Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]
[ocr errors]

))

»

„Дубровчани“ говори оштроумни Рестіп, »родише се на
» суху, опкољени и мучени од душманскијех великих сила,
у насилника и варвара, бјеху присиљені умјереним посту-
упањем свладати своју похљепу за господством, II, премда
» имаху више начина да се осиле на мору, опет их не
» употребише као Млечићи. Овии, наставајући на лагу-
» нама, не бојећи се на суху навале варварскијех држава,
» шиљаху војску на исток, износећи на погибао само те
улађе. Ако би их срећа послужила, проширилін біп др-
» жаву освојењем овога или онога острва, бјеху ли поби-
»јени, заклањаху се у лагуне избјегавши свачије гоњење.
„Овако пуно времена проживјеше млетачка и дубровачка
» република, док се Дубровчанима, раскомадањем сла-
увенскијех земаља, не отвори ново поље за напредак.
» Али их доскора, провалом Турака у сусједне земље,
» притисну невоља да на просто бране слободу и живот.
„Млечићима на против који се бјеху осилили на истоку,
послужи срећа, те се Ломбардија, која им за леђима
»
» стајаше, расцијепи у државице, којима управљaxy Tii-
» рани, па република, побивши их редом, наслути најпо-
услије да тежиш на врховно господарство у Італији.

Овако је историк властелин оштро обиљежио два различита позоришта. Млеци на своме изаткаше своју повијест као велики госпари средствима великих госпара, који знају да могу све добити, а ништа изгубити. Дубровник на против меташе на коцку сваки дан нешто од свога живота и нешто од своје слободе. У њему се дакле, по ријечи великога историка „Огледа човјечанство“? Млеци изгубише редом Ципар, Кандију и Мореју, те би били могли изгубити и Далмацију, не изгубивши тијем основне погодбе живота. Дубровник, губећії једну Флоту, узмицаше унапредку за један вијек. Што дадоше Млеци генију италијанскога народа? Базилику Св. Марка,

[ocr errors][ocr errors]

Resti Croniche di Ragusa, Libro secondo.
Иван Милер о Дубровнику у својој «Weltgeschichte».

2

заносне шаре » Млетачке школе“ и Palazzo Ducale. То је много, али је мало кад помислимо на величанство те државе, која за четири вијека бјеше прва поморска велика спла на свијету. Њу укупна радња стотине посестрима на полуострву опрости бриге да развије и обрани једну цивилизацију. Дубровник на против заче, њивії, милова и свом крилу сву нашу цивилизацију. Без Дубровника у нашој повијести ми немамо никаква предања и никакве плодне, живе, вруће заједнице са Западом. Без њега не бисмо могли приказати свијету ни један велики ум у про

Ілости да нас заступа у кришћанству. У науци владања Дубровник претече свога учитеља оживотворењем најФІІније безличне владе у Јеврони и приказа Философској Мисли најпотпунији израз јединствене колективности и то не на благим брежуљцима тосканским као Лука, него на пушкомет двају царстава који тражише заман кроз осам вијекова изговор унутрашњијех немира да је прождру.

Прекидамо погибну паралелу, алишћасмо показати Колико је тежи био проблем што је Дубровник имао да

ријеши. Жалите се на њ да није родио вешка дјела. Прек:орише га с оне лукаве политике и с превелика клањања силницима. Али не питаше је Дубровник Тим клањањем спасао себи и нама. А у првом реду спасао је слободу и достојанство, што је 11,10д слободе. Његову бисмо політику могли оправдати духовитом ријечју Принца Јевђенија о савојским војводама: „Невјерни су, али нијесу они криви, него геограФија“. Авјештина Републике би управо та да је умјела покорити географију да јој служи. „Мудрост властеоска « говори Pести „приведе у безбједан затон ову Репуублику, која може допљедном политиком, не само од» враћатії нападаје непријатне владе, која се лакомљаше у на њезине земље, него и, обуставивши бујицу османулијских вода, својом малом земљом у дуго закрилити

Природа дубровачке по

литике.

ШТО

[ocr errors][merged small]
[ocr errors]

))

укршћанство. Неко ће“ наставља наш властелин »про» матрајући оландску и млетачку Републику и друге које владају многијем земљама, рећи, да овакијем великијем » мислима не одговара величина господства ове Републике, » па да је за то мала штета не познати јој повијест, која » и онако не биљежи велика и славна дјела. Ја пак 0,4»говарам да би ти разлози добри били да учинима ове „Републике нема оне сразмјере што означује сваку по» Литичку систему, малу или велику. Али ја нећу друго »да покажем него како је добра аристократска влада »кадра зајемчити слободу у најмањој Републици « 1 Овако говораше Рести кад се накани да прича „о оној малој » влади, која изникавши у камену опасана варварима не» побједне силе, којој радише оглави душманіі разгла

шена лукавства, очува слободу сред бескрајнијех нез» года кроз тисућу и двије стотине годишта «? Да би тај. слабашни лик слободе сред варвара што одасвуд пашу" како Гибон* називље Дубровник очувао своју самосвojност, имао је уништити сваку слабост срца и тјерати себезналу политику која није имала граница него участи и достојанству државном. Нико није испунио боље лоЗинку » да политика нема срца“ него Дубровник. Јер се за њ није радило о већем или мањем угледу, овишем или мањем добитку, него ли бити п.лне бити. То беше његово свагдашње питање, и Дубровник није могао бити у сумњи шта да избере. А изабравши живот, дубровачки су оци знали да се њихова слобода не може друкчије Откупити него вјечнІм затајувањем самијех себе и тјерајући безобзирце себе:на. у користољубиву політику. Бјеше им доста знати да би сви други сусједи срећне ІІорте, од Молдавске и Влашке до Ерде.ља били дали сав сјај њиховијех пријестола, сву славу њихова оружја за један цигли дан дубровачкога живота.

