Слике страница
PDF
ePub

бива осам година прије него ли је Султан кренуо на освојење тога алем камена млетачке државе на Истоку '. И да је Република Св. Марка послушала била свјет дубровачкога посланика, била би без сумње сачувала тај знаменити бедем против Османлија.

Везе републикине у

Леваити са осталим

ршћанским државама.

Ова наша слика није још потпуна док не бацимо мало свјетлости на везе републикине са оним кршћанским Државама које су имале велики дио у источним стварима. Испитавши ту страницу спољашње дубровачке политике разумјећемо боље не само улогу њезину у повијести левантској, него II знамените догађаје који наступају.

Природно је да почнемо са OHOM с којом бјеше Дубровнику суђено живовати у тисућљетном немирном Са Млецима. сусједству на мору и на суху.

[ocr errors]

2

Млетачки дужд Андреја Дандоло, када га Петрарка одвраћаше од рата са Ђеновом, одврати великоме пјеснику: „Треба се угледати на старе Римљане, те оштрије >бити ближега сусједа, премда је слаб, него ли јачега али даљега душманина. Ово је сва млетачка политика према Дубровнику кроз тисућу година сусједовања на мору и на суху. Ријеч великога задарскога крижараосвајача гесло је средовјечнога Рима лагуна. А та је крилата ријеч са млетачке стране потпуно и оправдана! Одбивши мјеру фактичне власти и упливисања на догађаје јевропске политике, размакнувши и одредивши даљине у броју, у јакости и у богаству између Дубровника и осталијех млетачкијех такмаца (како н. пр. Ђенова) можемо мирно изрећи чињеницу да је мало која држава додијевала толико величанству Прејасне Републике како тај мали град опасан одасвуд млетачком земљом. И сасма природно. Пошто се редом утрнуше и на једној и на

1

Relazione del S-r Francesco Gondola и т. д. Ркп. Jug. Akad. бр. 79. 2 Лако ће читаоци разбрати да није на а намјера проговорити о млетачким везама са Дубровником него у колико се интереси и једне и друге Републике сусретаху у Цариграду.

[ocr errors]

другој обали Јадранскога мора мањи или већи организми који живљеше мањом или већом самосвојношћу, остадоше на два краја тога мора само двије опћине једна црема другој у кнежевскоме плашту обавите: Млеци и Дубровник. Ако је дужд излазио на Бучиндору да баци вјенчани прстен у море »golfo di Venezia" ако је то море и било у истини млетачко језеро, ипак један једини мали град спомињаше галијама Св. Марка да оно вјенчање није са свим савршено, да онај куф није са свим млетачки, да валови онога језера љубе неке хриди које не носе знак лављих панџа. Дубровачки бијели барјак дубровачки поклисари, монотоне и Млецима досадљиве тужбе мале Републике, периодични просвједи против монопола заједничкога мора, прекидаху застару млетачкога тобожњега права 3. Заман Млеци немољивим разлогом силе вријеђаху достојанство, а каткад и суверенство дубровачко, а страшним силовитим порезама, онемогућиваху дубровачку трговину по Јадранскоме мору. Заман закри

2

[ocr errors]

1 «Desponso Те, mare» говораше дужд бацајући прстен «in signum «verae et perpetuae potestatis".

2 Барјак ратне И трговачке мрнарнице републикине бјеше сав

бијел са ликом Св. Влаха.

3 О спору међу Млецима и Дубровником за слободу бродарења у Јадранскоме мору говоримо у II. књизи овога дјела,

4 То бјеше, ствар позната у Јевропи онога времена, али нико је није енергичније жигосао од Францускога поклисара Louis Hêlien-a. Краљ Људевит ХІІ, који бјеше у рату с Млецима, заповједи године 1509. овоме дипломати да по Њемачкој и по Угарској проповједи потпун расан Млетачке државе. Том приликом Hélien написа год. 1510. Аугсбургу силовит говор против Венеције коју зове: «venenosissima ac resurgens «vipera». Посланик описује најенергичнијем ријечима тјескобу Дубровчана у Јадранскоме мору, «Nam ex hoc matrimorio (sc. cum Mare Adriatico)» вели Louis Hélien «nati sunt Venetis liberis, ab avidissimis et crudelissimis «parentibus non degenerantes, insaciabiles balenae, immanes Lestrygones, «<infandi Cyclopes et Polyphemi, qui ita mare obsident atque infestant, «ut nulla monstra maris, nulli scopuli, aut tempestates, nulli praedonis «aut pyrrhate vehementius.

