Слике страница
PDF

PRFaЗluJusa

дувовник и осмлнско цАРство, и књигл. глAвA пI 139

није се добро пазио с Републиком.“ Таковијех случајева.
било је у повијести неколико.
Република оправљаше те многостране државне по-
сле са том влашћу кроз особита посланства сасвијем не-
лост у ком зависна од посланства у Цариграду. Ни она,
како што ни ова, не бијаху дакако стална. Али би се
за сваки државни посао слао поклисар, који би се, до-
вршена посла, вратио кући.“ Шиљао би се, прије свега,
од старине поклисар свакоме новоме намјеснику да му
честита ступање на владу. У Босну би се послао увијек
властелин, у Херцеговину врло често пучанин. „Изван-
редни поклисар“ (тако се звао у наруџби сенатској) имао
је даривати новога пашу. Дарови су Републикини спо-
менути н. пр. у наруџби поклисару Николи Сорговићу
год. 1571. Он је имао приказати херцеговачкоме санџаку
слиједеће дарове: један комад свиле „сremoisi“ један ко-
мад бијеле свиле, један комад зелене, а један златне.
Сваки је такав комад имао вриједност од 12 дуката.
Имао му је к томе дати један комад скрлетне свите (раnno
scarlato), два комада исте свите, али друге врсте, и два
комада љубичастога дамашка.“ Поклисар Џиво Менче-
тић год. 1678. имао је н. пр. дати босанскоме паши:
два комада баршуна, два комада свите, двадесет шкатула
обичнога слаткога, десет главица шећера, шест смотака
свијећа, и десет врећица миродија. Дариваху се најпо-
слије истим стварима у много мањем броју пашин ће-
хаја и тефтедар (ризничар).“
За сваки главни посао међу Дубровником и Босном
шиљао би се поклисар. Тако се може казати да је пут
од Дубровника у Сарајево или Травник био непрестана
шетња дубровачке властеле. У тијем се посланствима
огледа у особитој свјетлости нарав дубровачке диплома-

ј

* Депеша посланикова Сенату 9. јулија 1606. Гучетићев Архив* О тој практичној организацији посланства говорићемо мало даље° Сomm. e Lett. di Levante 1570–72. Држ. Архив. * Lett. e Comm. di Levante 1673—79. Држ. Архив.

ције Фина досјетљивост и познавање характера и обичаја. Приставимо к томе у Босни ону просту Фамилијарност која се има, без сумње, приписати заједници крви, којој опет Република има да захвали дипломатичке побједе и њезино првенство над Млецима у Босни. Дубровачки је властелин говорио с пашама и санџацима како је дома говорио с Конављанима и са Жупљанима, у другоме тону, дакако, али истим језиком, истом јасноћом, а дубровачки жумор имађаше тамо просто поље с људима који разу

“,““"" мијеваху наше доскочице и оштроумне одговоре. Ето н. пр. грбавога посланика Рањину који паши, ражљућеном да му господа послаше онаку наказу, одвраћа: „бољи бољему, гори горему, захвали Богу да сам ти ја допао.“ Други ће пут један посланик рећи једноме бегу Ченгићу, кад га овај питаше, чини ли му се лијепо мјесто, што му изабра за стан, бива Загорска планина крај Јелашца: „Та је планина, беже, лијепа и згодна за пашу шес мјесеца мјети, а онијех другијех шес мјесеца није ни за људе ни за живине.“ “ Дубровачка хитрина надмеће се сретно са турским лукавством. Године 1706. поклисар Маро Маројице Кабоге на поласку за Цариград с данком дође у Фочу. Кад ће да крене даље, а кадија му не даје ни једнога од петнаесторице војника које бјеше поклисарима обећао вечер прије. „Разумјевши „ми то“ приповиједа сам поклисар „узјахасмо коње, па „са свом нашом пратњом пођемо кадији, а пред нама „јездијаше поносно коњаник с нашом акчионицом“ у руци; „како дођосмо у његов двор, не сађосмо с коња, него „му приказасмо акчионицу како да је у њој царево благо, „што и потврдише наши јањичари и један слуга Капиџи„Баше, те оставивши му акчионицу и Махмед Башу на

[graphic]

—4—

„шега јањичара, ми одјахасмо без страже. Забун Кадија „сабра послије нашега одласка све хоџе и имаме да се „с њима посвјетује филоl expedit. Неки бише од мнења. „да се продре тајна акчионица и нека се види има ли „заиста унутра царско благо, али на то скочи наш ја„њичар говорећи, да ће платити животом ако разбију „царске печате и да он неће да кумује тако смјелом „дјелу. Препаде се кадија и цијело вијеће од тијех ри„јечи, и одмах нареди да три аге узјашу коње и ску„пивши неколико другијех војника предадоше им акчи„оницу великим поштовањем, па да је нама донесу све „што прије могу. И стигоше нас двије уре далеко од „Фоче и приступивши к нама, упитасмо озбиљна лица

