Слике страница
PDF

му

Али је највећи број разбојништава на царским друмовима куд проходе каравани и трговци. Новски хајдуци наваљују год. 1648. на дубровачке трговце из Софије и poбе их. Око Скопља исте године поробљена је једна. дубровачка каравана." У Билећу год. 1651. неки хајдук Хасар Ага из Новога са својим друговима наваљује на каравану и роби" дубровачке трговце. Поклисар у Цариграду Михо Гоце жали се код Порте, те султан Мехмед IV. сам заповједи херцеговачкоме паши да учини да се ствари врате, јер ће друкчије бити свргнут и кажњен.“

Године 1655. опет су Конавле опустошене од новскијех и крушевичкијех хајдука. Двадесет и један харамија из Новске“. Крајине робе друге године сву једну трговачку каравану. Онај исти Франо Пала Пуцића капетан Републикин на Јањини отет је и заробљен год. 1664. за свога владања, те Велико Вијеће има да га откупи од хајдука.“ Послије велике трешње пљачкања изнеможене државе више се не броје. Кадија у Љубињу тријеба. је да учини год. 1668. извјештај Порти о непрестанијем провалама хајдучким у дубровачку земљу. Али-ага год. 1681. са својим друговима роби и пали Витаљину. Па разбојишта доспјевају често убиствима. Год. 1651. султан наређује босанскоме паши, на молбу поклисара Андра. Пуцића и Мара Гучетића, да се заметне најстрожија истрага ради четири Дубровчана убијенијех међу Билећом и Црницом и да се убице казне.“ Год. 1661. опет су код Корита убијена четири трговца Дубровчана.

А ни саме царске аге ни кадије нијесу много бољи од лупежа царскијех друмова, само што је друкчији облик Tren on- њиховијех уврједа. Једном се хтједе (1596.) турскијем пандурима у Сланоме узимати царину од ду

“ B. Buiuruiti et Arzi, passim.
* Comandamenti итд. Бр. 52.
° Мај. Cons. 9. априла 1664.
* Comandamenti. Бр. 128.

бровачкијех трговаца. Другом опет шуне Омер-аги Новскоме (1655.) положити руку на републикиног поклисара санџаку Херцеговачкоме и задржати га у тамници. Опет оне исте године Емин Махмуд ага отимље дубровачкоме трговцу силом пет кеса, а царски невери с Неретве и Габеле одузимљу год. 1661. Рачанима уловљену рибу, па то је тако постало несносно, да сам босански паша има да пријети зликовцима. Једне године кадија у Љубињу затвара силом пут дубровачкој скели, те царски намјесник подсјећа га царскијех Фермана. Сваковрсне и непрестане запријеке стављају дубровачкој трговини по Леванти. Ови спорадични примјери нијесу још потпуно зрцало хроничнога стања. Али овоме стању имамо свједочанства у заповијестима самијех султана који без престанка углављују намјеснике да бдију над слободом дубровачкијех трговаца. Ови нас државни списи живо подсећају на гласовите „Гриде“ шпањолскијех подкраљева у Милану против момака силовите господе Вravi, које је Манцони тако живо и сликовито приопћио. Тако н. пр. године 1647. (да споменемо само дјела дугога владања Мехмеда IV Султан заповиједа пашама будимском, босанском и херцеговачком да се не ометају дубровачки трговци јер, непрекидних омета ради неће моћи сакупити данак. Слиједећијех година (1650—51) исте се ствари поручују истијем намјесницима, па паши румелијском, софијскоме и биоградскоме кадији.“ Ни по јада да би Република знала да ће у Сарајеву послушати царску ријеч, и да ће наћи тамо јаку обрану против оне анаркије. Али паше

“: “;“ босански и херцеговачки невјерне су слуге, а још невјернији сусједи. Они први давају зао углед својим чиновницима. Па у онај исти трен што бране Дубровник, од харамија, нанесу му других још тежих удараца. Залуду султани заповиједају да босански

' Comandamenti итд. Бр. 79. 80, 85, 100 и 168 Држ. Архив.

паша обране Дубровник од којегагов душманина." Мимо Млетака, који вријеђаху Дубровник на мору, паше вријеђаху Дубровник на суву. Санџак херцеговачки плијени и poби год. 1544. сву дубровачку земљу.“ Босанске паше у рату против Млетака или Шпањолаца пролазе војском

кроз дубровачку земљу, без икакве потребе, онако од

oбијести. Херцеговачке паше кад се дижу из Требиња . у Нови проходе Конавлима.“ А кад су пролази њемачкијех Ландскнехта кроз Миланеску војводину били, како прича Манцони, налик на пролаз скакаваца, што ли је

г имало бити када су проходили башибозуци, и нередовите

босанске чете “ Босанске паше бране Дубровчанима да узму ђумрук од турскијех трговаца, а, слично ономе новскоме аги, полажу кад и кад руку на поклисаре за Цариград. Тако године 1631. Aбас паша настоји отети силом поклисарима велику своту новаца.“ А да су се ти нападаји збивали врло често, свједочи нам сам напутак сенатски своме генералном консулу у Цариграду D-ru Франу Красу 5. октобра 1641. Сенату бјеше толико дозлогрдило то стање, да нареди конзулу да обазна код Порте били јој било мрско да Република не шаље више поклисара босанским пашама за њихово наступање на владу. „Реците“ пише Сенат „да смо то предлагали тога ради „што се наши поклисари увијек закидивају и задржа

* Мехмед IV н.пр. год. 1649. бр. 97 ibid.

