Слике страница
PDF
ePub

укршћанство. Неко ће“ наставља наш властелин „про» матрајући оландску и млетачку Републику и друге које » владају многијем земљама, рећи, да овакијем великијем » мислима не одговара величина господства ове Републике, па да је за то мала штета не познати јој повијест, која » и онако не биљежи велика и славна дјела. Ја пак 0,4»говарам да би ти разлози добри били да учинима ове „Републике нема оне сразмјере што означује сваку по»литичку систему, малу или велику. Али ја нећу друго »да покажем него како је добра аристократска влада кадра зајемчити слободу у најмањој Републици « 1 Овако говораше Рести кад се накани да прича о оној малој » влади, која изникавши у камену опасана варварима не» побједне силе, којој радицше оглави душмани разгла» шена лукавства, очува слободу сред бескрајнијех нез» года кроз тисућу и двије стотине годишта“ ? Да би тај. » слабашни лик слободе сред варвара што одасвуд пашу“ како Гибон“ називље Дубровник очувао своју самосвojност, имао је уништити сваку слабост срца и тјерати себезналу политику која није имала граница него у части и достојанству државном. Нико није испунио боље лозинку » да политика нема срца“ него Дубровник. Јер се за њ није радило о већем или мањем угледу, овишем или мањем добитку, него ли бити ил' не бити. То беше његово свагдашње питање, и Дубровник није могао бити у сумњи шта да избере. А изабравши живот, дубровачки су оци знали да се њихова слобода не може друкчије откупити него вјечним затајнваньем сампјех себе и тјерајући безобзирце себезна.1у користољубиву политику. Бјеше им доста знати да би свІІ други сусједи срећне Порте, од Молдавске и Влашке до Ерде.ља били дали сав сјај њиховијех пријестола, сву славу њихова оружја за један цигли дан дубровачкога живота.

1

Resti, Cp. Oit. Alli lettori.
2 Resti, ibid.
3 History of the decline and fall of the Roman Empire.

Introduction.

Ова се државна мудрост у служби слободе ни на једној није страни дубровачке повијести објавила вишим Дубровачка се политика нај сјајем него у одношајима републикиним јасније објављује у везама

републикиним с Портом. с Портом. Нигдје није тај град показао бистрије око, нити одиграо пространију акцију. Повијест тијех однопшаја није ништа друго него неједнак мегдан налик на онај црногорски с Турском: само што је Црна Гора одржала бој миницом, Дубровник духом. Велики је Фридрих говорио да је једно од првијех начела државничке науке погодити се са сусједом који је кадар државі нанијети најтеже ударце. ІІетстољетна погодба дубровачка с Портом тумачи и правда најрјечIIтије реченицу великога краља. Док све земље у оквиру османске моћи изгубише редом и слободу и образованост и сам живот, а то беспримјерном - анархијом ума пуно више него ли због немоћи оружја, та се мала држава супротивила освајачу свом гипкошћу латинскога духа уцијепљена на доброћудну и мало хаотичну славенску ћуд. „Изгуби до душе све што није могла спасти «1 али спасе слободу себи, а небројене благодати пораженијем другарицама своје крви. Оно што свему критћанству али особито нашему Југословенству бјеше покора и » сјен смртни“ проврже Дубровник у корист и јамство живота. Надмудри и омекна онај у велики нечовјечански лик човјечанства «? Учини да тај варвар, „тај велики антикрст у роду људскоме“, који нам обори ипотамни толику славу и разнесе толико нада, да баш тај исти народ закрили нехотице и ујемчи слободу једне шаке земље, где ће наші народ, сутрадан након борбе за ос.10бођенье, наћи домаће огњиште, прострту трпезу и4yшевни xњеб.

1

Пв. Милер о Дубровнику у Weltgeschichte. 2 Gladstone

Bulgarian horrors : «the great one anti-human specimen of humanity».

Card. Newman The Turks in their relations to Europe, a historical Essay. London. 1891.

3

ДУБРОВНИК и ОСМАНСКО ЦАРСТВО

2

[ocr errors]

Дубровчани се с Турцима првом сусретоше на обалії Мраморнога Мора у светој Бруси. Османлије биjaxy тек Први сусрет Дубровника с Турцима (1359).

на освітку своје моћи. Никеја, сијело васељенскога сабора , падши у шаке варварске бјеше запечатIила судбину мале Азије. Пожар Галишоља (1359), сону страну мора, отвораше онај силни пролом у повијести Јевропе, што се ни до дана данашњега не испуни. Велики султани вођаху свјеж народ на освојење свијета. Дубровачки трговци шмигнуше већ тада кроз османлијске шаторе и основаше пријатељске везе с Турчином. Први сусрет бiн сусрет мира.

За Урхановога нашљедника Мурата I. (1360— 1389 међу малом, далеком кршћанском онһином и освајачем Уговор са Муратом 1. (1365). Једрена и. Пловдина дође до уговора. Историске прилике које родише тим чудним пријатељством значајне су изван сваке мјере.

