Слике страница
PDF
ePub

лажаху толико пута против Ћесара, ова би покрајина, сва је прилика, била доживјела судбину Мисира, провргавши се у полунезависну државу. Ну овако, у пркос великоме апарату, царски намјесници немаху ни моћи ни воље да држе прави ред у земљи. Особна им слобода достајаше. Њихова се власт признаваше и не признаваше. У свима редовима хијерархије, од херцеговачкога санџака до новскога кадије, бјеше организовано лупештво и мито, па док се даваше царском намјеснику обилан харач, мало би се овај мијешао у после својијех управнијех чиновника. Посвуда, дакле, организована анархија. Хајдуковање бјеше нормални начин живота, многијех тер многијех. Пљачкање, начин управљања.

Можемо сада разумјети како је Дубровник живовао са тим елементима. Босна му бјеше погибељна са свију страна и на све начине. Турски или кршћански хајдуци вријеђаху даномице дубровачку границу, дубровачке људе, поклисаре, караване. Царски чиновници од аге до паше, док их с једне стране бранијаху од хајдука, с друге им нанашаху штете друге врсте и свакојаких задјевица. Против овијех поврједа тражаше се лијека у Цариграду, кад гођ се овај не би опет сам служио потајно или на јави босанским намјестницима да ударе на Републику. Јер би се доста пута збивало ово: што би се Порта стидила питати, клетава ради њезинијех султана, то би велики везири тражили преко босанскога паше. Добитак дијелио би се по пола. Тако се на граници бјеше у вјечитоме страху од какве напрасите зађевице или навале босанскога паше. У тренућу ока могла се свалити бу

сусједства.

Почивао босанскога јица, а да Република у први мах, ни не замјети што се иза брда ваља. Млеци такођер (који, супроћ Дубровника, нијесу имали МНОГО шта изгубити осјећаху јасно погибао тога сусједства, па

њезини

Баили у Цариграду оштроумно нацрташе прекарност онога стања. „Једна сама краљева заповијест својој чељади да се намире", вели Кристофор Валијер год. 1616. »може

[ocr errors]

2

родити замашнијем пошљедицама и неизбјеживим ратом. »Они то могу учинити врло лако, пишући босанскоме » паши, који ће то хитрије послушати, што ће му то више »бити од користи, и што ће се толиким одрјешитим за„повијестима портиним и толикијем пријетњама мање моћ устегнути. Тридесет година доцније Alvise Contarini говори још јасније: „Један цигли миг босанскоме паши »и у тренућу ока може букнути рат. Прије него ли Ре» публика стане да вијећа, Турци провалише и опљачкаше ,границу; хоће се великога лукавства, јер забуне и задјевице иду у прилог Турцима, а не Републици.“ Године 1680. Giovanni Morosini подсјећа опет Републику на погибао босанскога и грчкога сусједства: * „Послуха ради „и броја војске у Грчкој и у околнијем покрајинама све » до Босне, најмањи миг министра који влада може ство»рити војске, у један мах може се одлучити и извршити, » сјединити непредвиђеном брзином основа и рат.“

[ocr errors]

3

Ако су тако говорили министри једне од првијех власти на свијету, господарице Далмације и Кандије, а што је тада имао говорити Дубровник који, осим своје мале Флоте, немаше ни војске, ни једне тврђаве на турској граници?

трино у Босни,

4

Прича о свему што је Дубровник трпио на босанској граници и у самој Босни, била би бескрајна. О самој тој муШто је Дубровник котрпној повијести, коју је Република носила ведро и весело знајући да њезина слобода не може не бити удружена с мукама, има државни архив око пет тисућа турскијех исправа, па три дебеле књиге, 5 осим

A Relazione letta in Senato nell' a. 1616. В. Barozzi Berchet-Relazioni. 2 Relazione del suo Bailaggio dal 1636. al 1641. Ibid.

3

Relazione di Constantinopoli del Bailo Gio Morosini di Alvise 1675. -1680. Ibid.

4 Кад Република подиже на Неретви једну малу тврђавицу да се брани од гусара, Мехмед II. нареди одмах Хамзи Бегу, херцеговачкоме санџаку, да је раскине». В. Султаново писмо 25. новембра 1471. у Mon. Serbica CDXXXVIII.

3 Registro di Comandamenti Imperiali Hatischeriffi e Capitolazioni fino al 1784.

Indice delle Bujurulti (Пресуде) dei Passa di Bossina. Indice degli Arzi (бива извјештаји).

свега онога што се разасу по другим архивама и што се, беспримјерним вандализмом, на почетку овога вијека разграби и распрода у бесцијену. ' Овдје смо ради нанизати само неколико типичнијех примјера дубровачкога живота на граници Царства, е да би се видјело с којом је врсти владе имала Република да живи.

Хајдуци.

Хајдуковање бјеше кронично зло у онијем земљама неодређенијех аграрнијех свеза и беспутна владања. Трудно је разабрати у томе мноштву оружанијех чета које прекидају сваки час редовито опћење међу Дубровником и Босном, колико је било бунтовничке раје, а колико харамија источњачког поријекла, лупежа царскијех Друмова, који сазријеваху као печурци у нездравоме ваздуху неуређене земље. Како му драго било, Дубровник је трпио много од тих оружаних чета, које су облијетале особито Новску Крајину, можда самим тајним суДјеловањем турскијех власти.

