>> „сви на коњу, онако јашући у реду, пођох по госпара 'Бона мога друга, у његову кућу. Он сађе одмах и узјаха „коња у диванском одијелу, те ходећи ми двојица за„једно, а остали у реду, како је горе казано, док нај„задње двије слуге ношаху наша два барјака развијена, ,упутисмо се у име Бога и Славне Дјевице Марије и Славнога мученика Св. Влаха нашега Парца пут Плоча »да се зауставимо осам дана у некој кући на Плочама. „По староме обичају, код поклисарскога изласка кад про„ђосмо пред двором сједаше на горњој клупи Његова Пре„јасност са Својијем Малијем Вијећем, те стигавши и при„ступивши с нашијем коњима к сводовима поклонисмо се »дубоко,1 на шта нам Његова Прејасност и други Госпари „Малога Вијећа одвратише поздрав. Овако прођосмо, а међутијем изађоше пред нама четири здура 2 (Rivieri) ,од Двора Његове Прејасности, обична част која се у „тај дан исказује Поклисарима. Пројахавши мимо цркву Св. Влаха, поклонисмо јој се и помолисмо се у духу „Светоме нашему Парцу да закрили и поможе нас и „јавне поруке нама повјерене. А кад бисмо код Дивоне »Sponze) да закренемо к Плочама, окренусмо још једном коње према цркви Св. Влаха, коме се опет поклонисмо. „Безбројни народ одасвуд гледаше овај свечани чин „који нама бјеше досадан, јер нам 8. луља, око двадесете „уре, бјеше јахати у диванском одијелу постављену ко )) I Ево по ћеремонијалу ред поворке кад приступи двору: Два јањичара Великога Цара одјевена у зелено са муџевесима*), на глави. Пред њима иде неколико оружанијех содата. Када прођу пред кнеза поклоне се јањичари дубоко стављајући руку на прси. Драгомани на коњу. Поклон. (Младићи језика ако их има) Трговци у пратњи поклисаревој и сва служба на коњу два по два, а на пошљетку по четири, развијеним барјацима. *) Чалма (турбанат) у облику високога клобука обавита у дуљини муселином коју носе чауши и многи други дворјани на дубровачким ћеремонијама. 2 Здӱри сачињаваху почасну стражу кнеза и двора. Бијаху одјевени сви у црквено. Још и у данданашњи рече се у Дубровнику: «црљен си како здӱр». „жухом на сунцу, све до куће Пресвијетлога госпара „Џива Сорга-Бобаљевића близу Св. Јакова,' коју нашљеди » у великој баштини Госпара Бара, његовога стрица. У »ову кућу стигосмо такијем знојем обливени, да би нас мање био полио велики дажд. Ту остадосмо све до пет„наестога истога мјесеца у непрестанијем посјетама ро„ђака и пријатеља, који нам не дадоше у оно осам дана »ни један час бити на само. Четрнаестога принијеше нам „Пресвијетли Госпари Ризничари и Прокуратори Св. Ма„рије новце које бјеше одредила Република за данак и за наше потребе, бива четрнаест тисућа златнијех ду„ката (ongari), 2 осим неколико служавника од сребра, „баршуна и кадифе за даривање на Двору, а у исто ври„јеме дође збор содата с карабинама које распоредисмо „по вратима врта да стражу страже за већу безбједност „нашијех особа и данка. Госпари Ризничари и Проку»ратори пошто нам предадоше данак, а примише нашу „намирницу, благоваше с нама и са многијем пријате„љима и рођацима, те забавивши се цио дан одступише »доцкан у ноћи. „На петнаестога, иза поднева, приступи к нама Гос„подин Aletti, један од тајника, и донесе нам државне наруџбе, шифрована слова, и друга писма која би нам „могла бити потребна. Мало послије придођоше нови со„дати којијех, са старима и са часницима, бјеше на броју „тридесет. Разредисмо их најпрве пред нама, па наше »јањичаре, а иза овијех чауш Великога Господара кога „ нам посла Кадри Ага