Опростивши се мудро прихваћенога млетачкога старалаштва, Дубровник, жедан слободе, бјеше примно

(1 358) заштиту моћне, али мање погибне Портом. круне угарске, на којој се“, по ријечима Бона Рестија, „огријеваше, а да се никада није опекао“. Самосвојна у своме ходу и одређивању своје политике, Република је природно тежила на уједињење и мир у српскијем земљама. Добро је знала, да јој мир и јакост на залеђу јамче трговачко првенство с једне

Стање срискијех земаља 10ни Дубровник на пријатељ

ство с

1

пише

племенити

се

«La piu bella e sicura massima”, изврсно натор, atrasmessa dalli maggiori fu quella di cercar per protettori della «Republica principi potenti, ma non finitimi, delli quali la protezione si «potesse voltare in oppressione, mentre un vicino e potente protegge conrtro gli altri per ragion del proprio stato e tiranneggia il protetto ad ar«bitrio della propria volontà, senza che costui possa aver ricorso ad alcuna «potenza; quindi gli antichi Senatori della Republica, consci di questa po«litica verità, non vollero mai ricorrer alla protezione delli principi slavi, per «non averli tiranni; dopo essersi disfatti dalla protezione veneta, perche li apesava troppo, avendo sempre vicine le loro armate, ma in diversi tempi «procurarono la protezione degl' imperatori d'Oriente, delli re di Sicilia «ed ultimamente della Ungaria, dalla protezione de' quali la Republica risentiva calore senza scottarsi”. Croniche di Ragusa, libro VIII, pp. 196 «— 197, ed. Nodilo.

стране, а с друге помажу успјешној државној радњи кршћанства на Балканскоме Полуострву. Ну јалов јој посао. Хаотичне српске и у опће југословенске нарави не даваху мира ни саме себи, ни Републици. Краљеви, цареви, властела, свак на по се и сви заједно не познаваху ни мира ни јединства нити могаху обезбиједити побједе и уједињења једнога часа. Све што граде распада се. Вјера се о њиховоме даху цијепа и раствара. Највећа царства цвате и вену од јутра до мрака. Грозна се недјела збивају по дворовима. Од онога дана кад се Дубровник одлучи да мири Стјепана Душана с оцем Урошем III ' и ако је овај радио Дубровнику о глави, па све до ВукаІшинове узурпације (1368) има самијех тридесет и седам година. Кроз то вријеме Дубровник доживље уморство Душановога оца, апотеозу онога који се назва: „Цар и Самодржац Србљем, Грком, и Блгаром“, пропаст царства, грађански рат, на друго убиство, па умрзост опушIћења“ над српскијем земљама. И тако сред расула толике величине остаде само Дубровник жив и свјеж, проширенијех граница,” учврстивши своју кућу кад није могао да учврсти сусједову.

Српско се царство дакле » бесмртним лудилом онијех малијех владара распадаше II моралном и државном немоћу приправљаше народ на робовање. Османлије воТени једном мишљу, једнијем барјаком, једном вјером куцаху на врата остарјелих словено-грчкијех дворова. ГоДине 136 1. заузеше, након крвавог боја, Једрене. Године 1362. Пловдив. За четири године Турци биjaxy paзaпели

[ocr errors]

2

[ocr errors]
[ocr errors]

2

Другога априла 1 3 3 1. биіне изабран поклисари М. Тудизи, Мато Торђић и Боно Лукаревић да пођу у име и на трошак опћине да мире оца са сином «јер мир међу њима мио је Богу и свему свијету, анама «је и нашему граду веома користан». L. Reformat. II. passim.

Године 13 32. испослова Дубровник у Цара Душана потпуну предају Стонске Превлаке.

«Die unsterbliche Thorheit аllеr dіеsеr kleiner Machthaber». Ријечи Херцбергове Geschichte der Bizantiner und des osmanischen Reiches bis gegen Ende des XVI. Jahrhundertes. Berlin. 1883.

3

[ocr errors]

шаторе у сред сриједе Балкана, уништили бугарско царство, приправили пад Србије и Византа, који не беше више него питање времена.

У тај се психолошки час Дубровник одлучи на корак чију нам је смјелост и сaблaзaн за оно доба тешко одмјерити и докучити у дан данашњи. Први сукоб Исламов са Кршћанством препаде сувременике страховито. Турско племе показиваше наиме одмах у почетку способност не само да руши као Хуни, Обри и Татари, него да на рушевинама и гради. Кришћанство не назријеваше у Турчина само моралну наказу у него

» него и енергично зло, ка» вагцијскога, славохљепнога душманина у коме беспут

ност жиһа и окрутност владања бјеху подигнуте на сінустем, освећене вјером, распрострањене мачем « Тога ради, па и за то што кршћанство беше правно уређено и душевно развијено, страх бјеше јачи, име Антикрста. приличније тој новој политичној сили на јевропскоме континенту која се заклела покорити сву земљу и затртіп траг кршћанству.* Папе бјеху позвале српске владаре да сугарскијем краљевима одбију навалу новијех варвара. Доста је читати њихова писма * да се увјеримо о ужасном одјеку турскога оружја у сред сриједе кршћанскога свијета. Опћити дакле са том немани без оружја у руци, да пријатељски, и давати јој новаца у замјену користи и повластица бива признати јој право да влада освојеним земљама бјеше сaблaзaн онолика колико да је у вријеме Кристово било на ум пало јеврејској опћини углавити пријатељство са Самарјанима.

1

2

The Turks in their relations to Europe Lectures by Cardinal Newman. Historical Scetuhes. London. 1891., стр. 1 10.

«It is a mystery» вели кардинал Newman (op. cit. стр. 105). «but the fact stands; since the year 1048 the Turks have been the great a Anticrist among the races of men).

Особито писма Папе Иноценца VI. (1 352 -- 1 362) и Урбана V. (1 362 — 1 370). B. Balan La Chiesa Cattolica e gli Slavi. Roma. 1880. Documénta IX—XII.

3

« ПретходнаНастави »