Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]

„имати дати разлоге најзадњему уличару о каквој год » распри, бити жртва сваке навале варварске страсти, „живјети у једној земљи у којој прекршити вјеру кршћанину навада је вјером посвећена, у којој свака служба „ и сваки уговор разбија се о подмитљивости владара, „који знајући добро, да је судија рата и мира, хоће да „буде једини тумач оних капитулација и оних уговора, „па не позна другог закона својој похљепности, ни друге >> међе својим жељама него ли у проширењу свога го» споства, или у нади и очекивању најближега и себи „најкориснијега освојења, те најбезбједнијих побједа.« Како су и зашто су кршћанске власти поднашале стање које је тако дубоко обиљежио млетачки поклисар? Јер се њима, како и Дубровнику, бјеше наметнуо исти проблем. И доиста, или су се оне имале владати душмански према освајачу у самој његовој пријестоници, па никада се и на никакав начин покорити законима, које налагаше и церемонијалу ког наметаше, а тада бјеше отворен перманентни рат и уништена сва трговина на Истоку; или се имаху кршћански кнезови прилагодити положају који им бјеше учињен, и ради небројених виших интереса, примати сваки терет и сваку уврједу која би рада била Порта, нанијети њиховим поклисарима. Кршћански владари готово вазда одабраше овај други дио. Поднијеше за вјекове, све до освитка XVIII. вијека, самих материјалних користи ради или због далекога страха, све оно и много горијех ствари, него што поднијеше Дубровчани обране ради њиховога живота. Дуга би била приповијест свега онога што су поклисари великих држава цретрпјели од Турака'. У пркос Мухамедовоме закону који говори: „велик је гријех уврједити јавнога службеника« поклисаре сматраху Турци за таоце и као неку врсту спољашњега знака почитања и подложности што кнезови кршћански

-

1 В. н. пр. занимљиву монографију Руса В. Теплова. Заступници јевропских држава у некадашњему Цариграду, с рускога превео Ж. Драговић

Цетиње

1892.

дуговаху без разлике пријестолу Великога Господара. И у томе имамо потврду како се Коран искварио у оном народу те како га је забацивши његов дух узео за политичко оруђе освојења.

Поклисари нијесу знали ни како ће бдити, ни како ће спавати, ни како ће говорити, ни како ће благовати. Сваки је њихов корачај био одмјерен и стегнут увредљивим заповијестима великога везира. » Само особитим »допустом портиним смјели су се разговарати. Ну како „се овај допуст давао врло ријетко, тако су поклисари „били присиљени састајати се кришом за плећима вели„кога везира. Како би Порта била добре или зле воље, „поклисари бјеху жртве сваковрснијех зађевица. Сад би „се одмјерио број коња њиховијем колима, сад би се „опет забранило њиховијем женама да се возе, а једном »(године 1617.) усудише се ударити харач на њих како „осталијем кршћанским поданицима, и једва се одбра„нише од те заповијести позивљући се на Капитулације „по којима бијаху опроштени од плаћања порезе «2. Без

1 «Ce qui fait», пише паметни Rycaut, «que le Turcs traitent si «indignement les Ambassadeurs, tout au contraire des Romains, et des «autres nations civilisées, c'est qu'ils se sont mis dans l'ésprit, qu'un «Ambassadeur a deux qualites; l'une de faire connaitre au grand Seigneur «la volonté de son Prince et de lui représenter les infractions que l'on «fait aux traités faits entre eux, afin qu'il y donne ordre; et l'autre «qu'il demeure parmi eux comme une espèce d'otage ou de caution, qu'ils «appellent en leur langue Mahapus; au moyen de quoi ils prétendent qu'il «est responsable de tout ce que fait son Prince au prejudice du traité «de paix, fait entre lui et le grand Seigneur et qu'il est une gage de «la fidelite de ceux de sa nation ....» op. cit. ch. XIX.

У најновије доба Китајско је царство нашљиједило изнемоглу Турску у овој политици супроћ кршћанским владарима. Кинези присилише све до назад пет годишта поклисаре великих сила да приступе на саслушај цару ван града под једним шатором који ce зове «шатор харачара» (le pavillon des tributaires) па су ce велике силе савиле и трпјеле су то понижење, великијех користи ради које црпаху из Китаја, све док заједничком акцијом не прекратише год. 1890. то несносно

стање.