Капиџи Баша да нам се поклони 1 Гласовити манастир Св. Јакова од Вишњице подиже год. 1222. Џиво Гондола, са својијем новцима, на најкрајњем дијелу Плоча, готово испод Орсуле, у провалини брда. Припадаше реду Св. Бенедикта и словљаше на далеко све до пропасти тога реда у Дубровнику. Трјемови и црква посути су гробовима властеоским. Међу осталима, почива тамо и гласовити Туберон Ћерва. Ту бјеше до назад мало година велика богољубива шетња пуга на Чисту Сриједу, али је сада нема више; манастир служи опћини у вријеме епидемије. 2 Од прилике 160.000 франака. » и испрати до Бргата, па драгомани, па ми, праћени „од Госпара Капелана и лијечника, а за њима некоји „трговци који долажаху с нама на Исток и наше слуге, „а најзадњи од овијех са нашим барјацима развијенијем. „И тако се упутисмо пут Бргата друмом Плоча гдје на„ђосмо сву властелу и безбројан народ; неки се стекоше »да нам реку сретан пут, а неки од радозналости. Једва „превалили четврт миље, а кад тамо попуцало уже на „ сагу, те се овај разви и искотура са баршунима који бјеху у њему замотани, све до пута од Св. Јакова. До»даше нам их и премда се саг бјеше сасвијем развио, ,баршуни се не оштетише. Ону исту вечер спремисмо бар„шуне у ковчег што нађосмо на Бргату, и ту приспасмо „заједно са мојим братом и са другом властелом, а у »јутро шеснаестога дана, пошто наш капелан одслужи „мису а ми се препоручисмо Блаженој Дјевици од Кар„мена,1 загрлисмо наше рођаке и пријатеље, и кренусмо „врло каменитијем путем пут Сланога, мјеста у Попову, „гдје отпустивши наше содате, који нас пратијаху за » стражу, легосмо под шаторе. Пут поклисара кроз Турску. Тако дакле почимаше тај мукотрпни пут. 2 Бјеше вазда исти од вјекова. Поклисари држаху се до Новога Пазара старога трговачкога друма „Дубровник - Ниш" који се, силне дубровачке трговине ради која њим пролажаше, звао par excellence »Дубровачки Друм". Код Новог Пазара остављаху га, те удараху на Пловдив и Једрену другим царским друмом који пролази кроз Вучитрн, Качаник, Скопље, Ћустендил и Самоков. Најпослије 1 По церемонијалу, ако упада субота за вријеме наставања поклисара на Плочама, поклисари пођу са њиховом свитом слушат Мису у «Госпу од милосрђа.» 2 За све ово што слиједи виђи привиту географску карту. 3 В. Јиречек, Die Handelstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien während des Mittelalters Prag - 1879. §. 12. von Ragusa nach Niš. од Једрене Лайсом, Калистраном и Корнијом спустили би се у Цариград. 1 Колико су дана путовали? На то можемо само од прилике одговорити, јер преразличите бијаху згоде и потребе. Један дан наставали би у једној вароши мимо које би други посланици тек прошли. Па ни у главним мјестима нијесу се једнако задржавали. Али, промотривши све добро, па одбивши мање и више разлике, можемо узети да су поклисари нормално требали до Цариграда 40 дана. 1 Мимо посланскијех депеша написанијех у свим главним варошима међу Дубровником и Цариградом, имамо три права путописа који нам указују сасма тачно пут нашијех поклисара. Ти су извори: Палмотићев «Дубровник Поновљен» (Пјев. IX—XI.). Записци Мара Маројице Кабоге од 1706. и путопис Џива Кабоге од год. 1792. приопћен у Енгеловој Gesch. des Freistaates Ragusa. Ова се тројица не сударају од почетка до краја, а то само зато што су поклисари Бона и Палмотић год. 1667. ударили били на Ниш и Софију прије него ли ће на Једрену, а поклисар Џиво Кабога са својим другом бјеше се упутио год. 1792. прије к босанскоме паши, у Сарајево, па се одонуда спустио на Нови Пазар. Али гдје се та три посланства сусретају, ту се и потпуно сударају. За чудо пјесник поклисар, Палмотић најтачније биљежи свако најнезнатније село на свом путу. Тако н.