Слике страница
PDF
ePub

Патње поклисарске на

путу.

[ocr errors]

Трудно нам је ријечима исписати патње поклисарске кроз тај душмански свијет. Помислимо маличак на оновремено стање Запада. Непоузданост путова, хајдуковање, несташице једне ваљане стрехе биле су обичне ствари у најпитомијим честима јевропским све до ХVII. вијека. У XVI. вијеку Sire de Joinville говори да Париз и сва околна мјеста врве лупежима. Трговци и поклисари у XIII. и XIV. вијеку нијесу у сред сриједе Француске и Њемачке земље поуздани за живот. Свуда владаше неред и грабежљивост. Путови не бијаху путови, него јаме или жаласте странпутице. Флорентински поклисар B. Carducci путујући год. 1529. у Лион, нише својој влади да је сред леда, снијега и свакојакијех незгода по путу једва доспио у онај град, и да би био остао in medio itineris“ не бјеше ли помоћи свемогућега Бога. Ако је, дакле, тако било у » перивојима јевропским" што је зар имало бити на Балканима? Зато је свако путовање тамо погибао живота, па тога ради читамо у Кабожиним записцима сузе и плач владика и пријатеља. А како не би? Четири су им непријатеља слиједила стопе. Непријатност земаљска (бива траљавост путова, мостова и хана), непогодност земани, кужне немоћи и хајдуци. Мостови сваки час пропадају, набујале, неуређене ријеке претворе се у бујице, путови се губе сред густијех дубрава. Пречесто по варошима кроз које проходе хара куга. Не улазе тада у градове, него разанну шаторе и заспу на отвореној равници с ватром и стражама. А кад настане цича зима, или се проломе облаци, нађу и не нађу поштену стреху да заклоне главу. Године 1606. поклисари Базељи и Бобали пишу сенату 21. јулија из Херманлије да су у бескрајној невољи од ужасне жеге и од страха од хајдука.» Ево петнаест дана « пишу поклисари Франо Гради и Маро Бућа из Једрене 16. децембра 1676. „да је овдје тако страховита зима,

2

1 Reumont, 182 и Lavisse-Rambaud, Tome II, 492-493.

2 F9 XXXXVII. 1846. Држ. Архив.

ДУБРОВНИК и осМАНСКО ЦАРСТВО

11

»да се наши земљаци не спомињу такве одавно. Не може „се ни пити, ни јести без ватре.' На трпези смрзава се -» вино и треба држати ватре да растопимо и вино и крух. » Нека Ваше Преузвишености промисле колико трпимо у » полуотвореној кући која пријети увијек да ће нас покло» пити. Не могу да нас огрију ни кабанице од кожуха. По » путовима људи умиру од зиме. Султан који сваки дан „иде у лов, враћа се с лова ако и без плијена, а оно » са четворо, шесторо мртвијех слуга. Пишући ово пи» смо држимо на столу вреле воде, па њоме растапамо „црнило што се следи, тако је ваздух у кући студен, са „свијем што ложимо ватру. «з Тридесет годишта доцније други поклисар прича сличне невоље: » Дне 31. августа пише Маро Кабога „пођосмо Божијом помоћу из Кајалије 4. Ова ноћ бјеше једна од најгоријех од свега пу»товања ради јадне куће од дрва, покривене сламом и » гнусне до зла Бога у којој преноћисмо. Отвори се небо „и улије дажд, и не могосмо уживати ни овај јадни покој, »јер с несрећна крова требаше да се покривамо и да » се, чекајући у тјескоби освитак дана, ставимо прије » времена на пут. «

3

[ocr errors]

(C

Уморени од пута, поклисари имаху без престанка држати око себе велику оружану пратњу и чувати се од хајдука, како путници по Сахари од бедуимскијех харамија. Сви друмови, све шуме бијаху пуни хајдука. Биједа кршћанске раје, неодређене везе, чести ратови бијаху подигли хајдуковање на систем, на начин живота. Недавно је један писац сабрао из преразличитијех извора

1 Не заборавимо да су наша властела живјела зими у Дубровнику без пећи.

