народ. Тај грчки клер бјеше додуше истражио цар Душан Силни проћеравши га из царства. Али за турскијем четама натрапише опет грчки трбухождери, па искварише народ у онијем честима душе гдје бјеше остао чист од турскога расула. Епископи удараху порезе на св. чине. Народ немаше дакле само харач цару да плати, него и харач за крштење, вјенчање, сахрањење мртваца. Тога ради велико мноштво Срба и Бугара стаде тражити закриље дубровачке државе. Разумјевши то грчко свештенство почне у договору са беглербеговима и санџацима, тражити од католика ону исту порезу коју плаћаху гркоисточњаци. Али се спотакнуше о дубровачкој дипломацији. Републикини поклисари одговорише сваком сличном нападају новим хатишерифима портиним за слободу католичке цркве и свих дубровачких поданика, не само у Бугарској и Србији, него и у самој Босни гдје Фратри имаху своје повластице. Таку побједу одржа нпр. Мато Гундулић за вријеме рата са Пољском (1672.) и поклисар Маројица Кабога год. 1675.

Ова широка толеранција католичкога Дубровника према православном дијелу српскога народа и према Бугарима ојача престиж републикин на словенскоме Истоку.

Али ту не престаде дубровачко дјеловање у освојенијем државама, нити се његов престиж има, приписати његовој трговачко-вјерској радњи на Балкану. Република још умножи суму свога уплива дјелима милосрђа који бацају бљештећу свјетлост на органску улогу што јој у дио паде сред подјармљенога Словенства. Она је откупљивала кршћанско робље гдје год и како би год могла,

М. Гондола. MS. cit. passim, па извјештај М. Кабоге у II. књизи овога дјела. О тој порези грко-источнога свећенства на католике, говори такође софијски бискуп Фра Перо Салинате апостолски изасланик, у његовоме извјештају на пропаганду. Владика говори да грчки митрополит у Софији «inimicissimo de la Santa Chiesa Romana» настоји да покори католике dimandandoli le ingiuste imposizioni di denari, come sole dimandare da li sogietti scismatici." Relazione A. 1610. у Балановом дјелу Documenta XVI.

и закриљивала је под сјеном својијех бедема све изгнанике и ускоке, све жртве варварскога насиља. Послије великога катаклизма на Балканима, Дубровник свијетли над поломљеним надама, као пристан и утјеха.

Ради би смо исписати небројенијех страница о откупљивању робља, али то превазилази наше садашње силе. Овдје ће бити довољно да напоменемо, да је Република била основала велике главнице за ту кршћанску радњу; да су дубровачки поклисари у Цариграду имали стална упуства, а добивали би сваки час новијех наруџаба, за откупљивање робља по Србији, Бугарској, Маћедонији, Анатолији, Мореји, Малој Азији. Закон о укинућу ропства (27. јануара 1416.) дјеловао је дакле не само као забрана дубровачкијем поданицима да тргују људском пути, него и као повеља ослобођења по морима левантским. Дубровачки силни новац раскида окове тисућама кршћана.

гунце од Турака.

А како је Дубровник вршио онај droit d'axile заједнички некада манастирима, црквама и великим светиДубровник закриљује бје- штима? Ако црква Св. Мартина у Туру умије приповиједати о спасењу Меровиншке династије и прогоњенијех Франака, што би имао говорити град Дубровник који редом закрили од Смедерева до Мореје раскраљене кнезове? Сам страшни Мехмед II. даде нашему граду право да закрили кога му драго који се прихвати његовијех врата. 2 Али Дубровник није чекао повељу

1 Сенат нпр. пише 30. септембра 1571. посланику Андрији Бонди (Бундићу): «Il S-r Ali Bascia Cap-o del Mare quando fu sotto Castelnovo «promesse molto largamente a gli nri Ambasciatori di favorire nella li«beratione degli schiavi sudditi nri, però suplicherete Sua S-ria che si «degni esserci fautore et col mezzo et intercessione sua attennderete a «fare liberare quella magg-e quantita di schiavi che vi sarà possibile...." (Lett. е Comm. di Levante 1571—73. Држ. Архив). У свакој наруџби сенатској поклисарима у Турској има и напутак за ослобођење робова.

2 «и луди свакога єзика по мору и по суху да могу к ним дохо«дити и у владанѣ нихь како и свако слободно мѣсто и слободань градь, «и за тоі да не имаю забаву мѣдну од госпоства ми ни одь кога мога «чловѣка ни одь кога ни харачьники.» Повеља 10. новембра 1451. Mon. Serbica CDXLVIII.

турску. Он је за све предкосовско доба био велики пристан свих српских невоља, вијерни банкар који примаше на оставу српско благо да га поврати кад би минула погибао, или када би се усталио пријесто. Тако у Словенству постаде пословица: „Када ловци ћерају зеца, овај ће у Дубровник. « Ова се пословица испунила до слова послије боја на Косову. Није ни један балкански кнез, нити један угледан човјек побјегао од турскијех ловаца, а да не би склонио изморену главу у сјену „Госпе.“ „Војвода“ поручи Република босанскоме Хервоји по своме посланику Стјепану Лукаревићу „ви знате да је наша земља „свакоме отворена, великоме и маломе. И ми не би могли » устати против ма кога који се у њу склонио, који би „год госпар свијета то искао, па ни да сам угарски краљ „пита, да га предадемо или проћерамо. И радије би под„нијели да нам баце бедеме на тле него ли да нам се , оскврне та слобода, јер изгубивши је користили би мало „нама, а још мање другима, а зидове би могли подићи „опет. « Босански кнез Вукосав први осјети благодати овога поноснога одговора. И тако 26. фебруара 1420. год. отпоче та чудна сеоба. Дубровник примајући у своје зидове босанскога велможу, поручи му да „іє Дубровникь »вьзда отворень биль и ієсть тко га нѣкомь злокомь севь небуде изгубиль. « А највише је отворен онима који бјеже од Турака ієр кудь Турци ходе добра не чине. «3 За тим

2

1 Unde apud Sclavos proverbium exortum audivi illos asserere: «cum «lepus, quem insequuntur venando, locum tutum ingreditur, Ragusium ivit." Philippi de Diversis, Situs Aedificiorum, politiae et landabilium consuetudinum, inclytae civitatis Ragusij. ed. Brunelli. Задар 1882. стр. 123.