Часом, дакле, проваљиваху те чете у Дубровачку земљу пљачкајући куће или својатајући земљу како царску. Тако н. пр. године 1586. неки Аина Хан својата Груж и Конавле као свој санџак, и хоће се споменица црничкога кадије царскоме намјеснику, да умири тог обијесног Турчина. Год. 1603. проваљују хајдуци из Новске Крајине у Жупу, отимљу трговцима трг и заробљују властелина Франа Пала Пуцића. Год. 1705. хајдуци проваљују у Громачу и робе и пале земљу. Године 1775. неколико харамија из Требиња улазе у жупну цркву у Жупу и пробадају ножевима богородичин лик на великом отару.

1 Један мој рођак, који се родио саме године пропасти републикине (1808.) приповиједаше ми, да се у своме дјетињству играо у дуКану његовога оца са извјештајима поклисарским и завијао духан у Фирмане султанове. Бијаху то гладни дневничари ондашњега окружнога поглаварства који продаваху архивалне списе дућанџијама за цванцику. Област је тако мало хајала за те велике успомене, да су ти исти дневничари продавали златне и сребрне печате царева српскијех, Папа итд. Али праведно је надодати, да велики дио одговорности пада на саму властелу и на ондашњу опћину који се непатриотично одрекоше сваке мисли о нашљедству отаца.

1

Али је највећи број разбојништава на царским друмовима куд проходе каравани и трговци. Новски хајдуци наваљују год. 1648. на дубровачке трговце из Софије и робе их. Око Скопља исте године поробљена је једна дубровачка каравана. У Билећу год. 1651. неки хајдук Хасар Ага из Новога са својим друговима наваљује на каравану и роби, дубровачке трговце. Поклисар у Цариграду Михо Гоце жали се код Порте, те султан Мехмед IV. сам заповједи херцеговачкоме паши да учини да се ствари врате, јер ће друкчије бити свргнут и кажњен.2

3

Године 1655. опет су Конавле опустошене од новскијех и крушевичкијех хајдука. Двадесет и један харамија из Новске Крајине робе друге године сву једну трговачку каравану. Онај исти Франо Пала Пуцића капетан Републикин на Јањини отет је и заробљен год. 1664. за свога владања, те Велико Вијеће има да га откупи од хајдука. Послије велике трешње пљачкања изнеможене државе више се не броје. Кадија у Љубињу тријеба је да учини год. 1668. извјештај Порти о непрестанијем провалама хајдучким у дубровачку земљу. Али-ага год. 1681. са својим друговима роби и пали Витаљину. Па разбојишта доспјевају често убиствима. Год. 1651. султан наређује босанскоме паши, на молбу поклисара Андра Пуцића и Мара Гучетића, да се заметне најстрожија истрага ради четири Дубровчана убијенијех међу Билећом и Црницом и да се убице казне. Год. 1661. опет су код Корита убијена четири трговца Дубровчана.

4

А ни саме царске аге ни кадије нијесу много бољи од лупежа царскијех друмова, само што је друкчији облик Турски службеници. њиховијех уврједа. Једном се хтједе (1596.) турскијем пандурима у Сланоме узимати царину од ду

[blocks in formation]

бровачкијех трговаца. Другом опет шуне Омер-аги Новскоме (1655.) положити руку на републикиног поклисара санџаку Херцеговачкоме и задржати га у тамници. Опет оне исте године Емин Махмуд ага отимље дубровачкоме трговцу силом пет кеса, а царски нефери с Неретве и Габеле одузимљу год. 1661. Рачанима уловљену рибу, па то је тако постало несносно, да сам босански паша има да пријети зликовцима. Једне године кадија у Љубињу затвара силом пут дубровачкој скели, те царски намјесник подсјећа га царскијех фермана. Сваковрсне и непрестане запријеке стављају дубровачкој трговини по Леванти. Ови спорадични примјери нијесу још потпуно зрцало хроничнога стања. Али овоме стању имамо свједочанства у заповијестима самијех султана који без престанка углављују намјеснике да бдију над слободом дубровачкијех трговаца. Ови нас државни списи живо подсећају, на гласовите „Гриде“ шпањолскијех подкраљева у Милану против момака силовите господе (Bravi), које је Манцони тако живо и сликовито приопћио. Тако н. пр. године 1647. (да споменемо само дјела дугога владања Мехмеда IV) Султан заповиједа пашама будимском, босанском и херцеговачком да се не ометају дубровачки трговци јер, непрекидних омета ради неће моћи сакупити данак. Слиједећијех година (1650-51) исте се ствари поручују истијем намјесницима, па паши румелијском, софијскоме и биоградскоме кадији. Ни по јада да би Република знала да ће у Сарајеву послушати царску ријеч, и да ће наћи тамо јаку обрану против оне анаркије. Али паше

вачки санџаци.

1

Босанске паше и херцего- босански и херцеговачки невјерне су слуге, а још невјернији сусједи. Они први давају зао углед својим чиновницима. Па у онај исти трен што бране Дубровник од харамија, нанесу му других још тежих удараца. Залуду султани заповиједају да босански

1 Comandamenti итд. Бр. 79. 80, 85, 100 и 168 Држ. Архив.

« ПретходнаНастави »