* Annales Anonymi Raqusini cit.

° Види у Јиречека (Српски Споменици ХI. Биоград 1892.) писмо из Гацкога посланика Марина Бодиље 17. јулија 1643., који је имао захтјевати на темељу царске заповијести да паша не прође Конавлима. Сред занимљивога разговора што распредоше паша и поклисар, онај му рече: »ја нијесам ни прије доходио силом!) у Конавле, јоште докле и нијесу те емри имали. него им сам вазда чинио, како је њихова и воља била и с њима вазда лијепо проходио. Ни сада да Бог уклони, у сконавле им нећу доходити, него имам поћи у Нови мојом потребом, када се је и досле проходило пријеко Мрцина. У

[graphic]

* Мурат IV. год. 1638. заповиједа паши да не смије проћи конавлима. Сomanditi, passim.

* Auендини, I. 321.

да

Refhirthfriarhahhaeавшав-вављЈ

field a J

gggaeaderage-elemeав-ев-a-su

дувFовник и осмлнско цАРство, I књигА. глAвА III 137 „вају против правице. Настојите барем да вам даду за„повијест босанскоме и херцеговачкоме паши да поштују „наше поклисаре.“ Али има још један гори облик пограничнога рата, бива Јасак. Свеопћа је то забрана трговине у Турској, љom. трговачки Бlocus. Проглашење Јаска ствар је царске владе, али су босанске паше ексекутивна власт. И Млеци и Дубровник пМали су више пута претрпјети тај тешки ударац.“ Али, како смо видјели, Дубровник је много више добивао Јаском против Млетака, него ли Млеци добиваху Јаском против Дубровника. Када се прогласи Јасак ни један Дубровчанин не смије више у Тур

ску, а ни један Турчин на дубровачку земљу. Не буде

више каравана. Табор занијеми и опусти. Настане ври

јеме кријомчарења. Трг државни под Јаском који се нађе на турској земљи, па и онај самијех трговаца који наставају у Турској подпада царској благајници. А трговцима пријатељске државе даде се одређен рок (н. пр. 50 дана) да однесу робу из Царства. Тако велики Јасак би проглашен против Дубровника за владе Кара-Мустафине.“ Али док Дубровчани траже друге путове, па у трговини с Италијом нађу нове изворе богаства, јадни херцеговачки народ, који живи од замјене са Дубровником, умире од глади, и вапи, да се Јасак диже. Тако године 1644., бивши се прогласио Јасак против Дубровника, кадија мочански приказа меморандум Порти против Јаска да тога ради „становници и трговци града Фоче трпе, па „не могу од сиромаштва ни да скупе харач ни да живе.““

" Ово је писмо привито депешама Сенатским своме Сhargé d'Affaires у Млецима Миху Соргу-Бобаљевићу (Lettere e Relazioni delle Comissioni dal 1648 all 1676 WE 1. Venezia. Држ. Архив.

* Против Млетака би н. пр. проглашен Јасак за цијелога кандиј

скoга рата, и то би срећа за Дубровник.

* В. у овоме дијелу гл. стр. гдје ће читаоци наћи примјер

проглашења Јаска.
* Jndice degli Arzi. passim. Држ. Архив.

Стр.

Ова меланколична повијест има, дакако, контрепартију. Нијесу ни Жупљани ни Брђани, а још мање Ко““,“.“ нављани били гласници мира. И они би, кадкад, прегазили границу, изјавили стоку на турску земљу, побили се с пастирима. Али је ипак влада строго бдила да се не би с дубровачке стране породила замашнија кавга, која је могла бити (како смо видјели) удесна за саму Републику. Дубровачка је влада показивала у тијем случајевима хитрина достојнијех најдуховитије сатире. Вриједно је барем споменути „Куркутову“ повијест. Био је почетком прошлога вијека човјек на Бргату који се звао „Куркут.“ Није имао ништа под ведрим небом, а био је од онијех људи добре ћуди који су, по случају, вазда држани као смутљивци. Кад би се гођ, дакле, каква штета или кавга догодила на турској међи, ко би био крив? Та нико него Куркут. Република баци га у тамницу и поручи турским властима да је зликовац кажњен. А мој Куркут блажен и срећан што га држава хранила под једном стрехом. Кад би бег или санџак чуо „да је Куркут у тамници“ умирио би се и не би више додијевао. И веле да би се вазда један Куркут находио да одговара за сваку штету на граници и да је оправи Турцима.“ Дубровник је дакле на турској међи имао бијен живот, премда се не да порећи, да су користи биле веће од претрпљених зала и да је, своје велике дипломације ради, имао код Порте силну обрану против пограничнога зулума. Република је н. пр. знала не само измолити задовољштину, него вршити некакав уплив на именовање царскијех намјесника. Године 1606. велики везир Мурат паша упита посланике Марка Басеља и Јакова СоргаБобаљевића да њихову владу упитају да означи једну „Persona Grata“ за херцеговачки санџак, јер онај санџак

[graphic][subsumed]
« ПретходнаНастави »