пр. међу Бргатом и турским Слӑном напомиње Царину, Обрће и Бјелин до, три паланке (од којијех је она прва била турски ђумрук на граници) које су поклисари и Кабога и Рести, на и Џиво Кабога без сумње минули. Одбивши дакле те ситнице, у главноме је пут био онај Мара Кабоге год. 1706. бива поклисари пролажаху Од прилике 42 вароши и паланке међу Бргатом и Цариградом. Од Сланога до Егри паланке пролажаху Херцеговином и Старом Србијом, од Ћустендила до Херманлија Бугарском, па од Једрене до Цариграда Румелијом. О времену и часовима хода говорићемо у другој биљешци. , 2 Поклисари Кабога и Рести год. 1706. требали су 79 дана и 274 часа јахања. Одбијемо ли од овијех дана све што су се путем забавили, бива у Фочи 3 дана, у Плевљу 2. у Новом Пазару 2. у Каменову у Ћустендилу 1, у Самакову 1, у Пловдиву 7, у Једрени 4, и напокон у Кучук Чекмеџи 4, дакле у све 25 дана почива и посла по градовима, имамо 54 дана пута. Видимо по томе да поклисари нијесу хитали, јер Маројица Кабога и Ђуро Бућа год. 1677. хитајући приспјеше у Цариград у 37 дана, а то је било обично вријеме. Поклисар млетачки Benedetto Ramberti (В. Матковић Rad. LXI) потрошио је 34 дана од Дубровника до Цариграда. Пут Кабоге и Рестија, па ни Џива Кабоге нијесу пак права мјера пута јер су она двојица изгубили путем доста времена, а овај је био пошао прије у Сарајево. Поклисари Кабога И Рести јахали су од 7 до 9 часова на дан, кадгодиет, а три пута само 11 и 13 часова без престанка. Улаци који ношаху депеше владе и поклисара долазили су дакако много прије. Али о томе мало даље. Путем се сврћаху у главније колоније дубровачке да суде трговцима. То се збившеа особито у Фочи, у Новом Пазару, у Пловдиву и у Једрени. Када би се посланство приближило овијем градовима, долазили би им сви дубровачки поданици у сусрет, те би их с великом славом и весељем испратили у град и сјајно угостили. (( 2 Ти синови класичкога тла, бачени на Исток, ...,за ,од пуга не чут смећу, с драгијем пјесни дни проводе.“ Пролажаху распаданијем царствима, на којима ипак облијеташе древна митологија, пјесан ероичких времена још прије доласка славенскијех народа. Њивени у римској књизи, нема ријеке, ни мјеста гласовитијега, а да им не би сугестивно изазивао цио онај свијет у коме, како у другом и бољем ваздуху, живљаху наши оци. Николица Бона пјева на путу у Цариград о поновљењу Дубровника. Поклисар Џиво Кабога (1792.), газећи Марицу, сјећа се Орацијевијех стихова: Fons etiam rivo dare nomen idoneus, ut nec 4 Руђе Бошковић, на путу кроз Бугарску, чита Светонија и о свакоме мјесту напомиње што говоре о њему Херодот и Плиније. А не би се чудили да је Џиво ГундуЛић многа сликовита мјеста у „Осману написао проходећи Балканом као републикин поклисар. Па имали су и разлог да пјесмом разбију тугаљиву и плачну стазу! (( 1 Тако Бона и Палмотић дијеле правду у Новом Пазару: Гдје судише све грађане, И међу њим смећа доста Да свак од њих смирен оста. (Дубр. поновљен Х. 79.) А Кабога и Рести такођер: «Дне 3. и 4. августа задржасмо се у «Новоме Пазару ради распра између нашијех трговаца". Giornale, passim. 2 Дубровник поновљен X, 39. 3 Giornale del viaggio a Constantinopoli ecc. у Енгела 310— 334. 4 Рачки, Руђер Бошковић, Загреб 1889. |