Слике страница
PDF
ePub

Већ Гргур VІ. из Авињона свједочи (1373) искрену љубав дубровачку к особи папској и римској цркви." Мартин V. из Фиренце (1 420) говори да се кроз Дубровник

не само брани католичка вјера против душмана 11сукр» стова, него и здравом науком и проповиједањем ријечи » божије шири у варварскијем земљама обраћење невјеруника к Богу. «* Сиcтo IV. навјештајући јубилеј Дубровнику (1476.) вели да се онај град постављен на турској » међи, без престанка мужевно бори за праву вјеру. «У У бурној години 14 79. исти папа позва енцикликом кріпћанство на помоћ Дубровнику против пријетіње Мехмеда II. Папа поздравља у Дубровнику „град који на онијем важ» нијем странама и на османлиски поглед стоји као бра»ник, бедемима опасан, лијепим народом украшен, пун » оружја и других ратних справа, брањен мужевношћу »њезинијех људи против небројенијех душманскијех нау вала. «* У ХVІ. вијеку Клемент VIII. посвједочII самоме Кесару да је дубровачка ствар ствар Свете Столице и у све Италије, «* а на освитку ХVІІ. вијека Гргур XV. Споменувши пропаст српскијех земаља, тврди да је противу варварства Дубровник погао „не само тврђаву слободе, » него и храм вјере. « Али ни један папа није тако одушевљено и тако дубоко нацртао републикину улогу у Кришћанству као Урбан VIII. ч.лан велике породице Бар

1

2

«Sincere divotionis affectus, quem ad nos et Romanam ecclesiam geritis.» Бреве 24. марта којим допушта Дубровнику трговати с невјерницима. B. Theiner, Monumenta.

«lllis (sc. Ragusinis) presertim per que fides catholica non solum «defenditur adversus hostes nominis Jesu Cristi, sed per sanam doctrinam rret salubria documenta evangelizantium verbum Dei infidelium quoque con<versionem ad Dominum in barbarorum non credentium regionibus dilatatur.) Бреве Републици 10. маја Фермензин, Acta Bosnae.

Бреве 6. априла 1476. Theiner op. cit.
Енциклика 26. маја 1479. Ibid.
Бреве 13. октобра 159 5. herapy Рудолфу II. Ibid.

Nam cum Turcarum Tyrannus et Mahometi impietas finitimas Vestrae regioni Provincias jampridem oppresserit, vos non solum libertatis arcem in Urbe Vestra, sed Religionis еtiаm tеmрlum erexistis. Брене Републици 21. августа 1 6 2 1. (Ex Cerva, Metrop. Raguѕina Т. І. Р. 4. стр. 284 — 285.

3

4

6

берини која даде Дубровнику два протектора код Свете Столице, ступивши на римски пријесто обасу Републику похвалама. „Јасно је“ вели папа у неодољивом величанству латинскога језика » да сте ви изабрана Кристова ба»пштина коју бране анђеоске војске. Јер, савивши зароб» •ьен Исток главу под славодобитни јарам варварске самоу воље, ви на самом прагу освојенијех земаља очуваєте » Слободу, премда вас тиште тамо турске хриди, амо ја»дрански валови.... Наставате међу лукавцима и у погра»ничнијем земљама гледате поносито невјерство што влада, » чију круту нарав, сасвијем што вам не разaсу град, не » може а да вам не вријеђа дух. « Папа мољаше за Дубровник. „И тако ми, чувари славе и имена вашега и

ваше слободе, анђеоске легије врућим молбама зазив»ъемо у ваше зидове, и вашу Републику, тврђаву вјере, » пречесто даривамо благом апостолскога благослова. «2 Од скора бјеше Дубровник претрпио тешку поврједу свога достојанства од млетачкога насиља (ластовска окунација године 1606). Али упркос томе Урбан зове Peпублику у силном тврђавом католичке вјере учвршћену » легијама анђеоским и крепостима грађанским, који је уставио Господ војска у добри час на праг душманина » вјере. « Да се пак јасно види како је Св. Столища мислила оважности мјеста на коме се налазио Дубровник и како га је држала дјелотворним чланом кршћанске Републике, изнијећемо још овај доказ. Када немоћном

[ocr errors]

1

2

3

Бреве 7. декембра 1 6 2 4. којим позивље Републiку на јубилеј у Рим (В. потпуни текст у додатку бр. VIII.).

