Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]

Већ Гргур ѴІ. из Авињона свједочи (1373) искрену љубав дубровачку к особи папској и римској цркви. Mapтин V. из Фиренце (1420) говори да се кроз Дубровник » не само брани католичка вјера против душмана Исукрстова, него и здравом науком и проповиједањем ријечи » божије шири у варварскијем земљама обраћење невјер»ника к Богу. «2 Систо IV. навјештајући јубилеј Дубровнику (1476.) вели да се „онај град постављен на турској » међи, без престанка мужевно бори за праву вјеру. «3 У бурној години 1479. исти папа позва енцикликом крішћанство на помоћ Дубровнику против пријетње Мехмеда II. Папа поздравља у Дубровнику „град који на онијем важ» нијем странама и на османлиски поглед стоји као бра„ник, бедемима опасан, лијепим народом украшен, пун „оружја и других ратних справа, брањен мужевношћу »њезинијех људи против небројенијех душманскијех на»вала. «4 У ХѴІ. вијеку Клемент VIII. посвједочи самоме Һесару да је „дубровачка ствар ствар Свете Столице и „све Италије, «“ а на освитку XVII. вијека Гргур XV. споменувши пропаст српскијех земаља, тврди да је противу варварства Дубровник подигао „ не само тврђаву слободе, » него и храм вјере. « Али ни један папа није тако одушевљено и тако дубоко нацртао републикину улогу у Кршћанству као Урбан VIII. члан велике породице Бар

((5

1 «Sincere divotionis affectus, quem ad nos et Romanam ecclesiam geritis. Бреве 24. марта којим допушћа Дубровнику трговати с невјерницима. В. Theiner, Monumenta.

2

(( Illis (sc. Ragusinis) presertim per que fides catholica non solum «defenditur adversus hostes nominis Jesu Cristi, sed per sanam doctrinam «et salubria documenta evangelizantium verbum Dei infidelium quoque con«versionem ad Dominum in barbarorum non credentium regionibus dilatatur.» Бреве Републици 10. маја Ферменџин, Acta Bosnae.

3 Бреве 6. априла 1476. Theiner op. cit.

4

5

Енциклика 26. маја 1479. Ibid.

Бреве 13. октобра 1595. Кесару Рудолфу II. Ibid.

6 Nam cum Turcarum Tyrannus et Mahometi impietas finitimas Vestrae regioni Provincias jampridem oppresserit, vos non solum libertatis arcem in Urbe Vestra, sed Religionis etiam templum erexistis. Бреве Републици 21. августа 1621. (Ex Cerva, Metrop. Ragusina T. I. Р. 4. стр. 284-285.

[ocr errors]

берини која даде Дубровнику два протектора код Свете Столице, ступивши на римски пријесто обасу Републику похвалама. „Јасно је“ вели папа у неодољивом величанству латинскога језика „да сте ви изабрана Кристова ба» штина коју бране анђеоске војске. Јер, савивши зароб».љен Исток главу под славодобитни јарам варварске само»воље, ви на самом прагу освојенијех земаља очувасте слободу, премда вас тиште тамо турске хриди, амо ја» Дрански валови.... Наставате међу лукавцима и у погра»ничнијем земљама гледате поносито невјерство што влада, » чију круту нарав, сасвијем што вам не разасу град, не » може а да вам не вријеђа дух. « Папа мољаше за Дубровник. „И тако ми, чувари славе и имена вашега и » ваше слободе, анђеоске легије врућим молбама зазив»љемо у ваше зидове, и вашу Републику, тврђаву вјере, » пречесто даривамо благом апостолскога благослова. «2 Од скора бјеше Дубровник претрпио тешку поврједу свога достојанства од млетачкога насиља (ластовска окупација године 1606). Али у пркос томе Урбан зове Републику >> силном тврђавом католичке вјере учвршћену » легијама анђеоским и крепостима грађанским, који је ставио Господ војска у добри час на праг душманина » вјере. «* Да се пак јасно види како је Св. Столица мислила о важности мјеста на коме се налазио Дубровник и како га је држала дјелотворним чланом кршћанске Републике, изнијећемо још овај доказ. Када немоћном

[ocr errors]

3

1 Бреве 7. декембра 1624. којим позивље Републику на јубилеј у Рим (В. потпуни текст у Додатку бр. VIII.).

