Слике страница
PDF
ePub

од Једрене Лаисом, Калистраном и корнијом спустили би се у Цариград."

Колико су дана путовали? На то можемо само од прилике одговорити, јер преразличите бијаху згоде и потребе. Један дан наставали би у једној вароши мимо које би други посланици тек прошли. Па ни у главним мјестима нијесу се једнако задржавали. Али, промотрившні све добро, па одбивши мање и више разлике, можемо узети да, су поклисари нормално требали до Цариграда 40 дана.”

2

1

Главним

од

Мимо посланскијех депеша написанијех у свим

варошма међу Дубровником и Цариградом, имамо три права путописа који нам указују сасма Тачно пут нашијех поклисара. Ти су извори: Палмотићев «Дубровник Поновљен» (Пјев. IX—XI.). Записци Мара Ма ројице Кабоге од 1706. и путопис Џива Кабоге од год. 1792. приопheн у Енгелoвoj Gesch. des Freistaates Raguѕа. Ова се тројица не сударају од почетка до краја, а то само зато што су поклисари Бона и Палмотић год. 1667. ударили били на Ниш и Софију прије него ли ће на Једрену, а поклисар Циво Кабога са својим другом бјеше се упутио год. 1792. прије к босанскоме паши, у Сарајево, па се одону да спустио на Нови Пазар. Али гдје се тя три посланства сусретају, ту се и потпуно сударају. За чудо пјесник поклисар, Палмотић најтачније биљежи свако најнезнатније село на свом путу. Тако н.пр. међу Бргатом и турским С.14ном напомиње Царину, обрће и Бјелин до, три паланке (од којијех је она прва била турски ђумрук на граници) које су поклисарни Кабога и Рести, па и Џиво Кабога без сумње минули. Одбивши дакле те ситнце, углавноме је пут био онај Мара Кабoгe год. 1706. бива поклисари пролажаху прилике 42 вароши и паланке међу Бргатом и Цариградом. Од Сланога до Егри паланке пролажаху Херцеговином и Старом Србијом, од Кустендила до Херманлија Бугарском, па од Једрене до Цариграда Румелијом. о времену и часовима хода говорићемо у другој биљешци.

Поклисари Кабoгa и Pести год. 1706. требали су 79 дана и 274 часа јахања. Одбијемо и од овијех дана све што су се путем забавили, бива у Фочи 3 дана, у Плевљу 2. у Новом Пазару 2. у Каменову 1, у Пустендилу 1, у Самакову 1, у Пловдиву 7, у Једрени 4, и напокон у Кучук Чекмеци 4, дакле у све 25 дана

по градовима, имамо 54 дана пута. Видимо по томе да поклисари нијесу хитали, јер Маројица Кабога и Туро Буһа год. 1677. хитајући приспјеше у ЦаТриград у 37 дана, а то је било обично вријеме. Поклисар млетачки Benedzito Ramberti (В. Матковић Rad. LXI) нотрошио је 34 дана од Дубровника до Цариграда. Пут Kaбoгe и Pестија, па ни IIива Кабоге нијесу пак права мјера пута јер су она двојица изгубили путем доста времена, а овај је био пошао прије у Сарајево. Поклисари Кабога и Рести јахали су од 7 до 9 часова на дан, кадгoд пет, а три пута само 11 и 13 часова без престанка. Улаци који ношаху депеше владе и поклисара долазили су дакако много прије. Али о томе мало даље.

2

почива

и посла

2

Путем се сврћаху у главније колоније дубровачке да суде трговцима. То се збившеа особито у Фочи, у Новом Пазару, у Пловдиву и у Једрени. Када би се посланство приближило овијем градовима, долазили би им сви дубровачки поданици у сусрет, те би их с великом славом и весељем испратили у град и сјајно угостили.