[ocr errors][merged small]

Resti, Cp. Oit. Alli lettori.
Resti, ibid.
History of the decline and fall of the Roman Empire. — Introduction.

3

на

јасније објављује у везама

Ност

a

Ова се државна мудрост у служби слободе ни једној није страни дубровачке повијести објавила вишим Дубровачка се политика нај сјајем него у одношајима републикиним републикиним с Портом. с Портом. Нигдје није тај град показао бистрије око, нити одиграо пространију акцију. Повијест тијех одношаја није ништа друго него неједнак мегдан налик на онај црногорски с Турском: само што је Црна Гора одржала бој мицом, Дубровник духом. Велики је Фридрих говорио да је једно од првијех начела државничке науке погодити се са сусједом који је кадар државіі нанијети најтеже ударце. ІІетстољетна погодба дубровачка с Портом тумачи и правда најрјечIIтије реченицу великога краља. Док све земље у оквиру османске моћи изгубінше редом и слободу и образова

І сам ЖИВОТ, то беспримјерном - анархијом ума пуно више него ли због немоћи оружја, та се мала дрнава супротивна освајачу свом гипкошћу латинскога духа уцијепљена на доброћудну и мало хаотичну славенску ћуд. „Изгуби до душе све што није могла спасти «1 али спасе слободу себи, а небројене благодати пораженијем другарицама своје крвІІ. Оно што свему кришћанству али особито нашему Југословенству бјеше покора пусјен смртнII“ проврже Дубровник укорист и јамство живота. Надмудри и омекша онај у великій нечовјечански лик човјечанства“ ? У чини да тај варвар, „тај веники антикрст у роду људскоме“, који нам оборни плотамни толику славу и разнесе толико нада, да баш тај исти народ закрили нехотице и ујемчи слободу једне інаке земље, где ће наш народ, сутрадан након борбе за ос.10бођење, наћи домаће огњиште, прострту трпезу и дуІшевНІ хеб.

1

2

Пв. Милер о Дубровнику у Weltgeschichte.

Gladstone Bulgarian horrors : «the great one anti-human specimen of humanity».

Card. Newman The Turks in their relations to Europe, a historical Essay. London. 1891.

3

ДУБРОВНИ и ОСМАНСКО ЦАРСТВО

2

Дубровчани се с Турцима првом сусретоше на обали Мраморнога Мора у светој Бруси. Османлије биjaxy тек Први сусрет Дубровника с Турцима (1359).

на освітку своје моћи. Никеја, сијело васељенскога сабора, падши ушаке варварске беше запечатIила судбину мале Азије. Пожар Галипоља (1359), сону страну мора, отвораше онај силни пролом у повијести Јевропе, што се ни до дана данашњега не испуни. Велики султани вођаху свјеж народ на освојенье свијета. Дубровачки трговци шмигнуше већ тада кроз османлијске шаторе и основание пријатељске везе с Турчином. Први сусрет бiн сусрет мира.

За Урхановога нашљедника Мурата I. (1360— 1389) међу малом, далеком кршћанском опћином и освајачем У гонор са Муратом 1. (1365). Једрена и . Пловдина дође до уговора. Істориске прилике које родише тим чудним пријатељством значајне су изван сваке мјере.

Опростивши се мудро прихваћенога млетачкога старалаштва, Дубровник, жедан слободе, бјеше примно

(1358) заштиту моћне, али мање погибне

круне угарске, на којој се“, по ријечима Бона Рестија, у огријеваше, а да се никада није опекао“ Самосвојна у своме ходу и одређивању своје политике, Република је природно тежила на уједињенье и мир у српскијем земљама. Добро је знала, да јој мир и јакост на залеђу јамче трговачко првенство с једне

Стање сраскијех земаља 10ни Дубровник на пријатељ

ство с Портом.

1

Пише

племенити

се

(La più bella e sicura massima", изврсно натор, «trasmessa dalli maggiori fu quella di cercar per protettori della «Republica principi potenti, ma non finitimi, delli quali la protezione si «potesse voltare in oppressione, mentre un vicino e potente protegge conrtro gli altri per ragion del proprio stato e tiranneggia il protetto ad ar«bitrio della propria volontà, senza che costui possa aver ricorso ad alcuna «potenza; quindi gli antichi Senatori della Republica, conscj di questa po«litica verità, non vollero mai ricorrer alla protezione delli principi slavi, per «non averli tiranni; dopo essersi disfatti dalla protezione veneta, perche li «pesava troppo, avendo sempre vicine le loro armate, ma in diversi tempi «procurarono la protezione degl' imperatori d' Oriente, delli re di Sicilia red ultimamente della Ungariadalla protezione de' quali la Republica «sentiva calore senza scottarsi". Croniche di Ragusa, libro VIII. pp. 196

— 197, ed. Nodilo.

« ПретходнаНастави »