2 Бреве 27. јунија 1626. (В. потпуни текст у Додатку бр. ІХ.). 3 Бреве 26. маја 1628. (B. ibid. бр. Х.) Нека се са тим ријечима упореди писмо краља Матије Корвина Републици у коме говори о њој овако: «nam civitas ipse nostra Ragusiensis christiane libertati pro portu «habetur; ipsa captivorum a manibus Turcorum nephandissimorum li«beratorum profugia suscepit et donatus remuneratosque patriae condonat, «ipsa, tamquam scutum confiniorum regni nostri Dalmaciae, sacre corone «nostre emulorum iusultibus est et in illa parte aliis fidelibus nostris pro «muro habetur.» Повеља из Будима 12. марта 1459. В. Geleich-Diplo

matarium.

Италијом ХVII. вијека захуји братоубојнички рат који немаше више ни лозинку слободе да га посвети, исти Урбан VIII. вапи с апостолске Столице к Дубровнику да његовијем молитвама утиша распаљене страсти. Он зна доиста да је Дубровник далеко од погибљи италскијех ратова » далекијем путевима и обраном валова утврђен у » премоћној кули слободе.“ Али опет зна да Република вапи за мир у Италији. Јавивши Сенату што учини да се она бура утиша, заврши папа овако: „Жељели смо вам, пре» Драги синови, приопћити наше одлуке апостолским пи„смом, јер држимо да једна од најпрвијех скрби Пон»тификата има бити да чувамо слободу и вјеру на међи земаља које служе невјерству. А није вам непознато да »је здружена Италија јак бедем дубровачкој слободи и , страшна обрана од варварскијех навала. У толикој по» гибној бујици, нека сађе на молбе вашега пука дух » слоге с крила свемогућега милосрђа. «1 Могли бисмо овако нанизати још пуно свједочанства Св. Столице за дубровачку улогу на Истоку и за почитање које подизаше Република к себи као и на јужно занадној страни Балканскога Полуострва. Али је ово доста за нашу цијељ, показати наиме да је Дубровник вршио неко формално посланство у кршћанству, и да, уз пркос његовој самообранбеној политици, има и снаге и времена за то. Погледајмо сада, укратко ту његову дјелатност. Знатнијех цркава има десет на броју: бива у Биограду, Рушчуку, Силистрији, Бабадагу, Провадији, Једрени, Пловдиву, Софији, Прокупљу и Новом Пазару. У другијем мањијем мјестима, као у Варни, Шумњу, Базарџику итд. чита се служба божија на поручнијем Отарима, које Турци зову Сурет. То је најособитија повластица, јер је у царству на посе забрањено другим вјероисповјестима служити се тијем отарима. 2 У свим главним градовима има

Црквена организација ко

лонија.

1 Бреве 8. децембра 1629. (В. потпуни текст у Додатку бр. XI.). 2 М. Гондола, passim..

по један жупник, који се зове на талијанскоме језику Capellano. Плаћа га колонија према богаству трговаца. Знамо нпр. да је жупник у Бабадагу примао јестиво за себе и за свога коња, а к томе 60 дуката на годину. Гондола говори да је то обична плата жупнику на Истоку. Подложен је дубровачкоме надбискупу. 2 Али како је овај врло далеко, тако сама колонија врши строгу дисиплинарну контролу над својим духовним пастиром. Хвале „вриједан је обичај“ вели Гондола „што свак пази на »живовање и на капеланова дјела, па најмања грјешка » у његовом моралном понашању доста је да учини да га од» пусте. Па дијелом тога ради, а још више за то што се „највишом помњом приступа избору, збива се да су ти „духовни пастири људи чиста живота, и врло поштовани

[ocr errors]

