Слике страница
PDF
ePub

)

»Дубровчани“ говори оштроумни Рестіп, уродише се на » суху, опкољени и мучени од душманскијех великих сила, у насилника и варвара, бјеху присиљені умјереним постуупањем свладати своју похљепу за господством, II, премда

имаху више начина да се осиле на мору, опет их не » употребише као Млечићи. Овии, наставајући на лагу„нама, не бојећи се на суху навале варварскијех држава, » шиљаху војску на исток, износећії на погибао само те улађе. Ако би их срећа послужила, проширили біг др» жаву освојењем овога или онога острва, бјеху ли побин»јени, заклањаху се у лагуне избјегавши свачије гоњење. „Овако пуно времена проживјеше млетачка и дубровачка » република, док се Дубровчанима, раскомадањем слаувенскијех земаља, не отвори ново поље за напредак. »Али их доскора, провалом Турака у сусједне земље, „притисну невоља да на просто бране слободу и живот. „Млечићима на против који се бјеху осилили на истоку, » послужи срећа, те се Ломбардија, која им за леђима стајаше, расцијепії у државице, којима управљaxy TII» рани, па република, побивш их редом, наслути најпоуслије да тежи на врховно господарство у Італији. «1

Овако је историк властелин оштро обиљежио два различита позоришта. Млеци на своме изаткаше своју повијест као велики госпари средствима великих госпара, који знају да могу све добити, а ништа изгубігти. Дубровник на против меташе на коцку сваки дан нешто од свога живота и нешто од своје слободе. У њему се дакле, по ријечи великога историка „Огледа човјечанство «? Млеци изгубише редом Ципар, Кандију и Мореју, те би били могли изгубити и Далмацију, не изгубивши тијем основне погодбе живота. Дубровник, губећ једну Флоту, узмицаше у напредку за један вијек. Што дадоме Млеци генију италијанскога народа? Базилику Св. Марка,

»

1

Resti Croniche di Ragusa, Libro secondo.
Иван Милер о Дубровнику у својој «Weltgeschichte».

2

заносне шаре » Млетачке школе“ и Palazzo Ducale. То је много, али је мало кад помислимо на величанство те државе, која за четири вијека бјеше прва поморска велика сила на свијету. Њу укупна радња стотине посестрима на полуострву опрости бриге да развије и обрани једну цивилизацију. Дубровник на против заче, њивії, милова и свом крилу сву нашу цивилизацију. Без Дубровника у нашој повијести ми немамо никаква предања и никакве плодне, живе, вруће заједнице са Западом. Без њега не бисмо могли приказати свијету ни један велики ум у проПілости да нас заступа у кршћанству. У науци владања Дубровник претече свога учитеља оживотворењем најФиније безличне владе у Јевропи и приказа Философској мисли најпотпунији израз јединствене колективности и то не на благим брежуљцима тосканским као Лука, него на пушкомет двају царстава који тражише заман кроз осам вијекова Ізговор унутрашњијех немира да је прождру.

Прекидамо погибну паралелу, алишћасмо показати колико је тежи био проблем што је Дубровник имао да

ријеши. Жалише се на њ да није родио зе. Ника дјела. Прекорише га с оне лукаве политике и с превелика клањања силницима. Али не питаше је Дубровник тим клањањем спасао себи и нама. А у првом реду спасао је слободу и достојанство, што је 11.10д слободе. Његову бисмо политику могли оправдати духовітом ријечју Принца Јевђенија о савојским војводама: „Невјерни су, али нијесу они криви, него геограФија“. Авјетина Републике би управо та да је умјела покорити географију да јој служи. » Мудрост властеоска * говори Pести „приведе у безбједан затон ову Репу

блику, која може допљедном политиком, не само одувраћати нападаје непријатне владе, која се лаком.љаше » на њезине земље, него и, обуставивши бујицу осман» лијских вода, својом малом земљом у дуго закрилити

Природа дубровачке по

AUTURE.

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors][merged small]

укршћанство. Неко ће“ наставља наш властелин „про» матрајући оландску и млетачку Републику и друге које » владају многијем земљама, рећи, да овакијем великијем » мислима не одговара величина господства ове Републике, па да је за то мала штета не познати јој повијест, која » и онако не биљежи велика и славна дјела. Ја пак 0,4»говарам да би ти разлози добри били да учинима ове „Републике нема оне сразмјере што означује сваку по»литичку систему, малу или велику. Али ја нећу друго »да покажем него како је добра аристократска влада кадра зајемчити слободу у најмањој Републици « 1 Овако говораше Рести кад се накани да прича о оној малој » влади, која изникавши у камену опасана варварима не» побједне силе, којој радицше оглави душмани разгла» шена лукавства, очува слободу сред бескрајнијех нез» года кроз тисућу и двије стотине годишта“ ? Да би тај. » слабашни лик слободе сред варвара што одасвуд пашу“ како Гибон“ називље Дубровник очувао своју самосвojност, имао је уништити сваку слабост срца и тјерати себезналу политику која није имала граница него у части и достојанству државном. Нико није испунио боље лозинку » да политика нема срца“ него Дубровник. Јер се за њ није радило о већем или мањем угледу, овишем или мањем добитку, него ли бити ил' не бити. То беше његово свагдашње питање, и Дубровник није могао бити у сумњи шта да избере. А изабравши живот, дубровачки су оци знали да се њихова слобода не може друкчије откупити него вјечним затајнваньем сампјех себе и тјерајући безобзирце себезна.1у користољубиву политику. Бјеше им доста знати да би свІІ други сусједи срећне Порте, од Молдавске и Влашке до Ерде.ља били дали сав сјај њиховијех пријестола, сву славу њихова оружја за један цигли дан дубровачкога живота.

