Турци у један мах оборе грчке цркве и јеврејске синагоге. Дубровчани од страха бијаху саградили цркву испод земље. Траживши је заман, забранише Турци да се двојица тројица састану на молитву. Оне године прође кроз Биоград Кесарово посланство. Дубровчани срчанији ради тога проласка одслужише свете чине, али Тихим и слабашним гласом. За свега пута ни чух ни видјех такову ствар! « вели путник који је то забиљежио.

Мимо цркава у Софији и Једрени2 (она прва имаше три лијепа отара, а ова бјеше посвећена Блаженој Госпи те имаше Мадону класичке школе) најзнаменитија је дубровачка црква у Биограду поради занимљивијех згода кроз које прође.

Ова црква без сумње би саграђена у почетку XVI. а може бити свршетком XV. вијека. Године 1521. бијаше Биоградска прква, заједничка Дубровчанима и Бошњацима. Свете чине обављаху босански фратри зависни од римске конгрегације de propaganda Fide.3 Дубровчанима то није било мило. Колонија једва могаше сносити то сувласништво и тајном помоћу зар дубровачке Мале Браће, тражаше у своје владе да укине ово стање. То се није могло учинити без портине интервенције. Дубровачки поклисари у Цариграду испословаше дакле ферман да се проћерају босанску фратри. Тако би и учињено а Репу

2 О дубровачкој цркви у Софији има једна занимљива исправа 31. октобра године 1663. у којој се колонија тужи Сенату да је удовица једнога Дубровчанина продала своју кућу у којој се налазила црква колоније, једном Турчину, проти свим заповијестима из Дубровника. У тужби има ово знаменитијех ријечи: «questa chiesa, la quale è causa de «tutti li nostri negotij in questa piazza, e quando mancasse ella, certa«mente in pochi giorni non si trovarebbe qui uno delli nostri nationali, «maximamente stante la continua persecutione, che habbiamo dalli Ebrei, che «è a segno tale, se non fosse per amor di questa chiesa, fa molto, che «abandonaressimo questa piazza.» Потписани су: један Рести, један Рањина, један Тудизи, три Сорга и један Церва. У Држ. Архиву.

3 В. извјештај О. Вратоломеја Кашића о његовом апостолском посланству у Босни и у Србији године 1612-18. Acta Bosnae, стр. 343 и слијед.

блика посла у Биоград дубровачке фратре да врше власт над оном црквом. (1628). Настаде сада оштра свађа. Распредоше се у Риму разлози и протуразлози, док, на пошљетку, Република, јача, не надби Бошњаке. Пропаганда даде разлог Дубровчанима и нареди провинцијалу да упути биоградске Бошњаке како би саградили нову капелу за њих самијех (1629). Бошњаци подигоше у једној биоградској кући отар (1630) а Дубровчани узеше у посјед цркву. Али се за то не утиша размирица. Од године 1631. до 1643. вуче се распра као црљена нит и не даје мира ни пропаганди ни Републици. Године 1643. дође најпослије до мира (15. августа). Старешине босанскијех манастира скупљене у Олову склопише погодбу са београдском колонијом и отправише два фратра у Дубровник да је Сенату подастру за одобрење.2 Погодба је врло оригинална: у њој би особито углављено да ће босанска провинција слати жупнике београдској цркви, али да ће их именовати, па и отпуштати, Дубровчани. Жупник pro tempore не смије вршити јурисдикцију док му не дође потврда од дубровачкога арнибискупа. Сенат одобри погодбу, а пропаганда изрече свој „tolerandum nunc ob locorum et temporum circumstantias“ јер не одговараше са свијем црковној дисциплини. 3 Године 1672. та црква изгори, те остадоше само четири гола зида. Дубровачки поклисари у Цариграду, Орсат Сорго и Мато Гундулић замолише великога везира Ахмет Ћуприлића да допусти да је опет колонија сагради. Сенат бјеше одредио за грађу хиљаду златнијех

1 Извјештај О. Павла Папића Пропаганди из Сарајева 17. септембра 1629. Дубровчани одговорише Папићу «che non sono tanto sotto«posti alli illustrissimi e reverendissimi signori Cardinali quanto alla illu«strissima Republica di Ragusa.» А о новијем Фратрима вели: «essendo «loro protetti da signori Ragusei per mezzo l'autorita di gran prencipe «(se. Sultano)." Acta Bosnae, 388.

