Слике страница
PDF

земљи, проврже ван државе у шотпуну сношљивост, па шта више у пријатељевање. Врло је значајно такођер да се кроз толико времена сусједовања, све до освојења Србије и Босне, није између дубровачке аристокрације и српскијех владара никад разгорјела вјерска борба, па шта више ни најмањи дипломатски конфликт на том пољу. Насупрот дубровачки споменици свједоче да се вјерско питање ријешило било узајмичним концесијама у велике значајним за ону епоху вјерскога Фанатизма. Ако је Република допуштала Вуку Бранковићу „да си створи цркав“ у Дубровнику) „по својој вери свободно,“ српски су владари допуштали Републици да гради себи манастире и цркве по њиховијем земљама. Свађе су дакле на том пољу сасвијем модерне. Свађе су настале кад је на једној страни почињала сртати у пропаст старачка дубровачка олигаркија, а на другој страни кад се тама ухвати над српскијем земљама и стаде душевном паством да влада искварени Фанариотски клер.

Дакако и у то мрачно доба за српски народ пријатељевало се како се могло и како се умјело. Решублика је имала нпр. сталнијех веза са калуђерима Хилендарскога манастира на Атосу којима је малим изузецима сваке године, до своје пропасти, плаћала неку малу замјену за древни данак српскијем владарима за купљене земље.“ Светосавски калуђери у Милошевоме долу припознаваху доброту и љубав републикину и њезинијех шоклисара шиљајући јој неколико пута обилат број ситне стоке на дар.“ Пу то су тек ситнице. Велик је, напротив,

" С почетка се тај данак плаћао јерусалимској цркви Св. Михајла. Кад та црква опусти, године 1479. до завјету цара Уроша V. пренесе царица Мара дубровачки доходак на манастир хилендарске пресвете Богородице и на манастир Св. Ђурђа, обадва у Св. Гори. Мајков, пов. срп. народа, стр. 236-257. Калуђерске намирнице приопћио је Пром. 18у четић у 11звјештају дубровачког гимназија год. 1883.

* У књизи „Dona Turcarum“ находе се забиљежени сваки час тu да ови. Ево примјера : „23. agosto 1 576. Calogieri ili S. Sava alla Sig„noria animali minuti 300." Држ. Архив.

доказ пространости дубровачкога генија свјет што даде Републици и Папи поклисар Мато Гундулић. Свједочећи за велико штовање онијех народа према њиховијем свештеницима и за мржњу коју кад кад сију против Латина, он је ипак мислио да ваља утрти пут љубави и јединству. „Требало би“ говори „настојати да се што „боље с њима сагласимо, а то хвалећи и почитајући њи„хове обреде који су доиста вриједни и хвале и почитања, „па да признамо једнакост њиховијех чланака вјеровања „с нашима како доиста и јест, осим оно мало изузетака, „па да расправљамо само веома великом опрезношћу о

„стварима које нас од њих дијеле.“ “ Jедна Була папе

„Клемента VIII. забрањује женидбу Латина са Грцима“ надодаје наш дипломата. „Нека наши бискупи обилно „одријеше од те запријеке, служећи се влашћу која им „ је дата од Апостолске Столице.“ Ови мудри савјети не бијаху осамљеии, нити остадоше без плода. У многијем градовима на Балкану Дубровчани живљаху у најтјешњем пријатељству са источном црквом. У Софији приликом погреба једнога чељадета од свите дубровачкијех поклисара год. 1672. грчки митрополит са калуђерима и свештеницима испрати мртво тијело „e solemnizó con molta „edificatione d'ogni uno quel funerale."

