено »Jо.«, да се тиме обележе као наследници моћног Румуно-бугарина Јоаникија или Калојана (Килојована) или Јоанисе.

Северно од тих крајева ширила се Русија, која је већ у прошлом (III.) перијоду ступила у историју и при крају тог (III.) перијода се и ујединила. Али се одмах 1054. распаде у засебне кнежевине, и кијевски велики кнез, од 1169. суздалски велики кнез, који је заменио кијевског, а од 1328. московски велики кнез био је само врховна поглавица руских кнезова. Деоба је ишла тако далеко, да је у Русији у XII. столећу (1170.) било већ 72 кнеза. Од ових кнезова кнез халички или црвеноруски из породице Ростиславича наскоро (од 1141.) се учинио независним од кијевског великог кнеза. Затим се Халич (Галиција), кад је у Халичу изумрла породица Ростиславича 1198.. сјединио са Владимиром или Володимиром (Лодомеријом) за време Романа кнеза у Владимиру Волинском или у Володимиру, и тако ојачана независна кнежевина Халич ширила је своју моћ под Рманом († 1205.), Данилом († 1264.) и Лазом († 1301.) — по ком последњем је назван и град Лвов (Львовъ, Leopolis, Leonberg, Lemberg), који је подигао за њега још отац му 1259. — још даље према југу и северу, пошто је једно време имала врховну власт и над једним делом Кумана, и пошто је у XII. столећу (око 1134.) имала у пределима касније Молдавске вазала у особи кнеза Иванка Ростиславича Берладског, чија се власт распростирала и на Галац или Мали Халич. Али кнежевина Халич није могла спрам Мађара, Монгола и Пољака одржати подуже своју 1141. задобивену самосталност, и долазила је час под угарску, час под монголску врховну власт, и напослетку (1340.—1349.) је инкорпорирана Пољској. Остали део Русије остао је додуше још дуже времена после тога како се Халич (1141.) оцепио, под кијевским, од 1169. под суздалским великим кнезом; али је 1238. Русија дошла под врховну власт Монгола, и то под врховну власт Златне Ордије или Царства Капчак или Кипчак. Осим тога је 1217.—1280. неколико омањих предела

на западу потпало под западну суседну државу, под Литавску, која је и сама до 1148. била под врховном влашћу Русије; 1319. потпала је под Литавску Волинија и Мала Русија или Кијев, прозвана по главном делу свом још и Украјина, 1331. Подолија, а 1372. Бела Русија. Пошто је Кијев дошао у литавски посед и пошто је велики кнез суздалски, који је већ 1169. дошао на место кијевског, изгубио милост монголског кана, велико кнежевство над Русијом добио је 1328. кнез московски.

Док је Русија од 1238. кроз цео овај перијод па преко тога до 1480. била под монголским јармом, све се више истицаше Литавска. Литавска пређе под руском врховном влашћу ослободила се 1148. те је и сама постала великом кнежевином, па је своју власт већ од 1217., а особито под својим великим кнезовима Гедимином (1315.--1340.) и Олгердом (1340. -1377.), користећи се слабошћу растрзане и од Монгола подјармљене Русије, раширила над западном и јужном Русијом Кијев inclusive, пошто је из тих крајева потиснула Монголе. При крају XIV. столећа (1386.) Литавска се сјединила са Пољском на тај начин, што је литавски велики кнез Јагело, син и наследник Олгерцов, узео за жену наследницу Пољске Јадвигу, кћер угарског и пољског краља Лудвига Великог († 1382.), те тиме постао пољским краљем. Али сједињење ово беше само персонална унија, и Литавска је при томе сачувала своје самостално устројство и своју самосталну владу под посебним великим кнезом. Као такав велики кнез фунгирао је од 1392. Виповд или Витолд († 1430.) рођак краљев, 1430.--1436. дивљи Свидригајло (Swi. drigello) брат краљев, 1436.-1440. Сигисмунд (Siegmund) брат Витовдов, од 1440. обично краљев брат или краљев син, од 1501. пак увек сам краљ.

Краљевина Пољска достигла је у овом перијоду веома велику моћ и проширење; добила је као трајан посед особито Халич и Владимир-Волински или Володимир (1340. до 1349.), и унијом са Литавском 1386. дошла је до још веће моћи. Као сједињена Пољска и Литавска обухватала је скоро цео предео од Одре до Дњепра, и не само да се борила са Угарском о превласти у Молдавској, него је исту заиста и вршила. Двапут је на кратко време била сједињена у персо· налној унији са Угарском; наиме 1370. -1382., када је са пољским краљем Казимиром Великим изумрла мушка лоза пољске владалачке куће Пиастовића, угарски краљ (1342. —1382.)