Слике страница
PDF
ePub

ванти.

[ocr errors]

2

на трговачки преобраћај мајке отаџбине. Али повластице које Порта бјеше удијелила нашим колонијама на Трювачке дружине у Ле- Балкану, могле су бити само опћените погодбе живота, ваздух, рег би, у коме да се нијесу гибале бјеше им погинути. Република пристави својим трговцима још вишијех повластица, особито што силна трговина, која се бјеше развила за кандијскога рата, потакну у велике особену иницијативу. У Дубровнику одијели се од трговачке дружине Антонина особита дружина за трговину у Леванти под заштитом Св. Лазара. Ови осиљеше у мало година тако, да се у њиховоме крилу избираху државни службеници мање врсте, кад понестане властеле након велике трешње. Држава закрили одмах ову дружину. Бјеше вријеме кад се мишљаше да трговина не може цвасти без велике државне заштите, без прохибитивнијех одредаба најситније врсте. Ово се начело могаше донекле оправдати у Леванти гдје конкуренција са старосједеоцима није могла бити, јер они не трговаху, а са другим државама бјеше млитава. „Друштву за трговину у Леванти (Compagnia dell' unione del negotio di Levante) даде Сенат год. 1673. неку врсту трговачке Магне Карте. Друштво имаше своје сијело у Биограду, као на мосту промета међу Западом и Истоком, на великој бродоносној ријеци. Он имаше, по одредби сенатској, потпуни монопол дубровачке трговине, не само у Биограду него у свим градовима угарским под влашћу Портином. Ниједан поданик дубровачки није смио трговати на своју руку, него кроз левантинско друштво.

1 Антонинима припадаху породице: Stay, Лалић, Леонарди, Воналтић, Бруњоли, Глеђевић, Нале, Димитри, Примо, Влајки.

2 Лазарини бијаху ови: Мартелини, Флори, Божовић, Лазари, Кавалканти, Алигрети, Борги, (придружени год. 1664. властели са придјевком Борги-Бернардо) Бетера, Босдари (Божидари придружени год. 1669. властели), Шкапић, Браети, Охмучевић, (велика породица Тухељских кнезова и војвода касторијских које Република не хтједе никада придружити Великом Вијећу. Дамњан Охмучевић би год. 1708. државни тајник) АнДрашевић (Andriasci) Бианки, Винћенти, Сладојевић.

Сами Антонини и Лазарини имаху право на име грађани (cittadino) Од Лазарина бијаху «le sette casate," бива седам породица из којих се бираху државни тајници и мањи службеници.

Могао је овоме предати трг за припродају. Друштво бјеше тада обвезано да њему даде цијену у новцу или у тргу, а он би опет платио трошак колоније и провизију друштву. Тако исто и купња имала је проћи кроз друштво. Дубровачки трговац имаше само друштву припродати трг под обичну тржну цијену. Дубровачкијем се поданицима забрани под најстрожијим казнама радити коже или какве год друге ствари за жудије и за туђинце. Главница коју сваки улагаше у посао друштвени бијаше света. Нико је није смно заплијенити никаква недјела ради, осим због велеиздајства, убиства (уморства) и сличних великих злочинства. Тако исто главница саме дружине имала је бити неповрједива. Ниједан вјеровник није је смио заплијенити за грађанску правду, нити омести трговачке после, него забрана бјеше дозвољена само тако да би главница остала у друштву (да не штетује трговина) а вјеровник могао би црпати доходак по правилима установљеним од самога друштва.

Држава дакле даваше друштву у Леванти монопол трговине у најширему, најстрожијему смислу ове ријечи и неповрједност главнице. Што је преостајало слободи ? Ништа. Па зато ћемо видјети брзо пропадање ове трговачке олигаркије с поља, као и пропадање саме државе уставном олигаркијом унутра. И једна и друга би удесна Дубровнику који требаше ваздуха и пространа хоризонта да надомјести периодичне губитке новаца и људи.

Ми смо сада ради показати што је Република кроз те своје мртве страже на Истоку учинила за кршћанску ствар.

Дубровачка повијест нерастављива је од римскога кршћанства. Промислимо ли на латинско постање тога града,

Дубровачки католицизам

на Истоку. који је, природнијем слиједством догађаја потиснут био у коло западнијех самодржавнијех опћина, нећемо се пуно чудити овој појави. Али што је вриједно спомена, а то је ревновање републикино за ствар црквену,

В. у Додатку Бр. VII овај занимљиви устав објављен у сенатској сједници 28. фебруара 1673. под насловом : «Capitula desuper Societate in partibus Levantis. Cons. Rog. 1673—74. Држ. Аркив.