Ти синови класичкога тла, бачени на Исток, ...) за » од пуга не чут смећу, с драгијем пјесни дни проводе. « Пролажаху распаданијем царствима, на којима ипак облІІјеташе древна митологија, пјесан ероичких времена још прије доласка славенскијех народа. Њивени у римској књизи, нема ријеке, ни мјеста гласовинтијега, а да им не би сугестивно изазивао цио онај свијет у коме, како у другом и бољем ваздуху, живљаху наши оци. Николица Бона пјева на путу у Цариград опоновљењу Дубровника. Поклисар Џиво Кабога (1792.), газећи Марицу, сјећа се Орацијевијех стихова:

Fons etiàm rivo dare nomen idoneus, ut nec

Frigidior Thraciam, nec purior ambiat Hebrus. 3 Руђе Бошковић, на путу кроз Бугарску, чита Светонија ио свакоме мјесту напомиње што говоре о њему Херодот и Плиније.* А не би се чудили да је Џиво Гундулић многа сликовита мјеста у „Осману“ написао проходећи Балканом као републикин поклисар. Па имали су и разлог да пјесмом разбију тугаљиву и плачну стазу !

[ocr errors]

Тако Бона и Палмоти, дијеле правду у Новом Пазару:

Гдје су дише све грађане,
имеђу њим смећа доста
Исправише са све стране,

Да свак од њих смирен оста. (Дубр. поновљен X. 79.) A Kaбoгa и Pести такођер: «Дне 3. и 4. августа задржасме се у «Новоме Пазару ради распра између нашијех трговаца». Giornale, passim.

Дубровник поновљен X, 39. 3 Giornale del viaggio a Constantinopoli ecc. у Енгела 31 ) — 334.

Рачки, Руер Бошковић, Загреб 18 89.

2

4

Патње поклисарске на

путу.

Трудно нам је ријечима исписати патње поклисарске кроз тај душмански свијет. Помислимо маличак на

оновремено стање Запада. Непоузданост путова, хајдуковање, несташице једне ваљане стрехе биле су обичне ствари у најпитомијим честима јевропским све до XVII. вијека. У XVI. вијеку Sire de Joinville говори да Париз и сва околна мјеста врве лупежима. Трговци и поклисари у ХІІІ. и ХІV. вијеку нијесу у сред сриједе Француске и Њемачке земље поуздани за живот. Свуда влaдaнe нeрeд и грабежљивост. Путови не биjaxy путови, него јаме или жaлacте странпутице. Флорентински поклисар В. Carducci путујући год. 1529. у Лион, пише својој влади да је сред леда, снијега и свакојакијех незгода по путу једва доспио у онај град, и да би био остао „in mеdio itineris“ не бјеше ли помоћи свемогуhега Бога. Ако је, дакле, тако било у перивојима јевропским « Ішто је зар имало бити на Балканима? Зато је свако путовање тамо погибао живота, па тога ради читамо у Кабожиним записцима сузе и плач владика и пријатеља. А како не би ? Четири су им непријатеља слиједила стопе. Непријатност земаљска (бива траљавост путова, мостова и хана), невогодност земани, кужне немоћи и хајдуци. Мостови сваки час пропадају, набујале, неуређене ријеке претворе се у бујице, путови се губе сред густијех дубрава. Пречесто по варошима кроз које проходе хара куга. Не улазе тада у градове, него разанну шаторе и заспу на отвореној равници с ватром и страдама. А кад настане цича зима, или се проломе облаци, нађу и не нађу поштену стреху да заклоне главу. Године 1606. поклисари Базеьи и Бобали пишу сенату 21. јулија из Херманлије да су у бескрајној невољи од ужасне жеге и од страха од хајдука. „Ево петнаест дана « пишу поклисари Франо Гради и Маро Бућа из Једрене 16. децембра 1676.2 »да је овдје тако страховита зима,

1

Reumont, 182 и Lavisse-Rambaud, Tome II, 492 493. 2 F” ХХХХVІІ. 1846. Држ. Архив.