2 Мехмед IV, страствен ловац.

3 Али смрзнутих прста ти жилави људи имају још мјеста за шалу: «Наш Драгоман не вриједи ништа. Нека Бог опрости Вашим Преузви«шеностима које нам га дадоше. Боље би нам било имати једну кладу, «јер би нас клада дајбуди гријала по овој зими. Нека промисле Ваше «Преузвишености имамо ли какве користи од човјека који је више на«Лик на камени лик, него на драгомана.» Ibid.

4 Варош у Бугарској један дан далеко од Пловдива.

[ocr errors]

D

2

4

стотина гласова о горским хајдуцима по Балкану особито у XVI. и XVII. вијеку. Тај „дуго угушени гњев потла»чених народа“ права је власт у онијем земљама. Сви нам поклисари и млетачки и дубровачки причају још у ХѴІ. вијеку да је народ у највећој биједи и да је пут због многих хајдука опасан. “ Хајдуковање бјеше толико развијено и снажно, да је чак и ћесарове дарове на Султана отимало од ћесаровијех поклисара. 3 Једном би заузета Софија, те пошто је хајдуци оплијенише, подијелише плијен и повукоше се у брда. Наши поклисари путоваху сред непрестана задиркивања оружанијех чета, а кадкад би долазило до озбиљнијех окршаја. Год. 1603. Драгоман поклисара Матија Павловић јавља из Прокупља Сенату да има мноштво разбојника по путу. Године 1648. н. пр. хајдуци нападају код Софије поклисаре, изране им два човјека и отму осам коња. Године 1603. поклисаре нападоше код Новога Пазара. • Године 1706. Турци јаве поклисарима Кабоги и Рестији да их чекају хајдуци у Ковач планини. Крену другим путем праћени од самога Фочанскога кадије са свом уламом на ногама и на коњима, од осамдесет до сто оружане чељади. Међу Пријепољем и Сјеницом бјеше велика дубрава толи опасна, да су три чете» нефтерија“ имале пратити поклисаре. А у Бугарској бјеше знаменита шума Папас Корија, три коњска часа од Пловдива, толико легло хајдучко, да је Пловдивске аге сву посјекоше.

6

8

5

7

често

Не чудимо се дакле ако су ти трудни путеви истратили живот И саме жилаве дубровачке властеле.

2

Миленко М. Вукићевић Горски хајдуци у «Јавору» год. ХХII.
Мијатовићеве ријечи у Годишњици. І, 80.

3 Путник Герлах год. 1578. у Вукићевића.

4

Путник Ortelius Redivius год. 1595. ibid, passim.

[blocks in formation]

6 Indice degli Arzi, passim.

7 Giornale, 26 luglio.

8 у пркос овим патњама, посланства дубровачка бијаху, оружане силе ради која их пратијаше, најбезбједнија обрана путницима другијех народа. Ови би се придружили нашим поклисарима да приспију чили и

1

Промјене ваздуха придруживаху се свим поменутијем тјескобама, а те убијају више него ма која друга патња. Од једнаког, топлог дубровачког неба бацаше их држава на снијежни. Балкан или на мочварне рукаве дунавске! Службена књига Републикина говори доста рјечито о тој мукотрпној повијести. Отворимо ли је, наћићемо да је у сто деведесет и двије године (1606—1798.) умрло на посланству у Турској Царевнни тринаест поклисара од којијех један једини, Николица Бона, од силовите смрти. Сви остали од немоћи које се или тек у тјескобама излегоше, или се на посланству заоштрише. Једино велико весеље нашијех поклисара бјеше послије мјесец дана пута првом угледати с брежуљка Чорлије топло Мраморско море које их живо подсјећаше отаџбине на другоме далекоме мору. Не заборавимо да Дубровачки властелин нема пјесничке ентузиастичке ћуди. Њему море није како нама у дан данашњи врело надахнућа, жив уздах вјечне сањарије, контемплативно поље по коме наше измучене душе без престанка цртају унутарње борбе безутјешне немоћи, него је дубровачкоме властелину море трговачка стаза, оруђе државнога сиљења. У тисућама дубровачкијех стихова једва ћете наћи спомена да je Дубровник град бијен одасвуда валовима. Али кад би та иста властела са румелиских височина угледала пучину,