„од свјетовњака. «* У црквама жупници обављају све свете чине у потпуној слободи на основи царскијех фермана. Чита се Света Миса, дијеле се Сакраменти, проповиједа се ријеч божија а сами вјерници пјевају вечерњицу заједно са свештеником. У свакоме мјесту има дубровачко гробље ван града опасано зидом, што Дубровчани зову „градина. « И ово је повластица од замашне цијене коју уживају сами Дубровчани. Грци и Јевреји не смијаху заградити гробља по којима би тако обилазиле грабежљиве звијери ҹи откривале гробове. У Једрени Дубровчани имаху повластицу да смију сахранити мртве у саму цркву. Видјели смо да су се католичке велике силе служиле републикиним допушћењем овом драгоцјеном повластицом. Кад би Дубровчанин умро, носило би се мртво тијело кроз све улице градске. Свештеник би сам носио крст у коти и петра

1 Ако би се коме то учинило мало, напоменућемо да је опћински учитељ у Њемачкој концем XV. вијека добивао 4 фиорина плате на годину, 3 фиорина к томе на црковно појање, и да се узимало да је добро плаһен. Janssen Gesch. d. deutschen Volkes.

2 Надбискуп потврђује жупника. Тако н. пр. трговци у Софији моле мјесеца августа 1635. арцибискупа да потврди Дум Марина за капелана њихове колоније. Међу потписима има један Замањин. Држ. Архив.

3 М. Гондола, passim.

иљу, а колонија би пратила мрца запаљенијем дуплијерима и пјевајући псалме на вас глас.

цима.

Доста се говорило о толеранцији турској. Али повластице које имаше у царству католичка вјероисповијест Портине везе са невјерни- под републикином заштитом свједоче да Порта у начелу није признавала невјерницима слободу. Ну једнаки презир који ношаше за ђаурина какве вјере био, рађаше новим обликом толеранције коју је неко лијепо означио овако: „слободу савијести признају Турци » само у одношајима једне кршћанске цркве с другом. « У држању мира међу кршћанима могла је успјети потпуно само така власт која се ругала свакој. Турци мирном иронијом гледаху кршћанске свађе. Свака црква бјеше увјерена да ће у тога судије наћи потпуни индиферентизам али да ће баш тај индиферентизам рађати сношљивости. 2 Примјера мијешања Турака у црковне кршћанске свађе имамо сијасет. 3 Ако сви ти примјери свједоче за срамоту завађене браће, опет свједоче и за добру османлијску ћуд кад не бјеше у питању пророкова сабља против невјерника. Тада би пролазио земљама велики дах варварства. Па и саме заштите кршћанскијех држава бјеху тада немоћне да одоле бујици. Године 1567. прође нпр. такав вјетар Србијом.

1 Споменица Јермена Берлинскоме Конгресу године 1878. y de la Jonquière op. cit. стр. 41.

2 Слиједећи догађај означује ту страну турскога кара тера. Год. 1703. Језуите шћаху проповиједати ријеч божију у јерменским црквама у Цариграду. Узврпољи се грчко-источни митрополит Јефрем, па пође у ЈеДрену да се жали код султана на дружбу Исусову. «Што су ти католици?» Запита га ћехаја (министар унутрашњијех дијела) «нијесу ли зар невјерници?» А када му митрополит одврну да јесу, рећи ће му ћехаја: «Свиња бијела оли црна, свиња остаће вазда. Висока Порта не хаје за «разлику између Јермена Католика и Акатолика.» Hammer IV. стр. 45.

3 Види н. пр. писмо Флорентинске господе 10. маја 1491. султану Бајазиту II. у коме моле овога да извојшти у Дубровачке Републике поврстак лијеве руке Св. Ивана Крститеља. Да би султана згријали, флорентинци наглашују да Св. Иван «certe magnus propheta fuit." Али Дубровчани одрекоше султану ту љубав. B. Acta Bosnae стр. 302. Сравни такођер заповјед султана Мехмеда IV. (1657.) сријемскоме кадији да се католици имају бранити код светијех чина од нападаја некијех кршћанскијех житеља. B. ibid. стр. 45.

« ПретходнаНастави »