4.

„имаше врло велики дивит, посут дијамантима, а на » десној страни, на душеку, сабљу са појасом, обоје по„суто дијамантима. На лијевој страни према зиду, ста»јаху још три перјанице са дивним драгим камењем. Таван бјеше вас позлаћен. Повише пенџера пред Великим „Господаром висијаху три ките бисера. Огњиште бјеше „покривено кадифом извезено бисером. Једном ријечи, » сва је соба злато, бисер и дијамант.

» Приступивши, ношени како је горе казано, од ка» пиџи баша, и поклонивши се по обичају пријестолу на коме сједаше Велики Господар, госпар Рести изрече српски овај говор: » Славни, честити, могући и преузвишени царе, кому славноме имену од Истока до Запада » све круне са свијем краљевима клањају се. Сада од све господе кршћанске, ми први, вјерни и стари хара„чари дубровачки Кнез и бегови ове умиљене и љубљене „земље пред пријестолом твога славнога царства послаше , нас, и од старијех старина од славне успомене чести»тога цара Орхана до Дан Данашњи како се на ово

1 Ово што слиједи наш је уметак причању поклисаревом, који, дакако није требао у записцима приопћити, опће познати говор султану. Ми смо га исписали из прве књиге ћеремонијала (стр. 1.—6.( промијенивши само ону фантастичну, већему дијелу народа неразумљиву, италијанску ортографију, како је то другом приликом (в. ІІ. књигу овога дјела) учинио сам кнез Медо Пуцић. Онако имаху проговорити посланици, ни једне ријечи више ни једне мање, јер да би ко што испустио или приставио, Сенат му не одобраваше извјештаја на повратку. Прорачунани, умиљени TOH поклисареве бесједе, неће зачудити ако се промисли, да је само на тај начин Република могла добити од Порте онако замашнијех користи и онако силну заштиту кроз четиристотине годишта! У осталоме, сви су други поклисари имали говорити султану у врло ниском тону доста налик на онај дубровачки. Gontaut-Biron, посланик онога кога зваху на самој Порти: «l'Empereur de France», «рече у свом говору: „Suppliant très humblement Vostre Altesse s'asseu«rer que, durant le temps de ma demeure, je luy rendray très-humble et «très-fidele service, je la supplie aussi cependant vouloir me tenir en sa «bonne grace et protection.» (Op. cit. стр. 72.) Двије године пошто написасмо ову радњу, г. Константин Јиречек приопћи у својој знаменитој расправи о везама републикиним с царицом Катарином II. (Prag, 1893.) текст говора дубровачкијех поклисара Султану. То сам напоменуо да се зна како смо обадва тај говор црпали из истог извора.

славно пријестоље харач пошиљали и предавали тако » и сада по нама њиховијем поклисарима послаше, који » речени харач сада у Хазну и Мирију дадосмо и предадосмо. Молимо умиљено Ваше премогуће царство, да „поглед милостиви и благодарни с којем смо били вазда „гледани од Вашијех славнијех и честитијех пређа, Пра»дједа славне успомене, тако на исти начин да и Ваше » славно царство, да би достојало уздржат га више нас, за бити под крилом од protecioni Вашега благодарнога » царства; а ми умиљене слуге у дне и у ноћи и у свако „доба молићемо без пристанка господина Бога за сваку » већу славу и Феличитат Вашега преузвишенога царства. » Амин. “ Први портин тумач Никола Маурокордато преведе » говор на турски. Велики господар не одговори по оби» чају ни рјечце, него руком отпусти поклисаре1. » Иза чеса“ наставља нам Кабога, „повратисмо се, и оставивШИ нас гдје нас узеше, вратисмо се другом авлијом са нашом пратњом и узјахасмо коње гдје бијасмо сјахали » оно јутро. Јањичари и сви други које нађосмо у другој „ авлији стајаху на своме мјесту; а прва авлија бијаше тако пуна свијета, да једва могаємо проћи у пркос сили »диван чауша, који нам на коњу отвараху пут. Нађосмо » такође у првој авлији господу нунција и ресидента на

