Слике страница
PDF
ePub

опасан обор, кроз сјеверна врата. Пошто би људи здравствене области искрцали трг, коњи би се напојили на бурцима великога точка у ломбардском стилу, који се турском ријечју зове Меџед. Људи и живине одмараху се у пространоме, стрехом покривеноме Хану и у оближњем чардаку. Табор бјеше растављен од Лазарета газом и каменим мостом. Прије него ће се коњима дати пратика, прегазили би газ и окупали би се у води. Људи с тргом пролажаху мостом у Лазарете. И ови бијаху ограђени неприступним зидом који развалише ћесаревци. Многа су се врата отворила у зиду. Покрај њих стајаху страже да не пропусте из Лазарета никога прије опредијељенога времена. Лазаретима се имамо дивити и у дан данашњи. Пет Баџафера и осам правијех Лазарета редају се измјенице, разликујући се Баџафер с поља што има височија и заобљена врата. Унутра стрме степенице слазе у једну авлију, на једној и другој страни те авлије стоје сводови под којима би се на полицама од оморике чистио трг, а особито рашчинила би се вуна. Један прозор (сада зидом затворен) владаше морем; кроза њ се презрачен трг крцаше за Италију и Средоземно море. У Лазаретима наставаху путници, сви без разлике: левантински Јевреји, Грци, Турци, Републикини поклисари или другијех држава на пролазу кроз Дубровник, док их не би пропустили послије свршене кварантене. Република, која послије Млетака, прва основа Лазарете против куге, бјеше дивно средила табор еда би се удружила сигурност државе са слободом промета. Научена од тринаест куга у два вијека, повјери управу Плоча великоме здравственоме персоналу. Равнатељ, подравнатељ и тајник владаху готовом војском стража и здравственијех помоћника. Повише овијех бјеше Кацаморат Велики властелин иза

I То би године 1422. на острвима Мркана и Бобара (граду на југ) за пук, а на Данчама у кућама Ћерве и Проданеле за властелу. Бјеху подигнути по савјету лијечника Јакова Гондоалда из Фераре који бијаше у Републикиној служби. Млеци подигоше нрви Лазарете год. 1403.

1

бран од Сената, овоме одговоран, коме, у вријеме куге, припадаше на Табору Jus Gladii. Кацаморти мали, разасути по пограничнијем мјестима, слушаху слијепо наредбе великога.

Ове велике уредбе свједоче за огромни живот левантинске трговине на Плочама. Већ смо напоменули да је долазило по двије тисуће коња на Табор сваки дан. Лука di Linda, писац XVI. вијека, зове Дубровник „вратима Истока“ и вели да је вриједност сваке караване на плочама била од 200.000 талијера. Сви се источни народи сусретаху тамо: Турци у бијелом и црвеном саруку, Јермен у високој црној митри, Јеврејин у црној долами и жутијем папучама, Јаничари од пратње поклисара, мијењачи новаца, сенсали и трговци из Јакина, Бари, Барлете, цио један свијет врвијаше око мира Табора, дочим се вика толикога људства мијешаше са звонењем стотине звона стотина коња. Наше је детинство још ухватило посљедњи одјек тога жамора и утвару ове слике. Сада је све то нестало. Пресушише се извори, утону државно тијело који свему томе даваше живота и разлог бивствовања, све је пусто и нијемо. На Меџед дође тек по која мазга требињскога сељака да се напоји, зидови попуцаше, хан се узљуља, Баџафери стоје затворени, авлије су обрасле травом. Свуда влада дубоки болни мук ствари ишчиљелијех у стољетној радњи, изгубљене цијељи живота.

Али тој се потпуној парализи оте Дубровник до задњега свога даха. По освитку овога вијека и у очи велике Катастрофе, Дубровник је још у толиком гласу на Истоку, да га не могу премучати ни два генија новијег времена Châteaubriand и Byron. Онај први спомиње још год. 1806. да је сва Мореја пуна Дубровчана. 2 А овај други није умио наћи типичније шаре по левантским

[blocks in formation]

1

водама него бродове онога Дубровника, који се толиком жилавошћу бјеше приљубио Истоку где је преживио све остале поморске власти старијех времена и својом смрћу написао задњи лист средњега вијека на азијским обалама и по јеладским водама.

[ocr errors][merged small]

Глава ІІІ.

ВЕЗЕ РЕПУБЛИКИНЕ СА БОСАНСКИМ ПАШАМА. ПОСЛАНСТВА НА ЦАРИГРАДСКОМ ДВОРУ. ВЕЗЕ У ЦАРИГРАДУ СА КРШЋАНСКИМ ДРЖАВАМА. ЕПИЛОГ.

са турском земљом одре

ђује његову спољашњу

Велике државе пограничне Турској (како Угарска, Млеци, Пољска и Русија) нијесу међиле с царевином него Дубровачко сусједство далекијем удима. Сијела политичке, душевне радњу. и трговачке њихове силе нијесу стајале у вјечноме страху од Османлија. Сва повијест веза овијех власти с Турском испреплетена је међашним задјевицама на овој или оној крајини без далекијех и усуднијех заплетаја. Тек би одређенија пријетња, онако на пречац, у срце једне или друге државе, нагнала ову да прими мегдан са силним сусједом, а ударци који се даваху и примаху ријетко би кад имали усудан заглавак.

Колико ли је друкчије стање дубровачке Републике ! Њезина је пријестоница на пушкомет од османлијскијех земаља. Земља је њезина просто продуљење планинске косе освојене од Турчина. Од кнежевскога Двора до турске међе има само три часа хода. Са шљемена дубровачкијех гора могу се видјети ватре босанскијех пастира, а херцеговачки јастребови овдје ондје облијетају Срђ. Дубровник је напокон сам врвио од Турака, сваки од којих бјеше ухода пограничнијех сатрапа, те држаше град у зебњи од открића, лажи, пријевара и задјевица. Бру

1

1 Одрекавши Република хрвацкоме Бану Петру Бериславићу сваку помоћ против Турчина, Сенат му поручи у писму 28. децембра 1514., да што би гођ њему дао учинио би на силну државну штету. «ne fo«rte ad aures Turcarum, quibus semper nostra civitas fere plena est, id «perventeret. Nam» надодаје Сенат «ѕi centum, causa verbi; daremus, «nos centum millia dedisse predicarent et contra imperatorem tueri Grae«ciam. B. Gelcich- Diplomatarium.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

9

и Дубровнике

талне те чињенице имају одређивати цијелу једну државну радњу. Турско царство свом својом колективношћу и непосредним осјећајем своје мишице тишти на срце дубровачке отаџбине. Свака поврједа земљишта — а зна Бог је ли их било! рађа трзавицом дирнутога тијела. Једна цигла пустоловина и паде главни град, пресуши се извор живота, нестаде блага вјекова. Ово сусједство дакле влада државном радњом републикином, има свагдањи уплив на оријентацију дубровачкога живота. Несрећа је пак хтјела; да се оно уобличило у Босну, бива у најпоПотурчена Босна. гибељнији облик покрајинске владе у Царству. Босна није била толико подложена, колико рег1 би, пристављена Царству. Освојење ове земље би у самој својој суштини различито од освојења Србије и Бугарске. Босанска властела не бише истражена како србијанска. Наставише на против под Османлијама исти онај беспутни њихов феудализам, само у потурченом облику. Они, а не Турци, којијех је врло мало било, заступаху освајачки елеменат. Паше намјесници бијаху као дошљаци и туђинци у овој земљи. Жељаху често ратовати, али још више сносити се са потурицама који се, у корист државе, не одрицаху ни једне, једине повластице и на којима бјеше остала сва фактична, територијална власт. Та чудна појава једне аристокрације која, у замјену за апостазију, задржава самосвојни ход и начине сред свога заробљенога народа, бјеше погибељан углед самијем царскијем намјестницима. Врло удаљени од Цариграда, пресјечени баш од сијела владе, управљаху без икакве контроле давајући рјечита израза реченици: „Алах је велик, а султан далеко." Мало по мало настаде предаја госпоства, учини се, прије у Сарајеву, па у Бањалуци, па у Травнику некакав двор, војска, готова једна организација. И да није било положаја Босне, кроз коју цареви низами про

1

1 Босанске паше сједе у Сарајеву од године 1462. до 1593. У Бањалуци од 1594. до 1637., у Травнику од 1639. до 1850., па најпосле опет у Сарајеву од 1850. до 1878.

« ПретходнаНастави »