Бреве 27. јунија 1 62 6. (В. потпуни текст у додатку бр. ІХ.).

Бреве 26. маја 1 62 8. (В. ibid. бр. х.) Нека се са тим ријечима упореди нисмо краља Матије Корвина Републици у коме говори о њој овако: «nam civitas ipse nostra Raguѕiensis christiane libertati pro portu «habetur; ipsa captivorum à manibus Turcorum nephandissimorum li«beratorum profugia suscepit et donatus remuneratosque patriae condonat, ripsa, tamquam scutum confiniorum regni nostri Dalmaciae, sacre corone «nostre emulorum iusultibus est et in illa parte aliis fidelibus nostris pro «muro habetur.» Повеља из Будима 12. марта 1459. B. Geleich-Diplomatarium.

Италијом XVII. вијека захуји братоубојнички рат који немаше више нії лозинку слободе да га посвети, пети Урбан VIII. ва с апостолске Столице к Дубровнику да 1његовијем молитвама утиша распаљене страсти. Он зна доста да је Дубровник далеко од погибы италскијех ратова » далекијем путевима и обраном валова утврђен у » премоћној кули слободе. « Али опет зна да Република вапІІ за мир у Италији. Јавивши Сенату што учини да се она бура утиша, заврши папа овако: „Жељели смо вам, пре» драги синові, приопћити наше одлуке апостолским ПII » смом, јер држимо да једна од најпрвпјех скрбії Пон» Тифіката има бігти да чува мо слободу и вјеру на мен » земаља које служе невјерству. А није вам непознато да »је здружена Италија јак бедем дубровачкој слободи и » страшна обрана од варварскијех навала. У толикој по»гибној бујици, нека саlе на молбе вашега пука дух » Слоге с крила свемогућега милосрђа. «1 Могли бисмо овако нанизати још пуно свједочанства Св. Столице за дубровачку улогу на стоку и за почитање које подIIзаше Република к себи као и на јужно занадној странII Балканскога 1олуострва. Али је ово доста за нашу цијељ, Показати напме да је Дубровник вршио неко формално посланство у кршћанству, и да, уз пркос његовој самообранбеној политици, има и снаге и времена за то. Погледајмо сада, укратко ту његову дјелатност. Знатнијех цркава има десет на броју: бива у Биограду, Рушчуку,

Силистрији, Бабадагу, Провадији, Једрени, Пловдиву, Софији, Прокупљу и Новом Пазару. У другијем мањпјем мјестима, као у Варні, Шумњу, Базарџику итд. чита се служба божија на поручнијем бтарима, које Турци зову Сурет. То је најособитија повластица, јер је у царству на посе забрањено другим вјероисповјестима служити се тијем отарима.? У свим главним градовима има

[ocr errors]

Црквена организација ко

лонија.

Бреве 8. децембра 1 65 2 9. (В. потпуни текст у додатку бр. XI.).
М. Гондола, раѕѕim..

2

по један жупник, који се зове на талијанскоме језику Capellano. Плаћа га колонија према богаству трговаца. Знамо нпр. да је жупник у Баба дагу примао јестиво за себе и за свога коња, а к томе 60 дуката на годину. Гондола говори да је то обична плата жупнику на Истоку. Подложен је дубровачкоме надбискупу.? Али како је овај врло далеко, тако сама колонија вршII строгу дисиплинарну контролу над својим духовним пастиром. „Хвале у вриједан је обичај“ вели Гондола што свак пази на » Живовање и на капеланова дјела, па најмања грјешка » у његовом моралном понашању доста је да учини да га одпусте. Па дијелом тога ради, а још више за то што се » највишом помњом приступа избору, збива се да су ти » духовни пастири људи чиста живота, и врло поштовани у од свјетовњака. «У црквама жупници обављају све свете чине у потпуној слободи на основи царскијех Фермана. Чита се Света Миса, дијеле се Сакраменти, проповиједа се ријеч божија а сами вјерници пјевају вечерњицу заједно са свештеником. У свакоме мјесту има дубровачко гробье ван града опасано зидом, што Дубровчани зову градина. « И ово је повластица од зaмaшне цијене коју уживају сами Дубровчани. Грци и Јевреји не смијаху заградити гробља по којима би тако обилазиле грабежљиве звијери и откривале гробове. У Једрени Дубровчани имаху повластицу да смију сахранити мртве у саму цркву. Видјели смо да су се католичке велике силе служиле републикиним допушћењем овом драгоцјеном повластицом. Кад би Дубровчанин умро, носило би се мртво тијело кроз све улице градске. Свештеник би сам носио крст у коти и петра

