Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]

Промјене ваздуха придруживаху се свим поменутијем тјескобама, а те убијају више него ма која друга патња. Од једнаког, топлог дубровачког неба бацаше их држава на снијежни. Балкан или на мочварне рукаве дунавске ! Службена књига Републикина говори доста рјечито о тој мукотрпној повијести. Отворимо ли је, наћићемо да је у сто деведесет и двије године (1606 — 1798.) умрло на посланству у Турској Царевнни тринаест поклисара од којијех један једини, Николица Бона, од силовите смрти. Сви остали од немоћи које се или тек утјескобама излегоше, или се на посланству заоштрише. Једино велико весеље нашијех поклисара бјеше послије мјесец дана пута првом угледати с брежуљка Чорлије топло Мраморско море које их живо подсјећаше отаџбине на другоме далекоме мору. Не заборавимо да Дубровачки властелин нема пјесничке ентузиастичке һуди. Њему море није како нама у дан данашњи врело надахнућа, жив уздах вјечне сањарије, контемплативно поље по коме наше измучене душе без престанка цртају унутарње борбе безутјешне немоћи, него је дубровачкоме властелину море трговачка стаза, оруђе државнога сиљења. У тисућама дубровачкијех стихова једва ћете наћи спомена да је Дубровник град бијен одасвуда валовима. Али кад би та иста властела са румелиских височина угледала пучину,

1

здрави у Цариград. Тако н. пр. год. 1587. дођоше у овај град њемачка господа Johann Ludvig von Liechtenstein и Wolfgang Rottenhahn у пратњи дубровачких поклисара. Hammer, Gesch. - d. Osman. Reiches, passim.

Ево имена поклисара са годиштем њихове смрти : Валентин Борвић год. 1 606. у Цариграду, Перо Миха Copгa гoд. 16 44. у Цариграду, Влақ Франа Боне год. 1648. у Цариграду, Динко Мата Бенеше год. 165 6. у Цариграду, Божо Стијела Прокула год. 1657. такођер у Цариграду, IIиво Ловра Copгa гoд. 1 658. код паше у Темишвару, маро Франа Боне год. 16 65. у Цариграду, Николица IIива Боне год. 1678. у Силистрији у тамници, Луко Франа Боне год. 16 83. у Цариграду, Маро Зека Буће год. 16 8 6. код паше у Биограду, Влақ Ника Менче"тића год. 1748. у Цариграду, Влахо Брне Кабoгe год. 1750. у Једрени Лука Мата Замање год. 1798. у Цариграду.

[ocr errors]

разиграло би им се срце, и под одмјереном Фразом наслућивамо велики помамни куцај весеља!!

Уздуж морске обале, по слаткијем брежуљцима јездијаху сада поклисари од Великога Чекмеца до Малога,

Улазак у Цар:рад. двије варошице на вратима цариградским. У пошљедњој варошици стајаше велика полача гдје сви посланици наставаху прије улаза у град, бива док царски Капици Баша не би пријавио двору іњихов долазак, и док им драгоман не би нашао стан. Пошто би им се јавило да им је велики везир дао на кирију једну кућу за вријеме њиховога наставања, све би се приправило за свечан улаз у царску пријестоницу. То је била велика повластица која се свакоме није давала, ни вазда. Порта одрицаше увијек свечан улаз у Цариград посланицима држава с којима би била у пријеговорима о миру или шта више у отворену непријатељству. Дубровник није, уколико му познајемо повијест веза с Портом, никада одрекла ову част. Ево како Маро Кабога прича ову славу: „Дана 19. у септембра упутисмо се пут Цариграда и за два часа у пута дођосмо до неке чесме удаљене уру од Цариграда. Овдје нађосмо шест диван чауша са перјаницама на углави који стајаху чекајући да нас испрате код уласка. „Међутијем ево господина Луке Барке из Цариграда са »другијем нашијем трговцима и штићеницима, па пошто нам се исклањаше, приправише нам сoбeт на отворену; » ту бјеше дивљачи, пилади, хладетине, кобасица са разуличитијем добријем винима. Послије обједа речени го» сподин Барка установи ред којијем ћемо свечано уљести » у Цариград: први бјеху шест диван-чауша, два по два » и остали трговци по реду, па наши јањичари а за ови

)

2

)

1

Маро Кабога: «11. септембра пођоемо из Калинтрана и у де«вет часова дођосмо у Чорлију, угледавши путем из далека море послије « седамдесет и девет дана пута.» А Џиво Kaбoгa : « 13. јулија, Стигавши «поклисари у Силиврију (гдје коначише послије осам часова хода) уље«зоше коњима у море, од весеља да

виде послије 58 дана.» Diarij, passim.

2 Обична почаст коју указиваше Порта кршћанским поклисарима.

га опет

[ocr errors]

»јем младићи језика и господа Лучић и Барка; за њима » ми двојица, а иза нас лијечник и капелан. Долажаху » за тијем наша два подворника, па четири слуге са разу вијенијем барјацима, па опет друге слуге са трговачким услугама, у све више од четрдесет људи сви на коњима. „Јашући оваким редом до бедема цариградских спустасмо се на Јејуб“, и друмом од Балате уљегосмо у град »кроз Фенер Капију и сађосмо у наш стан. «

Први посао нових поклисара бјеше примити на саслушај дубровачке поданике и редовнике свих редова Галате и Пере, који признаваху, мимо француску заштиту, још и дубровачки протекторат. Јављаху за тијем по драгоману њихов долазак осталим посланицима, и то редом одређенијем увијек једнако у државним наруџбама. Према томе церемонијалу, од кога се Република никад не одрече, поклисари имаху приопћити долазак прије свега Францускоме посланику, не само јер Француска бјеше у Цариграду најбоља дубровачка пријатељица, него тога ради што је Султан самоме Францускоме краљу, од свих кршћанских владара, признавао наслов падише, бива. цара. Долазили би затијем енглески посланик, млетачки Байло, оландешки министар, ћесарски интернунциј (ако га је било) и најпослије задњи ћесарски ресиденат”. Ови би поклисари слали нашим посланицима њихове драгомане да им се радују на сретноме доласку. Пошто би се тако изредили поздрави, поклисари полажаху први друговима на посјет оним истим редом, осим к ћесарскоме резиденту ноландешком министру који су, не имајући чин поклисара (Ambassadeurs), имали доћи први на посјет Дубровчанима. По тадашњем а и садашњем церемонијалу Портину,

поклисари имају примити три књиге вјеровнице (lеttеrе сrеdenziali) бива за султана, за великога

3

Предавање кредитива Ве.