2 Zinkeisen, III. 855. Упореди оно што Саломон Швајгер, умни Историк посланства J. Sinzendorfa год. 1577. говори 0 стању ћесаровијех поклисара у Цариграду, Служба сталнога ћес. посланика код Порте

броја пак бијаху зађевице о ћеремонијалу. Све доспијеваху побједом турчиновом, који би насиљу додавао погрде'. Тако је било у мирно доба. А кад би се Порта заратила или посвадила са једним кршћанским кнезом, био то дубровачки кнез или млетачки дужд, судбина поклисарева била је вазда иста: бацаху га у заман Седам кула“ (Једи Куле) ужасну тамницу на вратима дарданелским, у којој легије шкорпија сисаху крв утамниченијех. То бјеше у Турака знак прекинућа диплооно што је данданашњи: „le rappel de

матских веза,

l'ambassadeur."

[ocr errors]

Кад је тако кршћанство патило, да су поклисари сами признавали у тој непрестаној муци тајне божије

бјеше да расправи даномичне поврједе границе ca великим везиром и са Двором, али сав труд послаников у овим пословима бјеше жалибог безуспјешан. Обично се поврједе тим испричаваху, да су ћесаревци

нападали турско земљиште и нанашали велике штете, и тим се исприкама имао посланик обично задовољити. На ово би се могло, додаје Швајгер, примјенити басна о вуку и овци. Путописац надаље прича, да се Синан паша, велики везир, ругао ћесаревим даровима говорећи, да би ћесар мјесто игрица и позлаћенога посуђа имао послати оружја, да би вјерници ђауре рашчупали! «Из тога се може разабрати», вели Швајгер. «с каковим се пословима имаду поклисари забављати и с каким опаким «скотом имаду посла.» (В. Др. Матковић Putovanja po BalkanskomPoluotoku XVI. vijeka

Rad, кѣ. СXVI).

[ocr errors]

1 Француски поклисари бијаху особито ради њиховог поноситог понашања, жртве султанова гњева. Познате су н. пр. незгоде поклисара Jean de la Haye-Vantelec-a (1639.), кога велики везир баци у Седам кула, па Филииа de Harlay-a (1620.) чији син би одведен у тамницу јер бјеше одговорио цоносито једноме Бостанџи-баши и најпосле Маркиза de Nointel-a (1670.) кога велики везир Ахмет Ћуприлић проћера из дворане јер се бјеше усудио ставити шемблију успоред са везировом. Ова борба за шемблију потраја са Портом четрнаест година, и да није било турског пораза под Бечом, не би Порта никад попустила Људевиту XIV. Позната је такођер порука великога везира Мохамеда Ћуприлића Млечићима (1651.) називљујућн их «рибарима и стакларима», па ону другу везира Дервиш Мохамед паше (1657.) Францускоме поклисару de la Науе-ју, кад му овај приопћи, да је краљ Људевит XIV. заузео град Арас против Шпаније: «Моме је господару, одврати велики везир, мало «стало прождре ли прасац псето или псето прасца. Године 1657. посланик молдавскога кнеза би испребијан по султановој наредби јер бјеше ставио, против цареве забране црљен калпак на главу. В. мноштво тих случајева у Хамера и у Цинкајзена.

Службене нотификације

Портине Републици.

цровидности ', имамо се још већим чудом зачудити да је Дубровник знао себи и својим поклисарима извојштити часно мјесто на двору великога господара. Тјесне везе ради са Дубровником, султан јављаше од старине кнезу Дубровачком службеним списом знамените згоде његовога владања, бива ступања на пријесто, побједе, обрезовање своје дјеце. На султаново крунисање Република шиљаше два поклисара да је заступају, исто онако како их шиљаше на крунисање угарских краљева 2. На обрезовање султанове дјеце слаху се такође поклисари обично један сам3. Та два државна чина приопћиваху се такође млетачкоме дужду, па пољском, француском и енглеском краљу, али побједе само дубровачкоме кнезу позивљући га, да се обрадује и да моли Бога за султаново здравље. Ну Република мишљаше друкчије о срећи султановога оружја, па приопћиваше те гласове кршћанским дворовима на знање и опомену погибенога сусједства.

1 «Ce sont les secrets de Dieu", пише Gontaut-Biron своме краљу 12. јунија 1608., жалећи се на турску обијест а траљавост кршћанску «qui seul sçait le temps des choses mais qui veult faire, cognoistre aux «hommes combien peu ils sçavent prendre les choses comme il fault, et «par là leur faire mespriser et la raison et la sagesse humaine. Correspondence diplomatique.