«Bene sciunt hoc Rhagusani, qui in limitibus Turcarum aristocratiam «tenent munitissimam, quos vocando et classibus opprimendo ad tantam «inopiam atque desperationem adduxerunt, ut ad Turcos confugere et illis «tributum pendere coegerint». (Овде писац прећерује истину. Дубровник није, ради млетачког насиља, почео данак Турчину давати, али је истина,

љиваху побуњене поданике Републике Св. Влаха. Заман, што дужд не могаше од стида да учини, чињаху по дубровачкоме мору његови службеници, проведитури, гувернатори, капитани in Golfo, или како се већ сви зваху. Заман примаху и онај и ови поклонства и салаМелеке дубровачкијех поклисара, сребрне врчеве и понизна Сама чињеница једнога живога организма који имаше свој устав и своје законе, заставу, флоту, војску, дипломацију и цркву, бјеше довољна да помрачи јединство Млетачке хегемоније, да присили Прејасну да створи неку политику, и да призна, на тај начин, неко кореално суверенство мимо свога. За то је млетачка Република, са малим интермезима, у непрестаном спору са нашом. А тај

писма.

да се ради погибљи од млетачке похљепности, није никада хтио ријешити Порте). «Duo littora» наставља Hélien «Adriatici maris, Italicum et Illy«ricum ita inter se connexa, ut alterum absque altero vix vivere possit, «usque adeo disiunxerunt suis pestilentissimis edictis et pyratis, ut in «sirtibus, in freto Siculo aut in maxima tempestate quicunque deprehendi «maluerint, quam Adriaticum navigare. Itali in libertate et ad mare nati »mare spectare potius, quam uti, frui navigareque possint." B. Lamansky. Secrets d'Etat de Venise St. Petersbourg 1884. cтp. 419.-420.

1 Од небројених жаоба дубровачкога Сената против Млетачкога насиља бирамо типички догађај. Године 1669. (18. јануара) Сенат пише своме пословођи у Млецима Миху Соргу-Бобаљевићу да одмах пође к Дужду и да му потанко опише све окрутности и сва насиља Говернатора in Golfo Giustiniani-jа на дубровачкој земљи II да тражи у оне владе задовољштину. «Овај Giustiniani презревши нашу власт, «објесио је на својој галији једну потурицу испод саме наше твр«ђаве. Вративши се у Груж, провали у кућу некога Марина di Molo «и готово му силова кћер. Отац га проћера, али му се он освети. За«повједи наиме својим галеотима, те га ови пободоше ножем у прси и «У руку. У врту Лука Франа Боне шћаше му силовати дјевојку. Наручио «је из Боке Которске три лађе хајдука, па их сад пушта да живе у Гружу «како хоће: руше са његовим галеотима и обарају оне куће, које оста«доше од трешње, шаље их у Турску, да плијене и робе под очима «Турака, који станују у Гружу. Промислите колико је то погибељно за «нашу слободу. Заповједи једној галији да стражи међу Корчулом и «Мљетом и да плијени све бродове из Јакина и Млетака, па да их поробе «и узму новце што носе. А нећемо ни да говоримо о гнусобама што «ради по Гружу са неком његовом турском робињицом. Наша држава «трпи у својој тргог ини и у својој слободи.» Lettere e Relazioni delle Commissioni dal 1662. al 1674. Nr. 2. Lettere scritte a Michele Sorgo-Bobali in Venezia. Државни Архив.