>>

e

По староме закону узимље се да не слуша султан поклисаре него да слуша велики везир, који му стоји о боку. Овоме говори тумач смисао бесједе, а велики везир изриче је султану у двије ријечи. Цар не одговара никада ни рјечце поклисарима. Млетачки посланици Давају нам И разлог : «Dal Bassa ci fù risposto bene» пишу Агостино Нани и Ђакомо Капело Дужду из Цариграда (25. Sett. 1600.) «e che il (( Re aveva udito volentieri quello avevamo detto; e per il vero mentre parlavamo ci miro Sua Maestà di continuo, nel partirsi abbassò gli «occhi col qual cenno si può dire che il Re volesse approvare cio che «gli avessimo esposto, e servisse di risposta (non accostumando mai di «darla" надодавају у шифрама «per barbara grandezza"). B. Barozzi e Berchet, Relazioni, passim. У свој османлијској повијести помиње се само један једини пут, да је проговорио султан на саслушају, а и то не поклисарима, него великом везиру. То се зби у Ески-Сагри 20. новембра 1667. када му дубровачки поклисар Јакета Палмоти приопки у име Републике трус 6. априла В. II. књигу овога дјела.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

12

„коњу, па пошто нас церемонисти поставише на одре„ђена мјеста, почеше излазити јањичари из прве авлије, » два по два, носећи на плећима кесе које им дадоше у »јутро за плаћу. Бјеше бујица реченијех јањичара са »њиховим ода башијама ', па премда трчаше та бујица, » опет не изађоше до дебеле уре. На пошљетку изађе »јањичарски ага, са многобројном пратњом, а пред њим » иђаху пуковници; за њима они који добише, како »рекосмо, плату; пак везири од кубе са њиховом пра„тњом; па капиџи баши са њиховом службом, и на по>> » сљетку велики везир са многом пратњом. Сви коњи бијаху лијепо накићени, а ко чита ове записке нека „помисли какве врсте бијаху коњи. Пошто прође велики „везир, упутише се ћесарски министри с њиховом пра» тњом, а за њима ми са бројнијом поворком од јутрашње, „јер нам приђоше два друга диван чауша, шест капи„џија, два ћехадара Мусур агина са шест нашијех чауша. „Оно јутро сви нам истријебише пут да нас не би заду» ШИЛИ И на коњу, коњу, та у авлији, та на чаршији пред » царском палачом, а путем којијем се враћасмо, бјеше „неизрециво мноштво људи пјешке и на коњу, силно мноштво жена пјешке и у каруцама, а рекоше нам да »је сам велики господар стајао у кафезу с једне куле » свога врта. На тај начин обучени ми и наш двор у „кафтанима, слиједисмо ћесареве министре све до Бакши „капије на поље, те они пођоше у лађама, а ми онако » величанствено урешени, ухватисмо се на коња кући, али мјесто да отпочинемо, ваљало се побити раздавајући бакшише турцима који нас бјеху отпратили, а кад ове „отпустисмо дође Тамбулхана великога господара, коју » такође отпустисмо. Међутијем господин Маурокордати посла нам честитања на сретноме дивану. "

2

1 Капетани.

2 Кафез (од ове је ријећи наша кавез) зове се уопће сваки прозор у Харему који је затворен решеткама.

султаном.

Посланство које почимаше са тако славним призором, довршило би кадгод у неколико дана. Ако не би послаОпроштај са ници имали другијех напутака од Сената (ствар, у осталоме, врло ријетка) били би примљени на други опростни саслушај од султана. Том згодом дариваше их цар државним даром; двије кабанице од баршуна од Брусе извезене у злато 1. Вриједност турскијех дарова бјеше тако незнатна супроћ даровима кршћанскијех владара, да се поклисар Хенрика IV. љуто жали на ове е су тако луди те даривају Турчина „који не зна што то хоће рећи „давати, а вазда има шаке отворене да прими све што „више може«2. Опростивши се поклисари од великога везира, овај им даваше другу књигу вјеровницу за Републику (Ricredenziale) у којој се хваљаху поклисари и опет се утврђиваше портина заштита над „славним међу Опроштај са великим » кршћанским кнезовима, ступовима и услонима великога народа Исусовога, кнезом и господом дубровачком « 3.