2 Писмо провинцијала босанског О. Пера Липановића Пропаганди

из Олова 15. августа 1643. Ibid. стр. 445.

3 Conventio inter Raguseos et Bosnenses intuitu ecclesiae parochialis catholicorum Belgradi 11. Januarii 1659. Ibid 490.

Дуката, које имаху поклисари дати колонији, ако би султан удијелио допуштење. 1 Али заман. Порта одговори да се кршћанске цркве, једном порушене, више не смију градити у царевини. Дубровчани покрише стрехом она четири гарава зида, и почекаше бољу прилику. 2 Ова се приказа већ године 1675. за изванреднога посланства Маројице Кабоге у Једрени. 3 Генијални државник измоли у Султана хатишериф о зидању нове дубровачке цркве у »улици дубровачкој“ која се тада зваше Фечија Капија. Црква је имала бити дуга двадесет и пет лаката, широка петнаест, а имала је служити само Дубровчанима. Нико није смио, у њу дирати. » Католицизам“ надодаје Маројица „већ умираше у ономе граду.“

Дубровачке везе са Право

слављем на Истоку.

( 4

Није ово био једини сусретај дубровачки са православљем на Истоку. Дубровчани се мијешаху посвуда са суплеменицима источне вјероисповијести. Сам Дубровник живова кроз вјекове са српским владарима, кадгођ у ратовима, врло често у најпријатнијем пријатељству. Природно, дакле, бјеше да се она рег би Државна (политичка) интолеранција републикина на својој

1 Cons. Rog. 10. марта 1673.

Pa p. est de declarando petias regalium mille de octo expendendae manu DD. Oratorum pro reaedificando sacellum Belgradi dentur Mercatoribus illius Columnae cum fidejussione bene visa Ec-mo Min. Con-o cum dicendum sit postea quisnam obtentio (sic!) Regio mandato pro restauratione dicti sacelli facturus sit bonas d-as petias Regalium mille; non obtento cum eo mandato ut debeant restitui de petiae mille de parte 14. de non 3. Cons. Rog. 1673—74. Држ. Архив.

2 М. Гондола. MS. cit. passim.

3

О том врло значајном посланству говоримо опширно у другој књизи овог дјела.

4 В. извјештај М. Кабоге о његовом изванредном посланству године 1675. у II. књизи овог дјела. Потпуни текст хатишерифа у талијанскоме пријеводу види у Documenta бр. 12. Кабога сам говори да тај хатишериф «fù veramente cosa maravigliosa. Када се год. 1677. радило о неким поправцима на цркви у Софији, Маројица, који путоваше опет као поклисар к Порти, пише Сенату: «cadendo la detta casa» (нека кућа која бјеше наслоњена на цркву) «sara ruinata la detta chiesa quale «mai più si potrebbe risarcire come sanno molto bene quanto travaglio e «spesa siè fatta per risarcire quella di Belgradi.» Депеша из Софије 22. јулија 1677. Codex Caboga.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

8

земљи, проврже ван државе у потпуну сношљивост, па шта више у пријатељевање. Врло је значајно такођер да се кроз толико времена сусједовања, све до освојења Србије и Босне, није између дубровачке аристокрације и српскијех владара никад разгорјела вјерска борба, на шта више ни најмањи дипломатски конфликт на том пољу. Насупрот дубровачки споменици свједоче да се вјерско питање ријешило било узајмичним концесијама у велике значајним за ону епоху вјерскога фанатизма. Ако је Република допуштала Вуку Бранковићу „да си створи цркав“ (у Дубровнику) „по својој вери свободно, “ српски су владари допуштали Републици да гради себи манастире и цркве по њиховијем земљама. Свађе су дакле на том пољу сасвијем модерне. Свађе су настале кад је на једној страни почињала сртати у пропаст старачка дубровачка олигаркија, а на другој страни кад се тама ухвати над српскијем земљама и стаде душевном паством да влада искварени Фанариотски клер.