2 Тако н. пр. Бајазиту II. год. 1481.; Селиму І. год. 1512.; Сулејмапу II. год. 1520.; Мухамеду III. год. 1595. и т. д. Чини се, да је Дубровник, као трибутарна држава, први добивао службену вијест од султана, јер видимо да Сенат у свом састанку 10. маја 1512, год. даје власт кнезу и Маломе Вијећу да приопћи: «creacionem novi imperatoris «Turcorum Selim filii junioris magni Turci, cui Selimo pater cessit solium «ad peticionem Janiziarorum die 23 Aprilis p praet__.» Папи, краљу угарскоме, млетачкоме дужду, напуљскоме подкраљу «et aliis quibus eis «videbitur et cum literis mittendi grippos et cum eis cursores. >> Cons. Rog. у Дипломатаријуму.

3 Мехмед II. год. 1459. за синове Бајазита и Џема. (Luccari, 105). Год. 1481. млетачки изванредни поклисар Soranzo находи се код обрезовања Мехмеда, сина Мурата III., са поклисаром дубровачким ћесаревим, француским И пољским. (Relazioni y Barozzi e Berchet). Код обрезовања синова Мехмеда IV. 1675, Републику заступа Маројица Кабога о чијему знаменитоме посланству говоримо у дуго у II. књизи овога дјела.

4 Први глас о побједи Селима I. у Мисиру год. 1516. стиже·у Јевропу нашој Републици писмом Селимовог сина Сулејмана. Исписујемо

части пред Султана.

У самоме Цариграду, дубровачки поклисари бјеху у части пред царом. Када би свршио Рамазан, па на дан Посланици дубровачки у Барјама пројахао Султан Цариградом у џамију, посланици би имали згодно мјесто да гледе свечани алај, а у џамијиној авлији разгледали би царске коње. Тако исто гледаху поклисари са особита мјеста излазак цареве војске. Кад би се дигао Султан у лов послао би поклисарима кад кад убијену дивљач. То бјеше једно од највећих одликовања што је цар могао исказати посланицима 1. Порта је знала Дубровнику дати задовољштине за погрде дубровачкијех поданика или католичкога обреда ни мање ни више него ли да се радило о једној великој сили. Уврједа нанешена поклисару бјеше често педепсана и жигосана. Ово су без сумње изузеци обичноме поступању портиним према кршћанским поклисарима, али баш ови изузеци свједоче за моралну силу Републикину на Босфору. Сачувао нам се типички при

га у Додатку под бр. XV. из Шариерових Négotiations de la France dans le Levant I. 12 sqq. Република приопћи ово писмо Папи Лаву Х. који га посла Францускоме краљу Фрању I., е да би краља нагнао на рат против Турчина. Цинкајзен II. 1516. добро каже да је Сулејман у писму неистински поспјешио за једно годиште освојење цијелога Мисира. Папа, говорећи о разним гласовима који се проносе о тој побједи надодаје да су Дубровчани добро знали што је и како је: «et nunc», пише Лав Фрау «etiam ad nos eadem de re contra ac ille scribit non unis rumo«ribus afferatur tamen quoniam Ragusini nobis significant existimare se «Turcarum tiranum, quae ipsis a filio perscribuntur, aliqua ex parte confecisse victoriamque apud ipsum stetisse.» В. писмо у Шариера I. 13. —14. Гласовити пораз Персијски код Чалдирана (23. августа 1514.) би јављен Републици по поклисару Хамзи Солуф-у, а Сенат га приопћи Млецима, те се књига налази у Сануда, Диари 1496.—1533. (Vol. 1 ed. Valentinelli Venezi 1863.) Другу знамениту побједу над Персијанцима код Вана год. 1550. приопћи цар Сулејман Републици по свом поклисару коме Сенат дарова 500 дуката у злату и у драгоцјеном сукну. Послаше се том пригодом да честитају султану посланици Маро Џиво Кабога и Маро Мата Геталдића са даровима у вриједности од 2000 дуката. Annales anonymi ed. Nodilo. Напомињемо овдје да Порта није обичавала јављати ове знамените згоде Царства ни Молдавској ни Сибињу.

1 Н. пр. 29. септембра год. 1605. Султан шаље поклисарима на дар дивљу свиљу убијену у лову, па дворски церемониста јавља то поклисарима на службени начин. Денеша Валентина Ђорђића у Гучетићеву Архиву.

« ПретходнаНастави »