Слике страница
PDF

„Дубровчани“ говори оштроумни Рести, „родише се на „суху, опкољени и мучени од душманскијех великих сила, „насилника и варвара, бјеху присиљени умјереним посту„пањем свладати своју похљепу за господством, и, премда „имаху више начина да се осиле на мору, опет их не „употребише као Млечићи. Ови, наставајући на лагу„нама, не бојећи се на суху навале варварскијех држава, „шиљаху војску на исток, износећи на погибао само те „лађе. Ако би их срећа послужила, проширили би др

- „жаву освојењем овога или онога острва, бјеху ли поби

„јени, заклањаху се у лагуне избјегавши свачије гоњење. „Овако пуно времена проживјеше млетачка и дубровачка „република, док се Дубровчанима, раскомадањем сла„венскијех земаља, не отвори ново поље за напредак. »Aли их доскора, провалом Турака у сусједне земље, „притисну невоља да на просто бране слободу и живот. „Млечићима на против који се бјеху осилили на истоку, »Послужи срећа, те се Ломбардија, која им за леђима »стајаше, расцијепи у државице, којима управљаху ти»paни, па република, побивши их редом, наслути најпо»слије да тежи на врховно господарство у Пталији.““

Овако је историк властелин оштро обиљежио два различита позоришта. Млеци на своме изаткаше своју повијест као велики госпари средствима великих госпара, који знају да могу све добити, а ништа изгубити. Дубровник на против меташе на коцку сваки дан нешто од свога живота и нешто од своје слободе. У њему се дакле, по ријечи великога историка „огледа човјечанство“.“ Млеци изгубише редом Ципар, Кандију и Мореју, те би били могли изгубити и Далмацију, не изгубивши тијем основне погодбе живота. Дубровник, губећи једну Флоту, узмицаше у напредку за један вијек. IIIто дадоше Млеци генију италијанскога народа? Базилику Св. Марка,

" Resti — Croniche di Ragusa, Libro seconds.
“ Иван Милер о Дубровнику у својој „veuigeschichte.

м

заносне шаре „млетачке школе“ и Palazzo Ducale. To je много, али је мало кад помислимо на величанство те државе, која за четири вијека бјеше прва поморска велика сила на свијету. Нbу укупна радња стотине посестрима на полуострву опрости бриге да развије и обрани једну цивилизацију. Дубровник на против заче, њиви, милова и свом крилу сву нашу цивилизацију. Без Дубровника у нашој повијести ми немамо никаква предања и никакве

плодне, живе, вруће заједнице са Западом. Без њега не

бисмо могли приказати свијету ни један велики ум у прошлости да нас заступа у кршћанству. У науци владања Дубровник претече свога учитеља оживотворењем најФиније безличне владе у Јевропи и приказа Философској мисли најпотпунији израз јединствене колективности и то не на благим брежуљцима тосканским као Лука, него на пушкомет двају царстава који тражише заман кроз осам вијекова изговор унутрашњијех немира да је прождру.

Прекидамо погибну паралелу, алишћасмо показати

колико је тежи био проблем што је Дубровник имао да """,“.“ " ријеши. Жалише се на њ да није родио велика дјела. Прекорише га с оне лукаве политике и с превелика клањања силницима. Али не питаше што је Дубровник тим клањањем спасао себи и нама. А у првом реду спасао је слободу и достојанство, што је плод слободе. Његову бисмо политику могли оправдати духовитом ријечју Принца Јевђенија о савојским војводама: „Невјерни су, али нијесу они криви, него геограФија“. А вјештина Републике би управо та да је умјела покорити географију да јој служи. „Мудрост властеоска“ говори Рести „приведе у безбједан затон ову Репу„блику, која може дошљедном политиком, не само од„враћати нападаје непријатне владе, која се лакомљаше „на њезине земље," него и, обуставивши бујицу осман„мијских вода, својом малом земљом у дуго закрилити

" Читајте : Млеци.

„кршћанство. Неко ће“ наставља наш властелин „про„матрајући оландску и млетачку Републику и друге које „владају многијем земљама, рећи, да овакијем великијем „мислима не одговара величина господства ове Републике, „ша да је за то мала штета не познати јој повијест, која

„и онако не биљежи велика и славна дјела. Ја пак од

„говарам да би ти разлози добри били да у чинима ове „Републике нема оне сразмјере што означује сваку по„литичку систему, малу или велику. Али ја нећу друго „да покажем него како је добра аристократска влада „кадра зајемчити слободу у најмањој Републици“.“ Овако говораше Рести кад се накани да прича „о оној малој „влади, која изникавши у камену опасана варварима не„побједне силе, којој радише о глави душмани разгла„шена лукавства, очува слободу сред бескрајнијех нез

„года кроз тисућу и двије стотине годишта“.“ Да би тај

„слабашни лик слободе сред варвара што одасвуд пашу.“ како Гибон“ називље Дубровник очувао своју самосвојност, имао је уништити сваку слабост срца и тјерати себезналу политику која није имала граница него у части и достојанству државном. Нико није испунио боље лозинку „да политика нема срца“ него Дубровник. Јер се за њ није радило о већем или мањем угледу, о вишем или мањем добитку, него ли бити пл' не бити. То бјеше његово свагдашње питање, и Дубровник није могао бити у сумњи шта да избере. А изабравши живот, дубровачки су оци знали да се њихова слобода не може друкчије откупити него вјечним затајшвањем самијех себе и тјерајући безобзирце себезналу користољубиву политику.