Република би се додуше не ријетко посвадила са православним свештенством. Српски народ, богољубне и просте ћуди, био је по несрећи за вријеме робовања плијен цариградскијех Фанариота. Мимо здравијех и народнијех људи, високе части бјеху често добијене симонијом, ношене пљачкањем од људи који немаху срца за растркани

“ „Е соši piti espediente sarebbe d" andar il meglio che si pub d' „асcordo con loro, con lodare e mostrare aver in veneratione i loro riti A che veramente sono lodevoli e venerabili, e di riconoscere la conformita „dei 1oro dogmi con i nostri come veramente (con la gia detta restrittiva) „sono conformi, ne entrare senza gram cautela nella disputa sopra le controversie concernenti 1o scisma che ci tieme separati da loro. 9 М. Гондола, Diverse motitiе и т. д. passim.

° Ibid. passim.

" Ibid. passim.

ј

народ. Тај грчки клер бјеше додуше истражио цар Душан Силни проћеравши га из царства. Али за турскијем четама натрапише опет грчки трбухождери, па искварише народ у онијем честима душе гдје бјеше остао чист од турскога расула. Епископи удараху порезе на св. чине. Народ немаше дакле само харач цару да плати, него и харач за крштење, вјенчање, сахрањење мртваца. Тога ради велико мноштво Срба и Бугара стаде тражити закриље дубровачке државе. Разумјевши то грчко свештенство почне у договору са беглербеговима и санџацима, тражити од католика ону исту порезу коју плаћаху гркоисточњаци. Али се спотакнуше о дубровачкој дипломацији. Републикини поклисари одговорише сваком сличном нападају новим хатишерифима портиним за слободу католичке цркве и свих дубровачких поданика, не само у Бугарској и Србији, него и у самој Босни гдје Фратpи имаху своје повластице. Таку побједу одржа нпр. Мато Гундулић за вријеме рата са Пољском (1672.) и поклисар Маројица Кабoга год. 1675."

Ова широка толеранција католичкога Дубровника према православном дијелу српскога народа и према Бугарима ојача престиж републикин на словенскоме Истоку.

Али ту не престаде дубровачко дјеловање у освојенијем државама, нити се његов престиж има, приписати његовој трговачко-вјерској радњи на Балкану. Република још умножи суму свога уплива дјелима милосрђа који бацају бљештећу свјетлост на органску улогу што јој у дио паде сред подјармљенога Словенства. Она је откуm.њивала кршћанско робље гдје год и како би год могла,

* M. Гондола. МS. cit. passim, па извјештај М. Кабoге у П. књизи овога дјела. О тој порези грко-источнога свeћeнства на католике, говори такође сомбијски бискуп Фра Перо Салинате апостолски изасланик, у његовоме извјештају на пропаганду. Владика говори да грчки митрополит у Софији А inimicissimo de la Santa Chiesa Romana' настоји да покори католике „dimandandoli le ingiuste imposizioni di denari, cc me sole di

mandare da li sogietti scismаtici. U IRelazione A. 1010. у Балановом дјелу Documenta XVI.

и закриљивала је под сјеном својијех бедема све изгнанике и ускоке, све жртве варварскога насиља. Послије великога катаклизма на Балканима, Дубровник свијетли над поломљеним надама, као пристан и утјеха.

Ради би смо исписати небројенијех страница о откупљивању робља, али то превазилази наше садашње силе. Овдје ће бити довољно да напоменемо, да је Република била основала велике главнице за ту кршћанску радњу; да су дубровачки поклисари у Цариграду имали стална упуства, а добивали би сваки час новијех наруцаба, за откупљивање робља по Србији, Бугарској, Маћедонији, Анатолији, Мореји, Малој Азији." Закон о укинућу ропства (27. јануара 1416) дјеловао је дакле не само као забрана дубровачкијем поданицима да тргују људском пути, него и као повеља ослобођења по морима

левантским. Дубровачки силни новац раскида окове ти

сућама кршћана. А како је Дубровник вршио онај droit d'axile заједнички некада манастирима, црквама и великим свети

