Слике страница
PDF
ePub

ПРИСТУП.

Године 1887. допадоше нам у руке два писма Huколице Боне од год. 1678. написана у тамници у Силистрији. Мирна, достојанствена мука онога великога патриоте који, без фраза, просто и природно предаваше сам себе дубровачкој отаџбини, занесе нас тако, те се наканисмо испричати му цио јавни живот. Бјеше то у нашој мисли касно окајање заборава што се слеже на човјека коме дубровачки оци надјенуше име:, Pater Patriae", пророковавши му бесмртност, али, jaох, ево, одмакоше већ два вијека, почива негдје, заборављен, на обала ма Дунава, у бугарској тврђави, док спомен-плоча његова жртвовања, која некада решаше дворану дубровачкога Малога Вијећа, виси у муку обешчашћенога камена међу пожарним справама опћинске подаче данданашњега Дубровника.

Али, како зачесмо мисао, па почесмо пребирати списе у Државному Архиву, указа нам се у један мах силни политички оризонат, као кад путник, успевши се уз » Бусовину« међу два дуга, монотона зида, угледа изненада са Точила многострани вид дубровачке земље и дубровачкога мора. Разумјесмо тада, како је радња Николичина налик на тај пут, па да и она тек води многостраној, силној радњи наше Републике, која многим онаквим људима, вјековима жртава своје дјеце, паче одрицања саме себе, одржа слободу и цивилизацију на прагу варварства и смрти. Тако постаде овај покушај причања веза Дубровника с Османским Царством, у коме је Николица доиста централни лик, али није сам ни прије, ни послије

Његова славнога живота.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

1

Још је и друга мисао владала нашим духом приповиједајући борбу дубровачкога ума против Османлија. Држасмо, да се у наше доба одвише писало о књижевном животу дубровачкој, а премало о његовој политичкој повијести. Ово додуше није ни мјесто, ни вријеме да растумачимо како је, по нашему мишљењу, политичка повијест Дубровника пуно знаменитија од његове књижевне историје, коликогођ ова велика и славна била. Али, нека нам буде овдје допуштено рећи, да смо увијек држали повијест Републике ненадмашном учитељицом нашега неискуснога народа у државној вјештини која нама недостаје, а које, у дан данашњи, највише требамо. Видјећемо у догађајима који су фрагментарно испричани у овом покушају, како се Република умјела послужити самом својом слабошћу за утврђење слободе и за оружје напретка. Видјећемо, по њој, како мали народи могу очувати своју индивидуалност и имати одличнога дијела у повијести свијета, не себезналим, надувеним хвалисањем сила које им је Бог одрекао, него мудром употребом онога таланта што сваки народ прими да њим тргује и да живи. Ми не можемо никако вјеровати, да су оне стотине Дубровчана који пронијеше унакрст по Балканима нашу ријеч и необуздану чежњу за тријезним уздржавањем слободе, да су они газили те земље и посули их својим гробовима, а да се од њихне радње ми нимало не користимо за радњу која нас чека. То би у нашему народу било банкротство повијести. Ми, напротив, држимо, да ће дивни душевни бој, што је Дубровник био кадар одржати против силе и величанства Царства, бити поклич што ће наше душе све то више разбуђивати и приправљати на умно, тврдо, жилаво освојење праве цивилизације, јединства и слободе.

*

Овај је покушај врло Фрагментарне природе. А да није тако, не би још, за многе и многе године, био угледао

свијета. Све што се досада зна о дубровачкој повијести, све што је до сада публиковано било из државнога Аркива дубровачкога, тек је мали дио огромнога повијеснога материјала што једнако лежи у Аркиву без користи за народ. Зашто је то тако? Зашто је Аркив Млетачки толико већ обрађен, а Дубровачки није готово нимало? Зашто је талијански народ могао и знао приопћити свијету славну млетачку повијест, и повијести другијех великијех република на полуострву, а ми нијесмо умјели досада ускрснути дубровачку? Да одговоримо на сва та питања, требало би да продремо дубље у тајне нашега духа, и да објаснимо зашто смо ми тако брзи узвисивати пјесму и њом се хранити, а тако спори слушати озбиљни глас и државничке свјете нашијех отаца. Јер је тешко и тужно имати исповидјети, да је нама повијест Холандије и Португала познатија од повијести Дубровника и да се тек сада, у очи стољетнице пада Републике Св. Влаха, почиње откривати завјеса што покрива ону чудну и славну повијест. Ко хоће у данданашњи да напише најмању страницу њезину, треба да чита годишта и годишта оне стотин дебелијех књига и оне тисуће депеша, па да пролиста многе картоне иностранијех Аркива док дође до свога чедног циља.