11

ДУБРОВНИК и османско ЦАРСТВО

» да се наши земљаци не спомињу такве одавно. Не може у се ни пити, ни јести без ватре. На трпези смрзава се - у вино и треба држати ватре да растопимо и вино и крух. „Нека Ваше Преузвишености промисле колико трпимо у » полуотвореној кући која пријети увијек да ће нас покло» пити. Не могу да нас огрију ни кабанице од кожуха. По » путовима људи умиру од зиме. Султан” који сваки дан » иде улов, враћа се слова ако и без плијена, а оно » са четворо, шесторо мртвијех слуга. Пишући ово пи» смо држимо на столу вреле воде, па њоме растапамо „црнило што се следи, тако је ваздух у кући студен, са у свијем што ложимо ватру. « з Тридесет годишта доцније други поклисар прича сличне невоље: „Дне 31. августа пише Маро Кабога упоtосмо Божијом помоћу из Каја» лије“. Ова ноћ бјеше једна од најгоријех од свега путовања ради јадне куће од дрва, покривене сламом и гнусне до зла Бога у којој преноћисмо. Отвори се небо » и улије дажд, и не могосмо уживати ни овај јадни покој, »јер с несрећна крова требаше да се покривамо и да » се, чекајући у тјескоби освитак дана, ставимо прије » времена на пут. «

Уморени од пута, поклисари имаху без престанка држати око себе велику оружану пратњу и чувати се од хајдука, како путници по Сахари од бедуимскијех харамија. Сви друмови, све шуме бијаху пуни хајдука. Биједа кршћанске раје, неодређене везе, чести ратови бијаху подигли хајдуковање на систем, на начин живота. Недавно је један писац сабрао из преразличитијех извора

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

3

Не заборавимо да су наша властела живјела зими у Дубровнику без пећи.

2 Мехмед IV, страствен ловац.

Али смрзнутих прста ти жилави људи имају још мјеста за шалу: «Наш Драгоман не вриједи ништа. Нека Бог опрости Вашим Преузви«Ішеностима које нам га дадоше. Боље би нам било имати једну кладу, « јер би нас клада дајбуди гријата по овој зими. Нека промисле Ваше «Преузвишености имамо ли какве користи од човјека који је више на

на камени лик, него на драгомана. » Ibid.

Варош у Бугарској један дан далеко од Пловдива.

[ocr errors]

4

стотина гласова о горским хајдуцима по Балкану особито у ХVІ. и ХVІІ. вијеку. Тај » дуго угушени гњев пoтлa» чених народа** права је власт у онијем земљама. Сви нам поклисари и млетачки и дубровачки причају још у ХVІ. вијеку » да је народ у највећој биједи и да је пут у због многих хајдука опасан. “ Хајдуковање беше толико развијено и снажно, да је чак и ћесарове дарове на Султана отимало од ћесаровијех поклисара. Једном би заузета Софија, те пошто је хајдуци оплијение, подијелише плијен и повукоше се у брда. * Наши поклисари путоваxу сред непрестана задиркивања оружанијех чета, а кадкад би долазило до озбиљнијех окршаја. Год. 1603. Драгоман поклисара Матија Павловић јавља из ПрокуПља Сенату да има мноштво разбојника по путу. Године 1648. н. пр. хајдуци нападају код Софије поклисаре, изране им два човјека и отму осам коња. Године 1603. поклисаре нападоше код Новога Пазара. * Године 1706. Турци јаве поклисарима Кабоги и Рестији да их чекају хајдуци у Ковач планини. Крену другим путем праћени од самога Фочанскога кадије са свом уламом на ногама и на коњима, од осамдесет до сто оружане чељади. Међу Пријепољем и Сјеницом бјеше велика дубрава толи опасна, да су три чете , нефтерија имале пратити поклисаре. А у Бугарској беше знаменита шума Папас Корија, три коњска часа од Пловдива, толико легло хајдучко, да је Пловдивске аге сву посјекоше.

Не чудимо се дакле ако су ти трудни путеви истратили живот и саме жилаве дубровачке властеле.

[ocr errors]

8

често

[ocr errors]

2

3

4

5

Миленко М. Вукићевић Горски хајдуци у «Јавору» год. XXII.
Мијатовићеве ријечи у Годишњици. І, 80.
Путник Герлах год. 1578. у Вукићевића.
Путник Ortelius Redivius год. 1 5 95. ibid, passim.
Јиречек Споменици Српски, 18 82.
Indice degli Arzi, passim.
Giornale, 26 luglio.

У пркос овим патњама, посланства дубровачка биjаху, оружане силе ради која их пратијаше, најбезбједнија обрана путницима другиjех народа. Ови би се придружили нашим поклисарима да пристију чили и

6

7

8

« ПретходнаНастави »