лцкоме везиру.

1

2

Ејуб сјеверо-западно предграђе цариградско.

Напутак Градићу и Буһи год. 1676. Commissioni di Levante. з оспору са ћесарским ресидентом биіе доцније у дуго говора.

[ocr errors]

везира и за рейс ефендију т. ј. државнога тајника. Писмо за великога везира предаје се у саслушају који предходи самоме султановоме саслушају. Тако су чинили и наши поклисари. На дан саслушања код великога везира благовали би поклисари са цијелим народом, па би полазили са диван чаушом у свечаној поворци кроз главну улицу к Великоме везиру. У првој авлиjи сјахали би посланици и уљегли би у дворане ћехајине бива тајника великога везира коме приказиваху државне дарове. Посадивши их уза себе, служили би поклисаре слаткијем, каФом, миомирисном водом, миром и шербетом. Кад би се јавило да је Његово Височанство справно да их прими, пошли би другом авлијом у Диван хан, бива у дворану државне скупштине. Први султанов министар примио би их у ближњој дворани опкољен мноштвом достојанственика. Приказавши му кредитиве и државни дар који је примио рейс ефенди, измијенили би се најобичнији љубежљиви говори, те би их тада тек посадили на двије шемблије* од тамно црљене кадифе. Ово бјеше баш психолошки час саслушаја. Бјеше ли се, наиме, кршћански поклисар огријенио чијем год према великоме везиру или Порти, онај би му одрекао шемблије, те би га послије одговора одпустили и без шемблија и без кафе и без традицијоналних кафтана. То се често догоди Француским покли сарима, који шћаху исправити портине церемоније као врло увредљиве за кршћанске владаре. Ако би се

на

1

B. Esperson. Op. cit. стр. 94. Ево како Францез Juchereau de Saint-Denis (Observations sur l'Empire Ottoman) црта положај великога везира у царству: «Il commande toutes les armées. possede seul comme «le grand Seigneur le Droit de vie et de mort dans toute l'etendue de «l'Empire contre les criminels pris en flagrant délit et peut nommer, de<stituer et faire mourir tous les ministres et les agents de l'autorité sou«veraine. Il proclame et fait executer les nouvelles lois. Il est le chef «suprème de la justice qu'il administre cependant avec l'assistance et «d'après l'opinion des ulemes. Il represente enfin son maitre dans toute «l'étendue de sa dignité et de sa puissance temporelle non seulement dans «l'empire mais encore auprès des autres puissances étrangères. Mais autant «ce pouvoir est beau et étendu, autant il est dangereux et précaire.»

Тако се зове турски сточић, назик на француски tabouret.

2

Свечани саслушај код

Порте. Султана.

1

против поклисар поднио мирно и покорно, донијели би му кафу с обичнијем слаткијем, па неколико кафтана, бива плашта од црљене кадифе који се даваху у различитијем броју према величини и власти државе. Дубровачки поклисари примаху девет, више од Сибиња који их примаше нет, а мање од Француске којој даваху петнаест.

Уторник бјеше вазда одређен за свечани поклисарски саслушај код султана. У тај се дан, наиме, дијелила

правда у великој диванској дворани, па пошто би поклисари благовали заједно са великим везиром пред небројеним пуком, дијелила. би се прије саслушаја, плаћа јањичарима. » Даваше се тако поклисару“ вели Хамер » свечана државна појава благовања и плаћања војске у » Двору, па управе и суђења у Дивану, еда би га обузело велико почитање према сили и мудрости владе у унуутрашњим и спољашњим пословима, па да би се више тиме упрепастио приступајући пријестоним степеницама. «

За тај свечан чин, којим се утврђиваше сваке године веза Републикина с Портом, приправљаху се поклисари неколико дана. Имаху се обући за ту згоду у особито т. зв. диванско одијело. Бјеше то дугачка хаља (долама) црљене свите (сатин) широким рукавима на грчку, постављена самуром. На глави ношаху капу од црнога баршуна. Бјеше то стари закон портинога церемонијала за свакога поклисара који је првом приступао пријестолу. Чини се такођер да су имали бити дpyгe браде на саслушају код султана.

)

[ocr errors]

2

1

2

Osmanische Staatsverfassung.

Овако је приказан Маројица Кабога у II. књизи овога дјела. Да се тако нијесу имали одијевати само поклисари дубровачки, имамо тврђе и у Француза и у Млечиһа. Баили су млетачки шта више носили вазда у Цариграду одијело врло налик на ово дубровачко што Giacomazzi, тајник задњега

Байла Вендрамина, описује овако: Erano abbigliati alla greca, come nei primi tempi, cioè con lunga veste «e sottana di ganzo d'oro e berretta a tozzo.» Види Barozzi e Berchet, Relazioni.

Одијело Француских поклисара бјеше на длаку налик на дубро

Бјеше се обукао тако Antoine de Ringon поклисар Франа І. к

метачкога

Вачко,

« ПретходнаНастави »