са тим

и то таково, да је тешко у томе ревновању наћи међу јевропским државама једну другу налик на њу. Да би се стари Дубровник рад био рачунати, био би могао сама себе означити ријечима псалмисте: Zelus domus Tuae comedit me Ревност за твоју кућу изједе ме. - А каква је та ревност мучна била! Која се друга држава нашла на вјерској тромеђи као Дубровник? Стан му бјеше ударен сред властитога народа коме, у пркос јединству крви, језика, обичаја не достајаше јединство у цркви. У непрестанијем сношајима са српским свијетом, који прими вјерски символ од Византа, у непрестаној замјени мисли, политичке и дипломатске акције, трговине, људи, земаља, свијетом, приљуби се све то јаче Риму, 1 оправдавши тако дубоку ријеч Урбана VIII. »да му је мање морем растављен, него ли што је љубављу свезан. «2 К томе дуализму приступи у ХV. вијеку мухамедански елеменат. Српски народ, обезглављен и вјерски и политички, стаде лутати међу неким безличним кршћанством и фанатичкијем исламством. Сред те анархије једини Дубровник стајаше необорен у јединству своје политичке и вјерске организације. Република напрти на себе, еластичношћу латинскога свога ума, једно посланство које нико мјесто ње није знао ни могао примити. Одржати државну слободу црквеном слободом у држави, примити скрб над црквама западне Леванте, расклимати укочено предање Ислама о несношљивости различнијех храмова на пророковој земљи, све је

1 «јер је град Дубровник» пише Република своме посланику у Риму Ивану de Gasulo 27. фебруара 1451. «на суху, а сва је његова «област окружена опаким (perfidi) патаренима и манихејима без икоје ограде од земље или од воде, тако да је од најстаријих времена био и бива у невољи, јер мјесто гдје се сада налази град, би мјесто тих невјерника, а од Дубровчана узет невјерницима. А од то доба врло мучан и сметан од тих невјерника, премда је божијом помоћи сачувао, обранио, и, од времена до времена, раширио своју област. али великим трошковима, мукама тјескобама и проливањем крви." Gelcich Diplomatarium, passim.

....

2 «Potius conjuncti charitate, quam mare divisi.» Бреве Републици 8. децембра 1629. (F-o XIV. Бр. 1358. Држ. Аркив.

то могла учинити само држава са јединственом и једноставном политиком и вјером. Што је губила у опсегу, добила је у централизацији. А ове у потпуној мјери, нема без јединства вјероисповједи. Али ово ревновање не смијемо тумачити само вјерским осјећањем. Дубровачки католицизам и унутарња његова несношљивост пошљедак су његове политичке еволуције. Ми смо на другоме мјесту напоменули да слободна дубровачка радња нема у своме развијању, и у објекту своје обране, ништа заједничкога са осталијем Републикама у Италији. Ниједна од ових опћина није имала повише и мимо себе перманентнога, жилавога, варварскога душманина, који симболоваше све што је противнијега јевропској цивилизацији. Преврати, свађе, расколи, надметања у Италији немаху онај значај часовите погибли, да се, наиме, један варварски свијет свали на тај расцјепани организам и да га преда ништавилу. А Дубровник бјеше баш у томе стању. Ако је њему аристократски облик владања погодба живота, али јој је још већа погодба имперсоналност те владе. А што је то опет него вршак централизације? Свако сиљење једнога на штету другога, свака урота, сваки немир, свако несугласје, свако нехармонично гибање, одјекиваше преко границе и подсјећаше освајача на опћину „ чија слобода вријеђаше тако дубоко свемоћ царства « За то се Дубровник лишио континуитета моћи државне главе, зато је он удушио неумољивом окрутношћу сваку превратну мисао, зато је тако демократски изједначио властелу и зато је напокон бдио тако љубоморно над оном црквом чије догматично и јерархично јединство одговараше на Длаку политичкој системи и међународном положају оне државе. Он је као мудри кућни домаћин мислио да је слобода увјерења врло лијепа ствар, али да је још љепше јединство мишљења о вјери која је, по свој нарави, нај

1

Ријечи Гибона у «History of the decline aud fall of the Roman

Empire.".

више кадра распаљивати људске страсти и разорити огњишта. Дубровник није вјерски фанатик, а, готови смо рећи, није ни мистик. Државна је власт у честијем и оштријем свађама са власти црковном. Неки догађаји у дубровачкој повијести чудно спомињу Филипа le Bela или Луја XIV. Дубровник, у коме се цркве и манастири нијесу бројили, није дао светаца цркви, а једва који велики лик њезиним вијећима. Дубровник се пазио на Балкану колико је боље могао са источном црквом, којој међу градскијем бедемима није признавао право живота. Политичка нужда самообране, хладно рачунање са чињеницама, тумачи дакле што не би сасвијем био кадар оправдати његов вјерски дух.

Црква признаде Републици посланство на Истоку.

Црква обилато признаде Републици то мудро и просвијетљено ревновање. Папе гледаху с велике висине мучну радњу једнога града у коме знаменити говорник благослови успомену онога Рима „који предвиДјевши пропаст што му настаје своје величине, не изгуби над да ће са пристаништима својијех суграђана надживјети у каквој својој честици“ И од Рима збиља имаше жилавост, јединственост државне мисли, грчевито обожавање слободе, па и то да Дубровник сред пустоши нашега југословенскога средњега и новога вијека (у нас се мијеша једно доба са другијем) у оној тмини која притисну наше земље од Саве до грчкога мора носи сам самцат вас терет наше цивилизације, како је Рим, у средовјечној еволуцији друштва, носио сву суму знања човјечијега ума. Ова обитељска сличност сасвим је значајна, те се за то не смијемо чудити да Папе говоре Дубровнику у тону пријатељства и удивљења, па тако сретно изабранијем ријечима, да би се њима самијем могла исписати сва филозофска страна дубровачке повијести.

1 «Felicem dexerim Romam, quae magnitudini suae conterminam ruinam praenoscens, civium suorum divortiis optavit forte in aliqua sui particula superesse.» О. Толомеји у слову пригодом смрти поклисара Николе Боне изговорено у цркви Св. Влаха 17. новембра 1678.

« ПретходнаНастави »