„ „нашега јањичара да ли се когођ смјелом руком дотакао

„царева блага, на што нам одговори не само да није
„нико, него да их спопаде страх, говорећи: „Овај пут
„оправише нам је Дубровчани!“ "
Ова је дипломатска радња била као приступ простра-
ној и знаменитој радњи дубровачке дипломације у Царигра-
“,“ ,“,“ ду. Тамо, на Босљору, Дубровник је рас-
плео све нити своје душевне силе. Тамо је потреба живота
наше мале државе оставила сјајне трагове сјајније и заним-
љивије од радње свих осталих великих власти. Како мле-
тачки Баилат у Цариграду бјеше приступ највишим частима
у држави, јер се само у Цариграду могло стећи искуство
и знање великијех посала, тако Дубровчанин, који је
био поклисар у Цариграду, има највише изгледа у тој
имперсоналној држави, која нема ни златног пријестола,
ни дуждевскога рога, да овјенча муке своје дјеце. Ну што
“,““ је дипломација била за власти као што је
Република Св. Марка, а што је била за Дубровник? Оста-
лијем државама била је само једна чест, какогођ велика
и сјајна, њихове државне радње према спољашњему сви-

јету. По оној рјеченици да рат почиње где дипломација

" Giornale del N. U. Marino di Marino Caboga.

-–zne----and

gasa

доспјева, оне су, мимо дипломације, имале и рат, да се рачуне са противником и да га присиле на признавање повријеђенога права. Дубровник је у сасвијем друкчијем стању. Са ХVI. вијеком он више не позна рата, не било као тајни помоћник друге које власти, јер, окружен силним сусједима, без утврђене границе, без стајаће војске, са неколико ратних галија у луци, немаше ни силе ни воље да закрајини на кога му драго. Али у самоме ХIV. и ХV. вијеку, кад још бјеше кадра мјерити се са сусједима, Република се уклања оружаној зађевици и нагиње на мир. Тако, у једно доба, некаквога државничкога искуства ради, а, доцније због силе догађаја, дипломатска умјетност једино је дубровачко оруђе за државни напредак, мир и достојанство супроћ спољашњем свијету. Дубровник није могао рећи да има граница његовој дипломатској радњи. Једина граница бјеше престиж државе, ну и овај жртвова кад прије свега бјеше живјети и предати слиједећем колену неумањену земљу и слободу. Све силе дубровачкога духа бјеху напете у тој упорној мисли. Свака је особита Функција дишломације била за Републику тежа од оне исте радње у другој већој држави. Бјеше ли одвратити душмански нападај, ваљало јој се хватати лана и конопца, преврнути цио свијет, заинтересоват цјелокупно кршћанство, еда би државу минула бура. Бјеше ли добит каку повластицу јали корист, опет је дубровачки посланик имао, боље и савршеније од ма којег другог дипломате, познавати све најтање нити дворова, и уљести тамо, гдје не би нико био снијевао приступити. Било је тријеба држати се необориво некијех Основнијех начела спољашње политике, али опет нове Факторе јевропске уцијепити на стари хрек, удружити један свијет на западу своје моћи, са једним другим коме је једва освануо дан. Коликог ли познавања човјечије душе, особитих обичаја дворова, тајне политике свијета! Све се то у овоме граду подигло до виртуозности. После осамдесетгодишњега дубокога, сна, придижу се тек сада

1

ове ствари и ова предања, указујући нам некакав неслу

ћени живот пун дубоке, трајне науке. Колико живота великих дипломата једнако леже у праху, без користи овоме помлађеноме народу, који може градити нешто велика и трајна, тек присвајајући устрпљиву радњу онога малога свијета пуна воље и патриотизма! Свако од онијех имена спомиње један бој и једну побједу ума против

Inn in cИле. Спомињемо само Елија Сараку који

са Људевитом великим удара темељ вишеградскоме уго

вору (1342.); Ловрјенца Менчетића оштроумнога поклисара код краља Сигисмунда: Паска Соровића, десну руку деспота Ђурђа Бранковића на цариградском двору и у Млецима; Јакова Бону поклисара омиљенога Лаву Х. коме сам султан Мехмед II. посла у Млетке (1463) да дуждем уговара мир; Франа Гундулића великога републикинога бранича код Папе, коме Дубровник има да благодари на неутралности за Лепантскога боја; Маројицу Кабогу, Николицу Бону, Јакету Палмотића који међу годином 1666. и 1681. спасоше Дубровник од похлепе турске, и пронијеше му државничку славу до крајнога Истока; Лука Сорговића хитрога поклисара у Мадриду за ишчиљене владе Карла VI. (1678—61.); Владислава Бућу, Луку Гучетића, Мата Бону на бечкоме двору.

Властела бијаху од прве младости њивљена у државним послима, у непрестаној радњи и вјежбању за онај велики дан када ће да поклоне отаџбини све енергије мужевнога доба. Сретњи случај даде нам у руке Дневник сина Маројице Кабоге, па можемо у њему слиједити cur“;“ riculum vitae једнога дубровачкога властелина у дипломацији. А немојмо заборавити, да смо са Маројичиним сином у ХVIII. вијеку, бива у доба пропадања јавнога духа. Наш Маро примљен је у Велико Вијеће навршенијех осамнаест година, а истога годишта смрти његовога великога оца (1691.). Десет година поживи у мањим државним службама као солинар у Стону, или Кацаморат велики на Табору. Као младић од два

« ПретходнаНастави »