Слике страница
PDF

Глава III.

ВЕЗЕ РЕПУБЛИКИНЕ СА БОСАНСКИМ ПАШАМА. ПОСЛАНСТВА НА ЦАРИГРАДСКОМ ДВОРУ,

ВЕЗЕ У ЦАРИГРАДУ СА КРШЋАНСКИМ ДРЖАВАМА. ЕПИЛОГ,

Велике државе пограничне Турској (како Угарска, Млеци, Пољска и Русија) нијесу међиле с царевином него ::“: далекијем удима. Сијела политичке, душевне

са турском земљом одрејује његову спољашњу

2"" и трговачке њихове силе нијесу стајале у вјечноме страху од Османлија. Сва повијест веза овијех власти с Турском испреплетена је међашним задјевицама на овој или оној крајини без далекијех и усуднијех заплетаја. Тек би одређенија пријетња, онако на пречац, у срце једне или друге државе, нагнала ову да прими мегдан са силним сусједом, а ударци који се даваху и примаху ријетко би кад имали усудан заглавак.

Колико ли је друкчије стање дубровачке Републике 1 Њезина је пријестоница на пушкомет од османлијскијех земаља. Земља је њезина просто продуљење планинске косе освојене од Турчина. Од кнежевскога Двора до турске међе има само три часа хода. Са шљемена дубровачкијех гора могу се видјети ватре босанскијех пастира, а херцеговачки јастребови овдје ондје облијетају Срђ. Дубровник је напокон сам врвио од Турака, сваки од којих бјеше ухода пограничнијех сатрапа, те држаше град у зебњи од открића, лажи, пријевара и задјевица.“ Бру

* Одрекавши Република хрвацкоме Бану Петру Бериславићу сваку помоћ против Турчина, Сенат му поручи у писму 28. децембра 1514., да што би гођ њему дао учинио би на силну државну штету. А те ГoArte ad aures Turcarum, quibus semper mostra civitas fere plema est, id Aperpenteret. Nam P надодаје Сенат - Si centum, causa verbi; daremus, „nos centum millia dedisse predicarent et contra imperatorem tueri Graе„сiam. P B. Gelcich- Diplomatarium.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО 9

талне те чињенице имају одређивати цијелу једну државну радњу. Турско царство свом својом колективношћу и непосредним осјећајем своје мишице тишти на срце дубровачке отаџбине. Свака поврједа земљишта — а зна Бог је ли их било! — рађа трзавицом дирнутога тијела. Једна цигла пустоловина и паде главни град, пресуши се извор живота, нестаде блага вјекова. Ово сусједство дакле влада државном радњом републикином, има свагдањи уплив на оријентацију дубровачкога живота. Несрећа је пак хтјела да се оно уобличило у Босну, бива у најпо

“E,““ гибељнији облик покрајинске владе у Царству. Босна није била толико подложена, колико рег" би, пристављена Царству. Освојење ове земље би у самој својој суштини различито од освојења Србије и Бугарске. Босанска властела не бише истражена како србијанска. Наставише на против под Османлијама исти онај беспутни њихов феудализам, само у потурченом облику. Они, а не Турци, којијех је врло мало било, заступаху освајачки елеменат. Паше намјесници бијаху као дошљаци и туђинци у овој земљи. Жељаху често ратовати, али још више сносити се са потурицама који се, у корист државе, не одрицаху ни једне, једине повластице и на којима бјеше остала сва Фактична, територијална власт. Та чудна појава једне аристокрације која, у замјену за апостазију, задржава самосвојни ход и начине сред свога заробљенога народа, бјеше погибељан углед самијем царскијем намјестницима. Врло удаљени од Цариграда, пресјечени баш од сијела владе, управљаху без икакве контроле давајући рјечита израза реченици: „Алах је велик, а султан далеко.“ Мало по мало настаде предаја госпоства, учини се, прије у Сарајеву, па у Бањалуци, па у Травнику“ некакав двор, војска, готова једна организација. И да није било положаја Босне, кроз коју цареви низами про

° Босанске паше сједе у Сарајеву од године 1462. до 1593. У Башњалуци од 1594. до 1637., у Травнику од 1639. до 1850., па најпосле опет у Сарајеву од 1850. до 1878.

лажаху толико пута против Ђесара, ова би покрајина,
сва је прилика, била доживјела судбину Мисира, провр-
гавши се у полунезависну државу. Ну овако, у пркос
великоме апарату, царски намјесници немаху ни моћи ни
воље да држе прави ред у земљи. Особна им слобода
достајаше. Њихова се власт признаваше и не признаваше.
У свима редовима хијерархије, од херцеговачкога санџака
до новскога кадије, бјеше организовано лупештво и мито,
па док се даваше царском намјеснику обилан харач, мало
би се овај мијешао у после својијех управнијех чинов-
ника. Посвуда, дакле, организована анархија. Хајдуковање
бјеше нормални начин живота, многијех тер многијех.
Пљачкање, начин управљања.
Можемо сада разумјети како је Дубровник живовао
са тим елементима. Босна му бјеше погибељна са свију
страна и на све начине. Турски или кршћански хајдуци
вријеђаху даномице дубровачку границу, дубровачке људе,
поклисаре, караване. Царски чиновници од аге до паше,
док их с једне стране бранијаху од хајдука, с друге им
нанашаху штете друге врсте и свакојаких задјевица.
Против овијех поврједа тражаше се лијека у Цариграду,
кад гођ се овај не би опет сам служио потајно или на
јави босанским намјестницима да ударе на Републику.
Јер би се доста пута збивало ово: што би се Порта сти-
дила питати, клетава ради њезинијех султана, то би ве-
лики везири тражили преко босанскога паше. Добитак
дијелио би се по пола. Тако се на граници бјеше у вје-
читоме страху од какве напрасите зађевице или навале
босанскога паше. У тренућу ока могла се свалити бу-
““ јица, а да Република у први мах, ни не
замјети што се иза брда ваља. Млеци такођер (који, су-
проћ Дубровника, нијесу имали много шта изгубити
осјећаху јасно погибао тога сусједства, па нам њезини
Баили у Цариграду оштроумно нацрташе прекарност онога
стања. „Једна сама краљева заповијест својој чељади да
се намире“, вели Кристофор Валијер год. 1616. „може
g-
udar

