»јем младићи језика и господа Лучић и Барка; за њима „ми двојица, а иза нас лијечник и нас лијечник и капелан. Долажаху за тијем наша два подворника, па четири слуге са раз„вијенијем барјацима, па опет друге слуге са трговачким „слугама, у све више од четрдесет људи сви на коњима. „Јашући оваким редом до бедема цариградских спуста» смо се на Јејуб1; и друмом од Балате уљегосмо у град » кроз Фенер Капију и сађосмо у наш стан. «

Први посао нових поклисара бјеше примити на саслушај дубровачке поданике и редовнике свих редова Галате и Пере, који признаваху, мимо француску заштиту, још и дубровачки протекторат. Јављаху за тијем по драгоману њихов долазак осталим посланицима, и то редом одређенијем увијек једнако у државним наруџбама. Према томе церемонијалу, од кога се Република никад не одрече, поклисари имаху приопћити долазак прије свега францускоме посланику, не само јер Француска бјеше у Цариграду најбоља дубровачка пријатељица, него и тога ради што је Султан самоме Францускоме краљу, од свих кршћанских владара, признавао наслов падише, бива цара. Долазили би затијем енглески посланик, млетачки Баило, оландешки министар, ћесарски интернунциј (ако га је било) и најпослије задњи ћесарски ресиденат 2. Ови би поклисари слали нашим посланицима њихове драгомане да им се радују на сретноме доласку. Пошто би се тако изредили поздрави, поклисари полажаху први друговима на посјет оним истим редом, осим к ћесарскоме резиденту и оландешком министру који су, не имајући чин поклисара (Ambassadeurs), имали доћи први на посјет Дубровчанима.

Предавање кредитива Ве.

3

По тадашњем а и садашњем церемонијалу Портину, ликоме везиру. поклисари имају примити три књиге вјеровнице (lettere credenziali) бива за султана, за великога

2

1 Ејуб сјеверо-западно предграђе цариградско.

Напутак Градићу и Бући год. 1676. Commissioni di Levante.

3 О спору са ћесарским ресидентом биће доцније у дуго говора.

везира и за реис ефендију т. ј. државнога тајника. Писмо за великога везира предаје се у саслушају који предходи самоме султановоме саслушају. Тако су чинили и наши поклисари. На дан саслушања код великога везира благовали би поклисари са цијелим народом, па би полазили са диван чаушом у свечаној поворци кроз главну улицу к Великоме везиру. У првој авлији сјахали би посланици и уљегли би у дворане ћехајине бива тајника великога везира коме приказиваху државне дарове. Посадивши их уза себе, служили би поклисаре слаткијем, кафом, миомирисном водом, миром и шербетом. Кад би се јавило да је Његово Височанство справно да их прими, пошли би другом авлијом у Диван хан, бива у дворану државне скупштине. Први султанов министар примио би их у ближњој дворани опкољен мноштвом достојанственика. Приказавши му кредитиве и државни дар који је примио реис ефенди, измијенили би се најобичнији љубежљиви говори, те би их тада тек посадили на двије шемблије 2 од тамно црљене кадифе. Ово бјеше баш психолошки час саслушаја. Бјеше ли се, наиме, кршћански поклисар огријешио чијем год према великоме везиру или Порти, онај би му одрекао шемблије, те би га послије одговора одпустили и без шемблија и без кафе и без традицијоналних кафтана. То се често догоди Француским поклисарима, који шћаху исправити портине церемоније као врло увредљиве за кршћанске владаре. Ако би се на

1 B. Esperson. Op. cit. стр. 94. Ево како Францез Juchereau de Saint-Denis (Observations sur l'Empire Ottoman) црта положај великога везира у царству: «Il commande toutes les armées. possède seul comme «le grand Seigneur le Droit de vie et de mort dans toute l'etendue de «l'Empire contre les criminels pris en flagrant délit et peut nommer, de«stituer et faire mourir tous les ministres et les agents de l'autorité sou«veraine. Il proclame et fait executer les nouvelles lois. Il est le chef «suprême de la justice qu'il administre cependant avec l'assistance et «d'après l'opinion des ulemes. I represente enfin son maitre dans toute «l'étendue de sa dignité et de sa puissance temporelle non seulement dans «l'empire mais encore auprès des autres puissances étrangères. Mais autant «ce pouvoir est beau et étendu, autant il est dangereux et précaire.”