здрави у Цариград. Тако н. пр. год. 1587. дођоше у овај град њемачка господа Johann Ludvig von Liechtenstein и Wolfgang Rottenhahn у пратњи дубровачких поклисара. Hammer, Gesch.-d. Osman. Reiches, passim.

1 Ево имена поклисара са годиштем њихове смрти : Валентин Борђић год. 1606. у Цариграду, Перо Миха Сорга год. 1644. у Цариграду, Влађ Франа Боне год. 1648. у Цариграду, Динко Мата Бенеше год. 1656. у Цариграду, Божо Стијела Прокула год. 1657. такођер у Цариграду, Џиво Ловра Сорга год. 1658. код паше у Темишвару, Маро Франа Боне год. 1665. у Цариграду, Николица Џива Боне год. 1678. у Силистрији у тамници, Луко Франа Боне год. 1683. у Цариграду, Маро Зека Буће год. 1686. код паше у Биограду, Влађ Ника Менчетића год. 1748. у Цариграду, Влахо Брне Кабоге год. 1750. у Једрени Лука Мата Замање год. 1798. у Цариграду.

разиграло би им се срце, и под одмјереном Фразом наслућивамо велики помамни куцај весеља!

Уздуж морске обале, по слаткијем брежуљцима јездијаху сада поклисари од Великога Чекмеџа до Малога, Улазак у Цариград. Двије варошице на вратима цариградским. У пошљедњој варошици стајаше велика полача гдје сви посланици наставаху прије улаза у град, бива док царски Капиџи Баша не би пријавио двору њихов долазак, и док им драгоман не би нашао стан. Пошто би им се јавило да им је велики везир дао на кирију једну кућу за вријеме њиховога наставања, све би се приправило за свечан улаз у царску пријестоницу. То је била велика повластица која се свакоме није давала, ни вазда. Порта одрицаше увијек свечан улаз у Цариград посланицима држава с којима би била у пријеговорима о миру или шта више у отворену непријатељству. Дубровник није, у колико му познајемо повијест веза с Портом, никада одрекла ову част. Ево како Маро Кабога прича ову славу: „Дана 19. » септембра упутисмо се пут Цариграда и за два часа „пута дођосмо до неке чесме удаљене уру од Цариграда. „Овдје нађосмо шест диван чауша са перјаницама на глави који стајаху чекајући да нас испрате код уласка. » Међутијем ево господина Луке Барке из Цариграда са „другијем нашијем трговцима и штићеницима, па пошто » нам се исклањаше, приправише нам собет на отворену; „ту бјеше дивљачи, пилади, хладетине, кобасица са раз» личитијем добријем винима. Послије обједа речени господин Барка установи ред којијем ћемо свечано уљести » у Цариград: први бјеху шест диван-чауша, два по два „и остали трговци по реду, па наши јањичари а за ови

«

1 Маро Кабога: «11. септембра пођосмо из Калиштрана и у девет часова дођосмо у Чорлију, угледавши путем из далека море послије «седамдесет и девет дана пута.» А Џиво Кабога: «13. јулија, Стигавши «поклисари у Силиврију (гдје коначише послије осам часова хода) уље«зоше коњима у море, од весеља да га опет виде послије 58 дана.» Diarij, passim.

2

Обична почаст коју указиваше Порта кршћанским поклисарима.

2

« ПретходнаНастави »