- Бјеше им доста знати да би сви други сусједи срећне

Порте, од Молдавске и Влашке до Ердеља били дали сав сјај њиховијех пријестола, сву славу њихова оружја за један цигли дан дубровачкога живота.

" Resti, Ср. Оtt. — Ali lettori.
P Resti, ibid.
° History of the decline and fall of the Roman Empire. – Introduction.

Ова се државна мудрост у служби слободе ни на једној није страни дубровачке повијести објавила вишим z: z: rr: remenome bro. - с Портом. Нигдје није тај град показао бистрије око, нити одиграо пространију акцију. Повиjeст тијех одношаја није ништа друго него неједнак мегдан налик на онај црногорски с Турском : само што је Црна Гора одржала бој мишицом, Дубровник духом. Велики је Фридрих говорио да је једно од првијех начела државничке науке — погодити се са сусједом који је кадар држави нанијети најтеже ударце. Петстољетна погодба дубровачка с Портом тумачи и правда најрјечитије реченицу велшкога краља. Док све земље у оквиру османске моћи изгубише редом и слободу и образовапост и сам живот, а то беспримјерном анархијом ула пуно више него ли због немоћи оружја, та се мала држава супротивила освајачу свом гипкошћу латинскога духа уцијепљена на доброћудну и мало хаотичну славенску ћуд. „Изгуби до душе све што није могла спасти“' али спасе слободу себи, а небројене благодати пораженијем другарицама своје крви. Оно што свему кршћанству али особито нашему Југословенству бјеше покора и „сјен смртни“ проврже Дубровник у корист и јамство живота. Надмудри и омекша онај „велики нечовјечански лик човјечанства“.“ Учини да тај варвар, „тај велики антикрст у роду људскоме“,“ који нам обори и потамни толику славу и разнесе толико нада, да баш тај исти народ закрили нехотице и ујемчи слободу једне шаке земље, где ће наш народ, сутрадан након борбе за ослобођење, наћи домаће огњиште, прострту трпезу и душевни хљеб.

' IIB. Милер — о Дубровнику у Veltgeschichte. ° Gladstone – Bulgarian horrors: „Ithe great one anti-human specimen of humanity P.

* Card. Newman – The Turks in their relations to Europe, a historical Essay. London. 1891.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО 2

Дубровчани се с Турцима првом сусретоше на обали Мраморнога Мора у светој Бруси. Османлије бијаху тек "“,“;“ на освитку своје моћи. Никеја, сијело васељенскога сабора, падши у шаке варварске бјеше запечатила судбину мале Азије. Пожар Галипоља (1359, с ону страну мора, отвораше онај силни пролом у повијести Јевропе, што се ни до дана данашњега не испуни. Велики султани вођаху свјеж народ на освојење свијета. Дубровачки трговци шмигнуше већ тада кроз османлијске шаторе и основаше пријатељске везе с Турчином. Први сусрет би сусрет мира.

За Урхановога нашљедника Мурата I. (1360—1389 међу малом, далеком кршћанском опћином и освајачем хор са мало и сво. Једрена и . Пловдина дође до уговора. Псториске прилике које родише тим чудним пријатељством значајне су изван сваке мјере.

Опростивши се мудро прихваћенога млетачкога старалаштва, Дубровник, жедан слободе, бјеше примио gg. nas surry wome su name morne

se s Pre- круне угарске, „на којој се“, по ријечима Ђона Рестија, „огријеваше, а да се никада није опекао“.“ Самосвојна у своме ходу и одређивању своје политике, Република је природно тежила на уједињење и мир у српскијем земљама. Добро је знала, да јој мир и јакост на залеђу јамче трговачко првенство с једне

" ALa pita bela e sicura massima“, изврсно пише племенити ce

натор, - trasmessa dali maggiori fu quella di cercar per protettori della „Republica principi potenti, ma non finitimi, delli quali la protezione si „роltesse voltare in oppressione, mentre un vicino e potente protegge conAtro gli altri per ragion del proprio stato e tiranneggia il protetto ad ar„bitrio dela pгорria volonta, senza che costui possa aver ricorso ad alcuna Apotenza; quindi gli antichi Senatori della Republica, conscј di questa poAlitiса verità, non vollero mali ricorrer alla protezione delli principi slavi, per Anon averli tiranni; dopo essersi disfatti dala protezione veneta, perche li a pesava troppo, avendo semрre vicine le loro armate, ma in diversi tempi Аргосuraromo la protezione degl' imperatori d' Oriente, delli re di Sicilia „ed ultinamente della Ungaria, dala protezione de' guali la Republica Asentira calore senza scollarsi". Croniche di Ragusa, libro VIII. pр. 196 „— 197, ed. Nodilo.

« ПретходнаНастави »