Тако смо и ми могли тек завирити у то заборављено благо, радећи четири пуне године у самоме сакупљању материјала. Од дана се до дана откриваху споменици прошлости пред нашим заблијештеним очима и осјећаемо сву силу Нибуровијех ријечи: » Wer Verschwundenes ins Dasein zurückruft, geniesst die Seligkeit des Schaffens".'

Читаоци ће, дакле, спазити, да смо само летимице испричали многе врло знамените ствари и догађаје као н. пр. у овој првој књизи: трговину Дубровника с Истоком, откупљивање робова, улогу Прокуратора Св. Ма

1 Ко повраћа живот несталијем стварима ужива блаженство стварања. Niebuhr, Römische Geschichte. Einleitung.

рије и напредак дубровачкијех колонија и цркава на Балкану. Ове се празнине не могу попунити у један мах. Ако наше дјело доживи друго издање, ми ћемо тада објаснити ове фазе дубровачке радње на Истоку које се не могу познавати само по дубровачкијем исправама, него и по документима Мадридскога, Бечкога и Ватиканскога Аркива.

[merged small][ocr errors]

Прва књига наше дипломатско-историјске радње обухвата перијоду постања веза Републикиних с Портом и прича прве сусретаје гишке латино-српске опћине са новим освајачем Истока. Прекинули смо приповиједање догађаја с освојењем Херцеговине (1482.) јер је управо те године пошљедњи бедем кршћански на Балкану пао у руке турске па је Република, нашавши се сама супрот Османлијама, дала нову орјентацију својој политици и почела у великоме стилу ону утилитарну политику према Порти која ће се подударати са златним временом дубровачке историје. Овај други и најзнаменитији период обухвата пунијех двјеста годишта и завршује с преломом турскога оружја под Бечом и са настајном обновом Вишеградскога Уговора са Ћесаром (1484—1684). Трећа ће напокон књига обухватати перијод пропадања дубровачке државе и Високе Порте све до пада Републике године осме овога вијека. У ово пошљедњијех двије стотине године Дубровник ће се узпркос непогоди времена и унутрашњој корупцији знати ипак користити политичком ситуацијом у Јевропи и новом фазом источнога питања" па, преваривши Републику Св. Марка, вјечну своју непријатељицу, ставиће своју независност под окриље отоманскога царства. Већ у оно вријеме неповредност и raison d' être Турске империје догма су јевропске политике. Успјех на Пожаревачком Конгресу лабудова је пjeсма дубровачке дипломације.

[ocr errors]
[ocr errors]

*

И тако, добротом Краљ. Српске Академије Наука, предајемо ову прву књигу Српскоме Народу. Ако наш слаби оглед не буде морална наука свијем нама у ово најодсудније доба историје наше, заман смо радили. На ову филозофску страну дубровачке историје полажемо, у интелектуалноме реду ствари, све наде наше, као што су талијански патриоте прије уједињења Италије полагали наде на ускрснуће републиканске историје њихове велике отаџбине. И ради смо довршити овај приступ ријечима које нам дубровачка повијест упоређена са историјом Србије диктова ономлани прегледајући једну Новаковићеву радњу: Освитак XIX. вијека" писасмо год. 1894. видио је готово исте године пропаст Дубровника »и ускрснуће Србије. Онај исти превратни дах са Сене „оборио је тисућгодишњу слободу дубровачку и раскинуо четверовјековно ропство српско, па док Црни Ђорђе ханџаром обараше спахилук турски, Наполеон обараше мамузом кнежевски пријесто дубровачки. Једна овет»шана аристокрација леже у гроб, док се најчистија се„љачка демокрација на свијету придизаше из гроба. И Србија устаде, али не нађе више на далекоме, топломе »мору силуету оне старе пријатељице која јој толико „пута закрили кнезове и оставе, која је некада испрати „мудрим свјетима свога латинскога генија од рођаја Немањићске династије до косовске ноћи. Политички те „двије земље нијесу више равне. Али филозофски и исто„ријски уснула Република још увијек пробуђелој Краљевини говори као „онај који власт има“. Њезина исто„рија, неизразивим моралним тјескобама написана »»Лазаревијех вреника" учи из опустјелога Двора помла„ђену Краљевину хтјети умјерено и јако, живљети у сми„слу једне трајне, државне радње, стварати и распрости„рати своју „сферу интереса“ како је некада бјеше рас,простро Дубровник од јадранске пучине до дунавскијех

>>

од

*

« ПретходнаНастави »