“: штима? Ако црква Св. Мартина у Туру

умије приповиједати о спасењу Меровиншке династије и прогоњенијех Франака, што би имао говорити град Дубровник који редом закрили од Смедерева до Мореје раскраљене кнезове? Сам страшни Мехмед II. даде нашему граду право да закрили кога му драго који се прихвати његовијех врата.“ Али Дубровник није чекао повељу

" Сенат нпр. пише 30. септембра 1571. посланику Андрији Бонди (Бундићу): „I S-r Ali Bascia Cap-o del Mare quando fin sotto Castelnovo „promesse molto largamente a gli mri Ambasciatori di favorire nella li„beratione degli schiavi sudditi mri, però suplicherete Sua S-ria che si „degni esserci fautore et coll mezzo et intercessione sua attennderete a „fare liberare quella magg-e quantita di schiavi che vi sara possibile.'' (Lett. e Comm. di Levante 1571—73. Држ. Архив). У свакој наруџби сенатској поклисарима у Турској има и напутак за ослобођење робова.

° , и луди свакога взика по мору и по суху да могу к ним доходшти и у владанћ нихБ, како и свако слободно мћсто и слободанњ градњ, А и за тоi да не имао забаву мћдну од госпоства ми ни одњ кога мога А чловbка ни одњ кога ни харачњники.“ Повеља 10. новембра 1451. Mon. Serbica CDXLVIII.

Juv

турску. Он је за све предкосовско доба био велики пристан свих српских невоља, вијерни банкар који примаше на оставу српско благо да га поврати кад би минула погибао, или када би се усталио пријесто. Тако у Словенству постаде пословица: „Када ловци ћерају зеца, овај ће у Дубровник.“" Ова се пословица испунила до слова послије боја на Косову. Није ниједан балкански кнез, нити један угледан човјек побјегао од турскијех ловаца, а да не би склонио изморену главу у сјену „Госпе.“ „Војвода“ поручи Република босанскоме Хeрвоји по своме посла

нику Стјепану Лукаревићу „ви знате да је наша земља.

„свакоме отворена, великоме и маломе. И ми не би могли „устати против ма кога који се у њу склонио, који би »год госпар свијета то искао, па ни да сам угарски краљ »пита, да га предадемо или проћерамо. И радије би под„нијели да нам баце бедеме на тле него ли да нам се „оскврне та слобода, јер изгубивши је користили би мало „нама, а још мање другима, а зидове би могли подићи „опет.““ Босански кнез Вукосав први осјети благодати овога поноснога одговора. И тако 26. фебруара 1420. год. отпоче та чудна сеоба. Дубровник примајући у своје зидове босанскога велможу, поручи му да „is Дубровникњ „вњ3да отворенњ билњ и јестњ тко га нћкомњ злокомњ севњ „небуде изгубилњ.“ А највише је отворен онима који бјеже од Турака „isp кудњ Турци ходе добра не чине.““ Затим

" Unde apud Sclavos proverbium exortum audivi iilos asserere: „Aum - Пеpus, quem insequuntur venando, locum tutum ingreditur, Ragusium iviti. P Philippi de Diversis, situs Aediciorum, politiae et landabium consuetudinum, inclytae civitatis Ragusij. ed. Brunelli. Задар 1882. стр. 123.

* Voivoda vui sapete che la terra mostra e franca ad ogni uno et na grandi et a pizoli. Et contra algun che se reduхesse a quella, nui je non poriamo prozeder a peticion de alguno segnor del mondo, ne del Are d'Ongaria voiando che nui lo dessimo et chazassemo per modo alguno. u Bit plu tosto se soferissa a butar li muri de la terra che romper ne pliмраг Па Iranchizia, perche perdendo la franchizia volessamo pocho a nui get manсо аd altri, et li muri se porave rifar. P. Сенатски напутак 13. јунија 1403. Gelcich-Diplomatarium.

° Пуцић. – Споменици српски, бр. 262.

« ПретходнаНастави »