Дакако и у то мрачно доба за српски народ пријатељевало се како се могло и како се умјело. Република је имала нпр. сталнијех веза са калуђерима Хилендарскога манастира на Атосу којима је малим изузецима сваке године, до своје пропасти, плаћала неку малу замјену за древни данак српскијем владарима за купљене земље.1 Светосавски калуђери у Милошевоме долу припознаваху доброту и љубав републикину и њезинијех поклисара шиљајући јој неколико пута обилат број ситне стоке на дар.2 Ну то су тек ситнице. Велик је, напротив,

1 С почетка се тај данак плаћао јерусалимској цркви Св. Михајла. Кад та црква опусти, године 1479. џо завјету цара Уроша V. пренесе царица Мара дубровачки доходак на манастир хилендарске пресвете Богородице и на манастир Св. Ђурђа, обадва у Св. Гори. Мајков, пов. ери. народа, стр. 236—257. Калуђерске намирнице приопћио је Проф. Вучетић у Извјештају дубровачког гимназија год. 1883.

2 У књизи «Dona Turcarum» находе се забиљежени сваки час ти дарови. Ево примјера: «23. agosto 1576. Calogieri di S. Sava alla Signoria animali minuti 300.» Држ. Архив.

доказ пространости дубровачкога генија свјет што даде Републици и Папи поклисар Мато Гундулић. Свједочећи за велико штовање онијех народа према њиховијем свештеницима и за мржњу коју кад кад сију против Латина, он је ипак мислио да ваља утрти пут љубави и јединству. » Требало би“ говори „настојати да се што » боље с њима сагласимо, а то хвалећи и почитајући њи»хове обреде који су доиста вриједни и хвале и почитања, „па да признамо једнакост њиховијех чланака вјеровања с нашима како доиста и јест, осим оно мало изузетака, » па да расправљамо само веома великом опрезношћу о » стварима које нас од њих дијеле. «1 „Једна Була папе »Клемента VIII. забрањује женидбу Латина са Грцима « надодаје наш дипломата. „Нека наши бискупи обилно » Одријеше од те запријеке, служећи се влашћу која им »е дата од Апостолске Столице. «2 Ови мудри савјети не бијаху осамљени, нити остадоше без плода. У многијем градовима на Балкану Дубровчани живљаху у најтјешњем пријатељству са источном црквом. У Софији приликом погреба једнога чељадета од свите дубровачкијех поклисара год. 1672. грчки митрополит са калуђерима и свештеницима испрати мртво тијело „е solennizò con molta >> edificatione d'ogni uno quel funerale. «<

Република би се додуше не ријетко посвадила са православним свештенством. Српски народ, богољубне и просте ћуди, био је по несрећи за вријеме робовања плијен цариградскијех фанариота. Мимо здравијех и народнијех људи, високе части бјеху често добијене симонијом, ношене пљачкањем од људи који немаху срца за растркани

I E cosi più espediente sarebbe d' andar il meglio che si può d' «accordo con loro, con lodare e mostrare aver in veneratione i loro riti «che veramente sono lodevoli e venerabili, e di riconoscere la conformita «dei loro dogmi con i nostri come veramente (con la gia detta restrittiva) «Sono conformi, nè entrare senza gran cautela nella disputa sopra le controversie concernenti lo scisma che ci tiene separati da loro.» M. Гондола, Diverse notitie и т. д. passim.

2 Ibid. passim.

3 Ibid. passim.