1

Ако би се коме то учинило мало, напоменућемо да је опhински учитељ у Њемачкој концем XV. вијека добивао 4 фиорина плате на годину, 3 фиорина к томе на црковно појање, и да се узимало да је добро плаһен. Janssen Gesch. d. deutschen Volkеѕ.

Надбискун потврђује як упника. Тако н. пр. трговци у Софији моле мјесеца августа 16 3 5. арцибискупа да потврди Дум Марина за капелана Іьихове колоније. Међу потписима има један Замањин. Држ. Архив.

м. Гондола, раѕѕim.

2

3

[ocr errors]

2

цима.

иљу, а колонија би пратила мрца запаљенијем дуплијерима и пјевајућіі псалме на вас глас.

Доста се говорило отолеранцији турској. Али повластице које имаше у царству католичка вјероисповијест Портине везе са невјерни

под републикином заштитом свједоче да Порта у начелу није признавала невјерницима слободу. Ну једнаки презир који ношаше за Баурина какве вјере бино, рађаше новим обликом толеранције коју је неко ІІІјепо означио овако: » слободу савијести признају Турции » само у одношајима једне кршћанске цркве с другом. « У држању мира међу кршћанима могла је успjети потпуно само така власт која се ругала свакој. Турци мирном иронијом гледаху кршћанске свађе. Свака црква бјеше увјерена да ће у тога судије наћи потпуни индиферентизам али да ће баш тај индиферентизам рађати сношљивости.Примјера мијешања Турака у црковне кршћанске свађе имамо сијасет. Ако сви ти примјери свједоче за срамоту завађене браће, опет свједоче и за добру османлијску ћуд кад не бјене у питању пророкова сабља против невјерника. Тада би пролазио земљама велики дах варварства. Па и саме заЦІтите кршћанскијех држава бјеху тада немоћне да одоле бујици. Године 1567. прође нпр. такав вјетар Србијом.

1

2

Споменица Јермена Берлинскоме Конгресу године 1878. У de la Jonquiere op. cit. стр. 41.

Слиједећи догађај означује ту страну турскога кара тера. Год. 17 03. Језуите шћаху проповиједати ријеч божију у јерменским црквама у Цариграду. Узврпољи се грчко-источни митрополит Јефрем, па пође у Једрену да се жали код султана на дружбу Исусову. «Што су ти католици?» Запитa гa hexaja (министар унутрашњијех дијела) нијесу ли зар невјерници?» А када му митрополит одврну да јесу, рећи ће му hexaja: «Свиња бијела оли црна, свиња остаће вазда. Висока Порта не хаје за «разлику између Јермена Католика и Акатолика.» Hammer IV. стр. 45.

Види н. пр. писмо Флорентинске господе 10. маја 149 1. су, тану Бајазиту ІІ. у коме моле овога да извојшти у Дубровачке Републике 10вр так лијеве руке Св. Івана Крститеља. Да би султана згријали, Ф.10рентинци наглашују да Св. Иван «сеrte magnus propheta fuit.» Али Ду бровчани одрекоше султану ту љубав. B. Acta Bosnae стр. 30 2. Сравни такођер заповјед султана Мехмеда IV. (1 65 57.) сријемскоме кадији да католици имају бранити код светијех чина од нападаја некијех крuhaІІскијех житеља. В. ibid. стр. 45.

3

се

« ПретходнаНастави »