- u se -s, wave u su

„родити замашнијем пошљедицама и неизбјеживим ратом. „Они то могу учинити врло лако, пишући босанскоме „паши, који ће то хитрије послушати, што ће му то више „бити од користи, и што ће се толиким одрјешитим за„повијестима портиним и толикијем пријетњама мање моћ „устегнути.“ Тридесет година доцније Alvise Contarini говори још јасније:“ „Један цигли миг босанскоме паши „и у тренућу ока може букнути рат. Прије него ли Ре„публика стане да вијећа, Турци провалише и опљачкаше „границу; хоће се великога лукавства, јер забуне и за„дјевице иду у прилог Турцима, а не Републици.“ Године 1680. Giovanni Morosini подсјећа опет Републику на погибао босанскога и грчкога сусједства: “ „Послуха ради „и броја војске у Грчкој и у околнијем покрајинама све „до Босне, најмањи миг министра који влада може ство„рити војске, у један мах може се одлучити и извршити, „сјединити непредвиђеном брзином основа и рат.“

Ако су тако говорили министри једне од првијех власти на свијету, господарице Далмације и Кандије, а што је тада имао говорити дубровник који, осим своје мале моте, немаше ни војске, ни једне тврђаве на турској граници?“

Прича о свему што је Дубровник трпио на босанској граници и у самој Босни, била би бескрајна. О самој тој му“,“ ,“,“ котрпној повијести, коју је Република носила ведро и весело знајући да њезина слобода не може не бити удружена с мукама, има државни архив око пет

тисућа турскијех исправа, па три дебеле књиге,“ осим

* Relazione letta in Senato nell" a. 1616. B. Barozzi Berchet-Relazioni.

* Relazione del suo Baillaggio dal 1636. al 1641. Ibid.

° Relazione di Constantinopoli del Baillo Gio Morosini di Alvise 1675. – 1680. Ibid.

* Кад Република подиже на Неретви једну малу тврђавицу да се брани од гусара, Мехмед II. нареди одмах Хамзи Бегу, херцеговачкоме санџаку, да је „раскинем. В. Султаново писмо 25. новембра 1471. у Mon. Serbica CDХХХVIII.

° Registro di Comandamenti Imperiali Hatischeriffi e Capitolazioni fino all 1784.

Indice dele Bujuruiti (IIресуде) dei Passa di Bossina. Indice degli Arzi (бива извјештаји).

S

свега онога што се разасу по другим архивама и што се, беспримјерним вандализмом, на почетку овога вијека разграби и распрода у бесцијену." Овдје смо ради нанизати само неколико типичнијех примјера дубровачкога живота на граници Царства, е да би се видјело с којом је врсти владе имала Република да живи. Хајдуковање бјеше кронично зло у онијем земљама неодређенијех аграрнијех свеза и беспутна владања. Трудно хepити. је разабрати у томе мноштву оружанијех чета које прекидају сваки час редовито опћење међу Дубровником и Босном, колико је било бунтовничке раје, а колико харамија источњачког поријекла, лупежа царскијех друмова, који сазријеваху као печурци у нездравоме ваздуху неуређене земље. Како му драго било, Дубровник је трпио много од тих оружаних чета, које су облијетале особито Новску Крајину, можда самим тајним судјеловањем турскијех власти. Часом, дакле, проваљиваху те чете у Дубровачку земљу пљачкајући куће или својатајући земљу како царску. Тако н. пр. године 1586. неки Аина Хан својата Груж и Конавле као свој санџак, и хоће се споменица црничкога кадије царскоме намјеснику, да умири тог обијесног Турчина. Год. 1603. проваљују хајдуци из Новске Крајине у Жупу, отимљу трговцима трг и заробљују властелина Франа Пала Пуцића. Год. 1705. хајдуци проваљују у Громачу и робе и пале земљу. Године 1775. неколико харамија из Требиња улазе у жупну цркву у Жупу и пробадају ножевима богородичин лик на великом отару.

° Један мој рођак, који се родио саме године пропасти републикине (1808.) приповиједаше ми, да се у своме дјетињству играо у дућану његовога оца са извјештајима поклисарским и завијао духан у Фирмане султанове. Бијаху то гладни дневничари ондашњега окружнога поглаварства који продаваху архивалне списе дућанџијама за цванцику. Област је тако мало хајала за те велике успомене, да су ти исти дневничари цродавали златне и сребрне печате царева српскијех, Папа итд. Али праведно је надодати, да велики дио одговорности пада на саму властелу и на ондашњу опћину који се непатриотично одрекоше сваке мисли о нашљедству отаца.

« ПретходнаНастави »