шега јањичара, ми одјахасмо без страже. Забун Кадија » сабра послије нашега одласка све хоџе и имаме да се „с њима посвјетује quid expedit. Неки бише од мнења »да се продре тајна акчионица и нека се види има ли „заиста унутра царско благо, али на то скочи наш ја»њичар говорећи, да ће платити животом ако разбију » царске печате и да он неће да кумује тако смјелом дјелу. Препаде се кадија и цијело вијеће од тијех ри»јечи, и одмах нареди да три аге узјашу коње и ску„пивши неколико другијех војника предадоше им акчи» оницу великим поштовањем, па да је нама донесу све „што прије могу. И стигоше нас двије уре далеко од » Фоче и приступивши к нама, упитаємо озбиљна лица нашега јањичара да ли се когођ смјелом руком дотакао „царева блага, на што нам одговори не само да није „нико, него да их спопаде страх, говорећи: „Овај пут » оправише нам је Дубровчани!« Посланство у Босну приступ је 1 Ова је дипломатска радња била као приступ пространој и знаменитој радњи дубровачке дипломације у Цариграпосланствима у Цариграду. ду. Тамо, на Босфору, Дубровник је расплео све нити своје душевне силе. Тамо је потреба живота наше мале државе оставила сјајне трагове сјајније и занимљивије од радње свих осталих великих власти. Како млетачки Баилат у Цариграду бјеше приступ највишим части ма у држави, јер се само у Цариграду могло стећи искуство знање великијех посала, тако Дубровчанин, који је био поклисар у Цариграду, има највише изгледа у тој имперсоналној држави, која нема ни златног пријестола, ни дуждевскога рога, да овјенча муке своје дјеце. Ну што И Природа дубровачке дипломацкје. је дипломација била за власти као што је Република Св. Марка, а што је била за Дубровник? Осталијем државама била је само једна чест, какогођ велика и сјајна, њихове државне радње према спољашњему свијету. По оној рјеченици да рат почиње где дипломација Giornale del N. U. Marino di Marino Caboga. доспјева, оне су, мимо дипломације, имале и рат, да се рачуне са противником и да га присиле на признавање повријеђенога права. Дубровник је у сасвијем друкчијем стању. Са ХVI. вијеком он више не позна рата, не било као тајни помоћник друге које власти, јер, окружен силним сусједима, без утврђене границе, без стајаће војске, са неколико ратних галија у луци, немаше ни силе ни воље да закрајини на кога му драго. Али у самоме XIV. и ХѴ. вијеку, кад још бјеше кадра мјерити се са сусједима, Република се уклања оружаној зађевици и нагиње на мир. Тако, у једно доба, некаквога државничкога искуства ради, а, доцније због силе догађаја, дипломатска умјетност једино је дубровачко оруђе за државни напредак, мир и достојанство супроћ спољашњем свијету. Дубровник није могао рећи да има граница његовој дипломатској радњи. Једина граница бјеше престиж државе, ну и овај жртвова кад прије свега бјеше живјети и предати слиједећем колену неумањену земљу и слободу. Све силе дубровачкога духа бјеху напете у тој упорној мисли. Свака је особита функција дипломације била за Републику тежа од оне исте радње у другој већој држави. Бјеше ли одвратити душмански нападај, ваљало јој се хватати лана и конопца, преврнути цио свијет, заинтересоват цјелокупно кршћанство, еда би државу минула бура. Бјеше ли добит каку повластицу јали корист, опет је дубровачки посланик имао, боље и савршеније од ма којег другог дипломате, познавати све најтање нити дворова, и уљести тамо, гдје не би нико био снијевао приступити. Било је тријеба држати се необориво некијех основнијех начела спољашње политике, али опет нове Факторе јевропске уцијепити на стари хрек, удружити један свијет на западу своје моћи, са једним другим коме је једва освануо дан. Коликог ли познавања човјечије душе, особитих обичаја дворова, тајне политике свијета! Све се то у овоме граду подигло до виртуозности. После осамдесетгодишњега дубокога, сна, придижу се тек сада ове ствари и ова предања, указујући нам некакав неслућени живот пун дубоке, трајне науке. Колико живота великих дипломата једнако леже у праху, без користи овоме помлађеноме народу, који може градити нешто велика и трајна, тек присвајајући устрпљиву радњу онога малога свијета пуна воље и патриотизма! Свако од онијех имена спомиње један бој и једну побједу ума против Гласовите дипломате силе. Спомињемо само Елија Сараку који са Људевитом великим удара темељ вишеградскоме уговору (1342.); Ловрјенца Менчетића оштроумнога поклисара код краља Сигисмунда; Паска Соргоевића, десну руку деспота Ђурђа Бранковића на цариградском двору и у Млецима; Јакова Бону поклисара омиљенога Лаву Х. коме сам султан Мехмед II. посла у Млетке (1463.) да дуждем уговара мир; Франа Гундулића великога републикинога бранича код Папе, коме Дубровник има да благодари на неутралности за Лепантскога боја; Маројицу Кабогу, Николицу Бону, Јакету Палмотића који међу годином 1666. и 1681. спасоше Дубровник од похлепе турске, и пронијеше му државничку славу до крајнога Истока; Лука Сорговића хитрога поклисара у Мадриду за ишчиљене владе Карла VI. (1678—61.); Владислава Бућу, Луку Гучетића, Мата Бону на бечкоме двору. Corriculum vitae дубровач кијех поклисара. Властела бијаху од прве младости њивљена у државним послима, у непрестаној