спор, то прекинуће застаре, нема само локални значај. То је плодоносна појава чије се пошљедице указаше у нашему народноме организму и указаће се до далеке будућности. Свака је прилика згодна Млецима да се освете томе досадноме сусједу. Данас је насилна интервенција на Ластову. Сутра ће бити својатање Локрума. Другом опет поврједа поморскога церемонијала. Сваки је дан casus belli. Али у Цариграду, гдје Република Св. Марка није једина што има новаца, пријатеља и поклисара, та се подмукла борба води са још већом оштрином. Тамо су те двије поморске државе једна другој равне, и није најсилнија она која ужива највише повластица, слободе, а кадкад и престижа у Леванти. Тога ради Млеци који се једва сносе с Дубровником у Јадранскоме мору, на Босфору га од све душе мрзе, што им Дубровник у осталоме од све душе повраћа. Доста је прочитати млетачке извјештаје из Цариграда. Ни један Баило не може да премучи нашу Републику, али, да угоди Сенату, гомила лажи на лажи, уврједе на уврједе. Један се пак другоме протуслови у том надметању неистина. Тако, једни веле, да им Дубровачки поклисари захтијевају да им баило први дође у походе1; а зна се да су напутци дубровачкога Сената гласили са свим другојачије. То други Баило, Алвизе Контарини (1636.) добро признаје, али тјеши своју владу, говорећи, да у спору с Млецима Турци не слушају дубровачке поклисаре, а зна се, да је управо оне године турска интервенција присилила Млетке на попуштање. Једе се на добро пријатељство међу Француским и дубровачким поклисарима, називљу Дубровчане spie doppie и још горе. А то све, јер дубровачка дипломација успјешно се бори на Босфору са млетачком, и јер Млеци врло добро знаду, да би без обране Царства могли кад би год хтјели оборити Републику. Најглавније спорове млетачке са Дубровником и њихове дипломације у

1 Симон Контарини год. 1612. Barozzi e Berchet, passim.

Цариграду испричаћемо у поглављима која настају. Ради смо само нагласити, да је та непритајена мржња, или да се послужимо реченицом Алвиза Контарина, који је пришива Дубровнику, онај њихов „livor naturale contra la Republica" само једно лице системе оцрњивања сваке државе, која би се у Средоземноме мору или на Босфору могла трговачки успјешно бити са млетачком мрнарицом. Виђели смо како говораху Баили о Холандезима. Али Ђенова, која имајући заједничкога непријатеља са Дубровником, пријатељеваше с нашом Републиком како ни једна друга држава Ђенова, која у свој гласовити Banco di 5. Giorgio примаше на оставу дубровачко благо, живоваше још горе с млетачком Републиком. У пркос настојању Баила у Цариграду да јој Порта не допусти имати ни посланика, ни слободу барјака, ни трговачких повластица, Ђенова ћесаревом заштитом извојшти (1664.) код Порте све што је тражила. Млеци јој и то не опросте никада. Баили говоре о њој још већим презиром него ли о Дубровнику, те, играјући се ријечима, говоре о ђеновезима како да су портини робови 1.

,

Млеци, да су могли били би најрадије учинили око Ђенове и Дубровника оно што је досјетљиви статиста назвао la conspiration du silence. То нам најбоље показује извјештај Баила Ивана Моросина (1675. —1680.), који ниједном ријечи не спомиње Дубровник, премда је присуствовао цариградској драми Маројице Кабоге, а тек једном ријечи спомиње Републику Св. Ђорђа. Али како се то није вазда могло и како су Дубровчани задали доста посла поклисарима свијетлога дужда, тако им ови одвраћају мило за драго, и боре се колико боље могу против успјешне радње наше дипломације на Босфору.

1 Giacomo Quirini (1676.) о ђеновеској капитулацији: «fecero la loro (sc. capitulazione) ma nè il credito, ne l'arte, ne tampoco l' industria poteranno in tanti luoghi pulirla, che non vi restasse della ruggine e delle aspre parole come a dire schiaviti dichiarata e desiderio di ritrovarsi nella servitù del Sultano". Слично Giovanni Morosini год. 1680. В. у Barozzi e Berchet. Relazioni.

« ПретходнаНастави »