2 Тако се зове турски сточић, налик на француски tabouret.

Свечани саслушај код

против поклисар поднио мирно и покорно, донијели би му кафу с обичнијем слаткијем, па неколико кафтана, бива плашта од црљене кадифе који се даваху у различитијем броју према величини и власти државе. Дубровачки поклисари примаху девет, више од Сибиња који их примаше лет, а мање од Француске којој даваху петнаест. Уторник бјеше вазда одређен за свечани поклисарски саслушај код султана. У тај се дан, наиме, дијелила правда у великој диванској дворани, па пошто би поклисари благовали заједно са великим везиром пред небројеним пуком, дијелила би се прије саслушаја, плаћа јањичарима. » Даваше се тако поклисару“ вели Хамер > свечана државна појава благовања и плаћања војске у »Двору, па управе и суђења у Дивану, еда би га обузело велико почитање према сили и мудрости владе у уну„трашњим и спољашњим пословима, па да би се више » тиме упрепастио приступајући пријестоним степеницама.

Порте. Султана.

1

(«

За тај свечан чин, којим се утврђиваше сваке године веза Републикина с Портом, приправљаху се поклисари неколико дана. Имаху се обући за ту згоду у особито т. зв. диванско одијело. Бјеше то дугачка хала (Долама) Црљене свите (сатин) широким рукавима на грчку, постављена самуром. На глави ношаху капу од црнога баршуна. Бјеше то стари закон портинога церемонијала за свакога поклисара који је првом приступао пријестолу. Чини се такођер да су имали бити друге браде на саслушају код султана.

2

Osmanische Staatsverfassung.

2 Овако је приказан Маројица Кабога у II. књизи овога дјела. Да се тако нијесу имали одијевати само поклисари дубровачки, имамо тврђе и у Француза и у Млечића. Баили су млетачки шта више носили вазда у Цариграду одијело врло налик на ово дубровачко што Giacomazzi, тајник задњега Млетачкога Баила Вендрамина, описује овако: Erano abbigliati alla greca, come nei primi tempi, cioè con lunga veste «e sottana di ganzo d'oro e berretta a tozzo." Види Barozzi e Berchet, Relazioni.

Одијело Француских поклисара бјеше на длаку налик на дубровачко. Бјеше се обукао тако Antoine de Rinçon поклисар Франа І. к

» Дне 12. октомбра“ пише Маро Кабога »час прије „зоре дигосмо се из наше палаче и пођосмо на диван „великога господара. Први бјеху шест диван-чауша на коњу са Меџевесима око главе, за њима ходаху четири „младића језика праћена јањичарима на ногама, а за њима „три слуге ношаху данак праћена Барком и Лучићем; „долажасмо онда нас двојица успоред, окружени са два»десет и четири слуга пјешака, затијем наш капелан и „бријач, па дванаест наших трговаца и штићеника. ОвиСулејману Сјајноме год. 1532. «е роі» говори један извјештај о његовом посланству «che esso havuto indosso una veste da Turco che se erra «messo quel giorno, essendo cosi costume che chi in la prima volta «alla presenza di quel signore, et in capo havea la baretta el suscritto «alla christiana, e perchè paresse difforme il vestito cosi (овдје су испуштене нечитљиве ријечи у изворнику).

Summario della Relatione del capitano Rinconi stato oratore del rè X-mo al Signor Turco fatta familiarmente. У дјелу Charrière. Negotiations de la France dans le Levant. (Види потпуни наслов овога дјела на другом месту).