1

Resti, Cp. Oit. Alli lettori.
2 Resti, ibid.
3 History of the decline and fall of the Roman Empire.

Introduction.

Дубровачка се политика нај јасније објављује у везама републикиним с ITортом.

Ност

Ова се државна мудрост у служби слободе ни на једној није страни дубровачке повијести објавила вишим

сјајем него у одношајима републикиним

с Портом. Нигдје није тај град показао бистрије око, нити одиграо пространију акцију. Повијест тијех одношаја није ништа друго него неједнак мегдан налик на онај црногорски с Турском: само што је Црна Гора одржала бој мишницом, Дубровник духом. Велики је Фридрих говорио да је једно од првијех начела државничке науке погодити се са сусједом који је кадар државии нанијети најтеже ударце. Петстољетна погодба дубровачка с Портом тумачи и правда најрјечитије реченицу великога краља. Док све земље у оквиру османске моћи изгубише редом и слободу и образова

и сам живот, а то беспримјерном • анархијом ума пуно више него ли због немоћи оружја, та се мала држава супротивила освајачу свом гипкошћу латинскога духа уцијепљена на доброћудну и мало хаотичну славенску Һуд. „Изгубін до душе све што није могла спа

али спасе слободу себи, а небројене благодати пораженијем другарицама своје крви. Оно што свему кршіћанству али особито нашему Југословенству бјеше покора и » сјен смртніі “ проврже Дубровник у корист и јамство живота. Надмудри и омекша онај у велики нечовјечански лик човјечанства“? Учини да тај варвар, „тај велики антикрст у роду људскоме“, који нам обори ппотами толику славу и разнесе толико нада, да ба тај пети народ закрилі нехотице и ујемчи слободу једне інаке земље, где ће наш народ, сутрадан након борбе за ос.10бођенье, наћи домаће огiЬНІнте, прострту трпезу пAyшевшI xњеб.

сти « І

1

2

Пв. Милер о Дубровнику у Weltgeschichte.

Gladstone Bulgarian horrors : «the great one anti-human specimen of humanity".

Card. Newman The Turks in their relations to Europe, a historical Essay. London. 1891.

2

3

ДУБРОВНИ и ОСМАНСКО ЦАРСТВО

Дубровчани се с Турцима првом сусретоше на обали Мраморнога Мора у светој Бруси. Османлије биjaxy тек Први сусрет Дубровника с Турцима (1359).

на освітку своје моћи. Никеја, сијело васељенскога сабора, падши ушаке варварске беше запечатIила судбину мале Азије. Пожар Галипоља (1359), сону страну мора, отвораше онај силни пролом у повијести Јевропе, што се ни до дана данашњега не испуни. Велики султани вођаху свјеж народ на освојенье свијета. Дубровачки трговци шмигнуше већ тада кроз османлијске шаторе и основание пријатељске везе с Турчином. Први сусрет бiн сусрет мира.

За Урхановога нашљедника Мурата I. (1360— 1389) међу малом, далеком кршћанском опћином и освајачем У гонор са Муратом 1. (1365). Једрена и . Пловдина дође до уговора. Істориске прилике које родише тим чудним пријатељством значајне су изван сваке мјере.

Опростивши се мудро прихваћенога млетачкога старалаштва, Дубровник, жедан слободе, бјеше примно

(1358) заштиту моћне, али мање погибне

круне угарске, на којој се“, по ријечима Бона Рестија, у огријеваше, а да се никада није опекао“ Самосвојна у своме ходу и одређивању своје политике, Република је природно тежила на уједињенье и мир у српскијем земљама. Добро је знала, да јој мир и јакост на залеђу јамче трговачко првенство с једне

Стање сраскијех земаља 10ни Дубровник на пријатељ

ство с Портом.

1

Пише

племенити

се

(La più bella e sicura massima", изврсно натор, «trasmessa dalli maggiori fu quella di cercar per protettori della «Republica principi potenti, ma non finitimi, delli quali la protezione si «potesse voltare in oppressione, mentre un vicino e potente protegge conrtro gli altri per ragion del proprio stato e tiranneggia il protetto ad ar«bitrio della propria volontà, senza che costui possa aver ricorso ad alcuna «potenza; quindi gli antichi Senatori della Republica, conscj di questa po«litica verità, non vollero mai ricorrer alla protezione delli principi slavi, per «non averli tiranni; dopo essersi disfatti dalla protezione veneta, perche li «pesava troppo, avendo sempre vicine le loro armate, ma in diversi tempi «procurarono la protezione degl' imperatori d' Oriente, delli re di Sicilia red ultimamente della Ungariadalla protezione de' quali la Republica «sentiva calore senza scottarsi". Croniche di Ragusa, libro VIII. pp. 196

— 197, ed. Nodilo.

« ПретходнаНастави »