везиром.

Али посланство ријетко кад доспијеваше тако брзо. Може се шта више рећи, како смо имали згоде напо

Цариграду.

Посланство у менути, да је на неки особити начин перманентно у Цариграду. Дубровачки послови код Порте бијаху тако замашни, па, шта више, животне цијене, да

1 «qui est icy», вели поклисар Gontaut-Biron un des plus grands «tesmoignages qu'ils rendent de leur bonne volonté.» Писмо краљу 14. октобра 1606. Corr. Diplom.

2 «Qui est une honte aux Princes chrestiens de faire présant à ce «Prince, qui prend fort bien, pour luy estré deu de Tribut, ce leur semble, (sans ce que jamais il donne aucune choze que quelques vestes de légère «toile d'or et d'argent. de la valeur de 50 piastres les plus belles. Car «les Turcs ne savent ce que c'est de donner; mais bien ont-ils à toute «heure les harpes ouvertes pour prendre tout ce qu'ils peuvent." Correspondence, Pieces justificatives стр. 426. — 427. Исто тако говоре И остали кршћански поклисари. Успореди опаске Саломона Швајгера о путовању ћесарскога поклисара J. Sinzendorfa год. 1577. и Герлахов Дневник у Rad-y, CXVI приопћио д-р Матковић. Републикански дарови Султану И пашама садржани су у наруџбама поклисарима. B. Do

cumenta.

3 В. примјер Ricredenziale Мустафе III. у Додатку бр. XIV.

је ријетко кад остао Цариград са самим консулом, а без поклисара. Према томе бјеше и посланство уређено. Имаше на Босфору своју капелу св. Влаха, свога капелана, своје драгомане, младиће језика и улаке (courriers). Ова пошљедња служба бјеше шта више тако савршена и брза, да се њом служаху, сенатским допустом, Млеци, Француска, и Енглеска каткада, а Ђенова вазда.

црквом у Цариграду.

Над католичком црквом у Цариграду бдила је особито Француска. Овој припадаше од старине протекторат Везе посианстна са католичком кршћанства у Леванти. Али мимо ње, и друге католичке државе закриљиваху цркву, а међу овима и Дубровник. Цркве Св. Бенедикта, Св. Антуна, Св. Себастијана, Блажене Госпе од Благовијести и Св. Николе, које се дизаху у предграђу Галати, па ред Св. Франа, Лазаристи и Језуите (које доведе у Цариград GontautBiron год. 1606. на заповијест Хенрика IV.) сви одаваху велику пошту Дубровачким поклисарима у замјену многијех повластица И милости што им задоби престиж републикин на Истоку. Ту страницу нијесмо још били кадри обасјати, али оно мало што нам је познато свједочи за вољу и власт коју имаше Република да користи у самоме Цариграду за ствар кршћанства. Тако н. пр. године 1605. неки Турци хотјеше присвојити цркву Св. Николе у Галати. Прије него ли ће Француски посланик M. de Breves да се опре томе покушају, дубровачки посланици Валентин Ђорђи и Марко Базељи измолише у великога везира најстрожију заповијест да нико не смије цркву да дира 1.

Капела

У цркви Св. Антуна, реда св. Франа, имаше дубровачко посланство отар св. Влаха. Тамо служаше пред Св. Влаха. поклисарима Св. мису капелан посланства коме дубровачки надбискуп даваше власт да путем кроз Турску врши жупничку службу над свим Дубровчанима, које

1

Dispaccio degli Ambri al Senato da Constantinopoli 23. јануара 1605.

Архив Gozze.