радњи и вјежбању за онај велики дан када ће да поклоне отаџбини све енергије мужевнога доба. Сретњи случај даде нам у руке Дневник сина Маројице Кабоге, па можемо у њему слиједити curriculum vitae једнога дубровачкога властелина у дипломацији. А немојмо заборавити, да смо са Маројичиним сином у XVIII. вијеку, бива у доба пропадања јавнога духа. Наш Маро примљен је у Велико Вијеће навршенијех осамнаест година, а истога годишта смрти његовога великога оца (1691.). Десет година поживи у мањим државним службама као солинар у Стону, или Кацаморат велики на Табору. Као младић од два 2 1 десет и осам година дозрио је за дипломацију. И од то доба сваке је године на путу за државне републикине послове: године 1701. мјесеца фебруара иде херцеговачкоме паши у важноме спору са Млецима за Новску скелу; новембра 1702. полази као „ властелин у Далмацији“ млетачкоме врховноме провидитуру Марку Зане; јулија 1703. видимо га опет као изванреднога поклисара к Ахмет Паши херцеговачкоме санџаку; Јула наступајућега годишта (1704.), посланик је код босанскога Ибраим Паше у Травнику и опет код Салмон Паше херцеговачкога санџака; године 1705. мјесеца јулија ено га опет у Далмацији код млетачкога Провидитура Јустина Делфина. А не смијемо премучати, да се сва та посланства обављају у најгоре доба годишта, да тијех пет година Кабога није сједао мирно у једноме главноме граду као садашњи поклисари, него је по највећој жези и цичој зими пролазио на коњу по неприступним врлетима и непријазним путовима по суху или галијом по мору. А све то, како нам он сам говори, „бјеше наука (noviziato) и приправа дру„гоме путу што учини, како ће се видјети, мјесеца ју»лија 1706. од Дубровника у Цариград « * као поклисар султану Ахмету! Тек му је тридесет и три године, а на њему почива сва државна радња дубровачка код Порте! Ну опет Република је за рана стала бдити над својом дипломацијом. У томе како у многијем другијем, Дубровник и Млеци сусретају се. И Организација дубровачке дипломације. 4 3 1 В. о томе спору и о дипломатској радњи младога Маројице Љубић, Odnošaje, III 154. 2 Република није шиљала млетачким Врховним Провидитурима праве посланике «Ambasciatores» него пословођу који се зваше званично «Gentiluomo in Dalmazia.» Треба дакле исправити грјешку проф. Љубића у Odnošajima, passim. 3 Giornale cit. passim, 4 Није ово мјесто да говоримо о свој дубровачкој дипломацији, него у колико треба разјаснити дио што но имаше Република код Порте. Тога ради напоменућемо само мимогредце да Република није имала сталнијех пословођа (chargés d'affaires) него три: у Млецима, у Напуљу, и, тек од год, 1683., код Ћесара. (Све до XVI. вијека Република је заступана код Угарскога краља правим посланицима). Гроф Ayala доби за једна и друга Република обавија контролом од свакога часа своје посланике код спољашнијех дворова, јер је тако у природи и једне и друге аристокрације. Али Дубровник има један разлог више: грјешка његовога посланика може бити усуднија од ма чије друге. У Цариграду ради се често о животу и смрти треба дакле да се што више пострижу крила особној иницијативи, која би могла лако везати и упропастити државу. Колико ли је тога ради тежи положај дубровачкога поклисара. На самоме политичкоме извору потчинити му је своје мњење, своје искуство, своја јасна опажања категоричним заповијестима сенатским, па ред му је покоравајући им се кад и када ублажити укочене и прем непомичне напутке. Другом опет Сенат би извезао толи танахан вез, предвидио толико ствари, измислио толико хитрине и лукавства, да би поклисару тешко било разабрати праву вољу републикину, ону која се међу ретцима чита. Слобода радње, дакле, ограничена је, одговорност силна. Посланици су обично властела. 2. Али се, кад кад, Марије Терезије чин опуномоћеног министра (ministro plenipotenziario) али само ad Personam. У Цариград слаху се прави посланици (Ambassadeurs) али се сваке године измјењиваху они «Од Данка» «Ambasciatori del Tributo», а они који имаху оправљати друге послове код Порте наставаху и више годишта док не би свршили посао. У Мадрид и у Париз, а крајем XVIII. вијека у Петроград шиљаху се од потребе до потребе прави поклисари. 1 Reumont, говорећи у своме изврономе дјелу: «Della diplomazia italiana dal secolo XIII. al XVI. (Firenze 1875.) о млетачкој диплома. цији наглашује потанкости закона и наредаба о поклисарима, па за глављује: «trovano la loro spiegazione e giustificazione nell' indole d; «quel governo, che ponderava con tanta cautela, e persino con gelosia «tutti i doveri e tutti i diritti.» (Op. cit. стр. 67.). 2 Службени назив дипломатскијех пословођа бјеше говорник (orator) јер имаху говорити у име онога који их је послао. Већ у XIV. вијеку налазимо и у Дубровнику како свуд по Јевропи ријеч посланици (Ambaxiatores). Али се врло тешко и касно удомио тај назив. Карло V. нареди да се даде то име само изасланицима овјенчанијех глава (сами Млеци бјеху прибројени овима), а не пословођама другијех држава које уживаху чију год заштиту као Флоренца, Феррара, Мантова, Дубровник итд. Међутијем ћесар признаде дубровачкијем посланицима у Цариграду 10 ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО |