Слике страница
PDF
ePub

је сам наставио на прочељу Двора најплеменитије предање римскога генија.' Нити једнога генијалнога пјесника и ако је без престанка пјевао. Нити једнога свеца цркви уз пркос ревновању за католичку вјеру које га толико прослави у кршћанству. Музика се у Дубровнику готово и не познаје. А на гробнијем плочама којима је обасут, као да је уписао ријечи: „Нека мртви копају мртваце“.

Дубровник је државник, трговац, математичар. И само је тако могао да нам закрили и сачува ова непроцијењена добра: дружевну заједницу са Западом и политички здрав разум, онај што жртвује простране мисли и дуге наде првој дужности свакога друштва, бива да се освоји јединство и слобода како се може, а не како би се хтјело.

А шта је имао у себи и око себе да се одужи тој великој задаћи?

Природа која приправља колијевке народима није га била превидјела. 2 Бјеше сиромах као Арагонија. Слобода бјеше му, као и овој, сама себи цијена, јер другога разлога није било да тамо живи. Арагонија рече једном својим краљевима да је тако кршевита, да су јој тако сиромашни становници, е би је народ оставио и отишао да тражи себи наставање у плоднијој земљи, да нема онијех слобода које га разликоваху од другијех народа. * А Дубровник рече османлијскоме цару: „Бијасмо слободни кнезови када стадосмо да плаћамо данак и, по божјој милости једнако уживамо слободу. 4 Али да нас

matia".

3

1 Види писмо Edwarda Freemana у «Letters from Istria and Dal

2 «La nature qui fait des berceaux aux peuples ne l'avait pas prévue". Ernest Lavisse о Прусији.

3 Robertson

duction.

History of the Reign of Charles the fifth

Intro

4 Ова нас поносна ријеч живо подсјећа на ријечи Штауфахерове у Виљему Телу: Nich unter Fürsten bogen wir das Knie. Freiwillig wählten wir den Schirm den Kaiser. (II. чин, І. појава).

Порта није примила за харачаре1, пошто освоји Херцеговину, ми бисмо били оставили Дубровник и укрцавши се купили двадесет Дубровника. 2 У другијем ријечима иста велика мисао. Незахвална и кршевита земља имаше цијену слободе, јер слобода сама бјеше кадра привезати оне људе за оне стијене. Дакако, Дубровник имаше море а стара га Арагонија немаше. Али море бјеше Дубровнику извор живота, док имаше своју земљу. Сваки час дакле Дакле бјеше у погибли да му пресуши у врелу свако благо, свака добит, свагдашњи хлеб. Сва држава немаше више од четири стотине и педесет четворнијех миља. Град два километра у обиму. Погледајмо га. Голо и стрмо брдо. Под њиме бедеми иду вјерно дуж оштрих црта хриди. Вире и на исток и на запад двије куле против два свијета. Куће помамно, стрмоглавце бјеже у густим редовима спремне на обрану. Уске улице, високе стубе. Беспутни бијег одмори се у сриједи града. Око отпочине на једној широкој улици. Чита се за кратак часак једна мирна јединствена мисао. Витка куба Госпе разбија небо и слијева се слатко са цртом двора, са одличним сводовима у којима онај хуманизам, који обасја кроз Дубровник лице народа, слави пјесму склада, армоније и умјерена величанства. Али та утвара мине у тренућу ока. Куће наставе махнити бијег. Нови лабиринт уличица. Неке полаче трком трче у висину са кубом Госпе. Опет бедеми, али само толико да заокруже и обрубе оријашке стијене. Опет тврђаве. Па литице, гребени и пучина. То је све. Сила варварскога царства на суху, сила другог лицемјернога царства на мору. Па многа друга царства около, наоколо. Куга, глад огањ. Двадесет трусова у четири вијека, од којијех два оборе са свим град. Никакве жетве. Једва, једвице вина.

1 О овој ријечи у устима дубровачким коју неки модерни писци нијесу хтјели разумјети или је збиља нијесу разумјели говорићемо у 11. глави.

2 Маројица Кабога у меморандуму год. 1678.

Сб далеко и често пута неприступна. Гусари свуда. Дубровник је дакле могао питати: „Ко ми је прије дао што, да му вратим ?«

Али да слика буде потпунија, што ли је онај свијет био коме се отимао онај град? Државе до најно

У какому је ваздуху живио? вијега времена бјеху саме. Свака је љубоморно стражарила пред својом кућом. Трговина није била солидарна. Опћење трудно. Егоизам бескрајан. Међународна јамства јадна, или никаква. Крст је сам разапет блажио својом великом муком муку свијета. За зимњијех ноћи кад би наијеђено море прекинуло пошљедњу свезу са спољашњим свијетом, градови на мору бијаху као сами на земљи, играчке легенде и опакијех духова. Па свијет бјеше особито зао слободним опћинама. Градове спасаваше још дух времена и заједнички ваздух што их обавијаше у једној мисли и донекле у једној радњи. Али народи који се мало по мало сакупљаху око пријестола монарка падаху свом силом колективности на та спорадична пристаништа слободе, од којијех свак за себе бјеше један народ, један свијет. Немирни стражари гледаху дакле да се бране како могу. Лијеваху дан за даном мало уља у слабашну свјетионицу живота.

Многи упоредише Дубровник са Млецима. Ако је говора о државној радњи, о сјају, о богаству, о моћи и Дубровник и Млеци. утицају у велике догађаје свијета, потону Дубровник. Па и ту би га сва је прилика спасла она два, три човјека, којима обогати душевну ризницу рода људскога. Али ако питамо која ли је, од оне двије слободне државе на јадранскоме мору, носила собом вишу душевну попудбину с мањом материјалном попудбином, која ли је ставила више свога живота у борби за живот, која ли се мудрије и поносније савила пред силом историјскијех закона, која ли је своме племену више дала, а мање од њега примила, сумњамо би ли Млеци одржали мегдан.

1 Јоб, XLI, 2.

»Дубровчани" говори оштроумни Рести, „родише се на „суху, опкољени и мучени од душманскијех великих сила, „насилника и варвара, бјеху присиљени умјереним посту,пањем свладати своју похљепу за господством, и, премда „имаху више начина да се осиле на мору, опет их не „употребише као Млечићи. Ови, наставајући на лагу„нама, не бојећи се на суху навале варварскијех држава, „шиљаху војску на исток, износећи на погибао само те „лађе. Ако би их срећа послужила, проширили би др„жаву освојењем овога или онога острва, бјеху ли поби»јени, заклањаху се у лагуне избјегавши свачије гоњење. „Овако пуно времена проживјеше млетачка и дубровачка „република, док се Дубровчанима, раскомадањем сла„венскијех земаља, не отвори ново поље за напредак. „Али их доскора, провалом Турака у сусједне земље, „притисну невоља да на просто бране слободу и живот. „Млечићима на против који се бјеху осилили на истоку, „послужи срећа, те се Ломбардија, која им за леђима » стајаше, расцијепи у државице, којима управљаху ти»рани, па република, побивши их редом, наслути најпо„слије да тежи на врховно господарство у Италији.

Овако је историк властелин оштро обиљежио два различита позоришта. Млеци на своме изаткаше своју повијест као велики госпари средствима великих госпара, који знају да могу све добити, а ништа изгубити. Дубровник на против меташе на коцку сваки дан нешто од свога живота и нешто од своје слободе. У њему се дакле, по ријечи великога историка „огледа човјечанство“. Млеци изгубише редом Ципар, Кандију и Мореју, те би били могли изгубити и Далмацију, не изгубивши тијем основне погодбе живота. Дубровник, губећи једну Флоту, узмицаше у напредку за један вијек. Што дадоше Млеци генију италијанскога народа ? Базилику Св. Марка,

2

1 Resti

Croniche di Ragusa, Libro secondo.

2 Иван Милер о Дубровнику у својој «Weltgeschichte".

заносне шаре „млетачке школе“ и Palazzo Ducale. To је много, али је мало кад помислимо на величанство те државе, која за четири вијека бјеше прва поморска велика сила на свијету. Њу укупна радња стотине посестрима на полуострву опрости бриге да развије и обрани једну цивилизацију. Дубровник на против заче, њиви, милова и свом крилу сву нашу цивилизацију. Без Дубровника у нашој повијести ми немамо никаква предања и никакве плодне, живе, вруће заједнице са Западом. Без њега не бисмо могли приказати свијету ни један велики ум у прошлости да нас заступа у кршћанству. У науци владања Дубровник претече свога учитеља оживотворењем најфиније безличне владе у Јевропи и приказа философској мисли најпотпунији израз јединствене колективности и то не на благим брежуљцима тосканским као Лука, него на пушкомет двају царстава који тражише заман кроз осам вијекова изговор унутрашњијех немира да је прождру.

литике.

II

IIITO

Прекидамо погибну паралелу, алишћасмо показати колико је тежи био проблем што је Дубровник имао да Природа дубровачке по- ријеши. Жалише се на њ да није родио велика дјела. Прекорише га с оне лукаве политике с превелика клањања силницима. Али не питаше је Дубровник тим клањањем спасао себи и нама. А у првом реду спасао је слободу и достојанство, што је плод слободе. Његову бисмо политику могли оправдати духовитом ријечју Принца Јевђенија о савојским војводама: „Невјерни су, али нијесу они криви, него географија. А вјештина Републике би управо та да је умјела покорити географију да јој служи. „Мудрост властеоска « говори Рести „приведе у безбједан затон ову Репу„блику, која може дошљедном политиком, не само од„враћати нападаје непријатне владе, која се лакомљаше » на њезине земље, него и, обуставивши бујицу осман„лијских вода, својом малом земљом у дуго закрилити

1 Читајте: Млеци.

« ПретходнаНастави »