2 «Voivoda vui sapete che la terra nostra è franca ad ogni uno et «a grandi et a pizolli. Et contra algun che se reduxesse a quella, nui «non poriamo prozeder a peticion de alguno segnor del mondo, ne del «re d'Ongaria voiando che nui lo dessimo et chazassemo per modo alguno. «Et plu tosto se soferissa a butar li muri de la terra che romper ne pligar la franchizia, perche perdendo la franchizia volessamo pocho a nui det manco ad altri, et li muri se porave rifar. Сенатски напутак 13. јунија 1403. Gelcich-Diplomatarium.

3

(4

Дубровник закрили деспота Ђурђа и одрече га султану (1440.) на начин који ће остати бесмртан у повијести нашега племена. Паде Цариград (1453.) и Република прими и угости његове учене људе. 2 Паде Мореја (1460). Двадесет и другога новембра оне исте године деспот се ухвати Гружа. Република му посла два властелина да га приме и дарују. Године за овом, четвртога априла, Сенат, тако често свезан са Скандербеговим животом, понуди његовој жени и дјеци заклон на острвима, „ако би се дого»дило да их, не дао Бог, Турци узнемире. Након гоДине дана Република закрили и самога Скандербега. * А опет године 1465. (18. априла) сву му породицу прими на Мљет. Послије освојења Босне (1462.) нахрупише бјегунци у Дубровник. Али се Република бјеше једва придигла од мӧре. Једнако је султан пријетио тој најскрајњој стражи Балкана. Примили дакле кога у град, шћаше се обновити ратна основа која бјеше извјетрила пред Пијом II. Тога ради Сенат не прими у град војводу Владислава, али му не одрече заклон у Гружу, те га својом лађом посла угарскоме краљу."

6

5

На овај начин Дубровник створи некакав ваздух поштовања око сама себе. А за то поштовање, за тај престиж који сам обасјава југословенство кроз пет стотина годишта, Република има да напне све силе своје дипломације и да ублажи свом силом ума и мита тај вјечити и потребни контраст своје политике, бива да удружи ду

1 В. Глава I. стр. 29.

2 B. Ibid. стр. 45.—6.

3

Cons. Rogatorum 22. novembris 1460. «De mittendo duos ex no«stris nobilibus ad visitandum dominum despotum Moree, qui est in Gra«vosio. Per 34. De donando dicto despoto, Per omnes. De donando sibi «ipperperos 100 in rebus comestilibus. Per 32. cò 2.» Gelcich-Diplomatarium. 4 Cons. Rog. 4. априла 1461. Ibid.

5 Cons. Rog. 8. фебруара 1462. «Exhortando dominum Schenderbegh, quod attentis contrariis temporibus, propter que non potest prosequi navigacionem suam, placeat redire Ragusium. Per 33. contra 12. Ibid. 6 Cons. Rog. 18. априла 1465. Ibid.

7 Cons. Rog. 8. децембра 1465. Ibid.

жности кршћанске државе са дужностима које се извијаху из углављене портине заштите. Ну морална величина кадра је савити најсљепље обожатеље силе. О томе имамо неколико примјера и у старој и у новој повије ти. Познатим примјерима придружује се сада Дубровник који, неједнакога размјера ради, превазилази све остале. Ако помислимо да се Миса читала на пољским равницама у царевом табору пред дубровачким поклисарима, и да је сам султан Осман II. (1621.) дошао њима у посјет док се читаше служба божија, па ако још помислимо колико је још знаменитијех побједа истргнуо Дубровник Турчину за вјеру и слободу у самоме Цариграду, јасно ће бити свакоме да је Република одиграла у кршћанској борби против полумјесеца велику, знамениту улогу „која се не ће отети од ње.“

Уилив колонијалне политике дубровачке на трговину мајке отаџбине.

Ова радња њезине колонијалне политике и повјерење и поштовање које подизаше себи имаДоше на трговачку силу мајке отаџбине силни уплив. Три су велика разлога расцвјетала дубровачку трговину с Турском. Неутралност дубровачке државе, царинске слободе и монопол некојега трга. Онога првога разлога ради, Дубровник не прекиде никада своју трговину, него је, шта више, умножи примајући на себе пријенос трга заратенијех држава с Портом. Тако нпр. када би се год Порта и Млеци ухватиле у коштац, Цариград би прогласио опћу забрану млетачке трговине по царству (Јасак) па би сада Дубровник ћерао трговину и своју и млетачку. Како су ти ратови били чести у XVI. и XVII. вијеку, тако је Дубровник обраћао сву своју дипломацију на опчување неутралности, јер је то знаменовало за њега сиљење своје трговине. Повластице које уживаше Дубровник у царству, па монопол стоњске соли бјеху та

1

Апендини, І., 321. Жали бог депеше овијех поклисара изгинуше са неизрецивим губитком за тумачење Гундулићевога «Османа» и сувремених догађаја у Пољској.