Посланик Јean de Gontaut-Biron приступи. 5. марта 1605. на исти начин на саслушај султану: «Pour cet effet donc, le seigneur Ambas«sadeur fit faire quelques habits à la longue, avec des berettes ou bonets «de velours noir, comme se faict ordinairement à telles cérémonies." Ambassade en Turquie стр. 64. По овоме се види како је бесприродно чуђење онога безименога писца у Енгела (304-305) који се шћаше ругати ношњи дубровачких поклисара год. 1804. говорећи: «Auch ist die «Kleidung derselben bei dieser Gelegenheit ausserst auffallend, weder Tür«kisch noch Europäisch, sondern eine sonderbare alte Illyrische Tracht mit «langen Bärten. Уопће је та «Handschriftliche Nachricht eines Augen«zeugen aus Constantinopel» смјеса лажи и персифлажа, па се чудимо онако озбиљноме историку како бјеше Енгел да је приопћио без примједбе оно глупо писамце. В. још о ношњи дубровачких поклисара Rycaut, Op. cit. crp. 162-166.

1 Не би умјели боље описати свечани саслушај наших поклисара код султана, но исписавши у својој умјереност и сликовиту приповијест Мара Кабоге. Ови први саслушаји бијаху знаменити дани за кршћанску дипломацију у Цариграду у оно доба кад је од Порте још дрхтао свијет, те се кршћанске власти надметаху, не као данас од интереса са свим друге природе, него од страха која ће бити боље примљена од Порте. Тога ради сви посланици описаше вазда највјерније и најсјајније ту «entrée en scène", дипломатичке радње у Цариграду. Неколико таквих описа сачувао нам је Hammer (Gesch. d. Osmanischen Reiches) особито свечаног улаза интернунција грофа Етингена првог пуномоћника код карловачког мира год. 1699. Овај први дубровачки опис придружује се својом оригиналношћу оним другим, већ познатим, као уметак нове локалне шаре слици историје цариградскога живота.

»јем редом дођосмо до Бакчи-Капије1 гдје управо бјеше узјахао Господин di Quarienti, Ћесаров Интернунциј 2. Пошто обома бјеше опредијељен исти дан за диван и » одређено вријеме и дворски церемониј6*; упути се он » наприједа са својом пратњом, а ми одма за њиме, они „на мали пушкомет. Улице врвијаху народом, па видјесмо »да и велики градови имају свој добар дио радозналости. » Дођосмо к вратима царске палаче гдје бијаше велико„мноштво људи што стража што гледалаца. Ступивши »у прву авлију препуну свијета, сађоше у сриједи сви „с коња до нас самијех који прођосмо напријед те сја» хасмо код врата друге авлије, мјесто гдје не само слазе „с коња велики посланици, него и сам велики везир... »Уљезавши у другу авлију, дође нам у сусрет Пешкеџи » Баши 4. и поздравивши нас узе од три слуге данак раз»дијељен у тридесет кеса од коже и предаде их три»десеторици капиџија, свакоме свакоме по једну, а четворици „другијех свакоме по један служавник од сребра. На » истоме нас мјесту сусретоше чаушбаша и капичинар» кехаја великога господара у кабаницама од броката, постављена самуровим кожухом, а у руци сребрном „шибиком, а ови ступаху пред нама да нам отворе пут, „а пред њима два по два све тридесет и четири капиџије.

,

5

1 Багџе-Капуси, Перивојна Врата код пристаништа Топхане. Тамо ступају на крај сви посланици и драгомани.

2 Herr Quarient Edler von Rall, hecaров интернунциј приопћи на том слушају Султану наступ на пријесто ћесара Јосипа II. Хамер, који напомиње да су у један дан примљени Quarient и Кабога, погријешно биљежи да је то било 20, јулија (op. cit. IV. стр 88. —89.) док није него, како видимо у Кабоге, 12. октомбра. Интернунцију бише на уласку у Цариград забрањене трубље.

3 Како је Султан примао на свечани саслушај само један дан у недјељи, тако су готово вазда била примљена два посланика заједно. Тако су дубровачки поклисари примљени били год. 1668. заједно са оландешким поклисаром Colyer-ом. Год. 1677. са Француским поклисаром Nointel-ом, год. 1706. с интернунцејем и т. д.

4 Пешкеџи Баши, бива врховни мештар трпезнога рубља, који чува напице и ручинчиће.

5 Капиџилар Киајаси, врховни коморник (Oberstkämmerer).