Слике страница
PDF
ePub

Након силовитога распуста онога Вишеградскога mariage de raison међу Угарском и Дубровником, РепуСа Кесаром. блика је имала везе просте уљудности са Хабсбурговцима, који се од год. 1526. вјенчаваху круном Св. Стјепана. Вијерна својој себезналој, па за то у првом реду опортунистичкој политици, Република Св. Влаха. рачунаше само са онима, који могу користити или штетовати њеној слободи. Устоличивши се султан у Будиму, и присиливши Тесара од то доба, да брани праг својим земљама од непрестанијех нападаја, Тесар и Краљ није могао више ништа за Дубровник, а Дубровник није ни хајао за Тесара. У Цариграду је сада све тежиште дубровачке политике. Са ћесаровим посланицима сусрета се складно, али хладно, те се све то више види да би се Дубровник хтио учинити невјешт, да позна Тесара и да: би рад бо

біно проћи путем не погледавши нашљедника својих негдашњих бранича. А тако се управо на пошљетку и догоди. Премда ћесарови министри витешки пружише руку Дубровнику, кад се год овај нашао у тјескоби, Дубровник запођену са ћесарем спор за préséance, бива за прво место својих поклисара у Цариграду, борбу коју смијемо назвати најчуднијом саuѕе celebrе међународнога права. Ова је распра тако занимљива и толико обасјава положај нашега посланства у Цариграду и природу дубровачке политике, да смо јој ради испричати најглавније Фазе.

У другој половици ХVІ. вијека створише се двије врсте дипломатскијех пословођа: посланици (Ambassadeurs, ambasciatorii и ресиденти. О посланицима држаше се да они сами престављају особу владареву. Ресиденти биjaxy министри друге категорије, бива преставници државни, а не владаревога лица. Републике шиљаху у старо доба готово вазда праве посланике на спољашње дворове". Видјели

1

Бенова све до краја ХVІІ. вијека. у Цариграду год. 1677. има само Ресидента. Млетачки Баи.10 у Цариграду имаше ранг правога

10

сланика.

са М

смо пак, да је Дубровник имао различитијех врста дипломатскијех пословођа, у Цариграду праве поклисаре. Тесар, за чудо, немаше у Цариграду посланика, него простога Ресидента. Када је требало склопити или обновити мир, навијестити ступање на пријесто новога владара,• па у другијем изванреднијем приликама, послао би особито изванредно посланство са необичним сјајем и глава посланству зваше се велики поклисар (Grossbotschafter) или интернунциј". Докончањем посебнога посла, докончало би и посланство интернунцијево. Ресиденат имаше карактер сталнога ћесаровога пословође код Порте.

Сад Дубровник је тражио да тај Резиденат први дође у походе његовим посланицима при њиховоме доласку у Цариград. Осниваше свој захтјев на правило, да је посланик, као заступник самога владара, виши у части од Ресидента, и да му овај има уступити прво мјесто без икаква обзира на достојанство односнијех владара. Начело истинито и здраво, потврђено и у пракси и у теорији тек уданданашњи, бива када се примило оно друго основно начело теоретичне једнакости свих држава *. И тако Република како је у другој прилици обранила неутралност. непријатељскога трга под неутралном заставом прогласује, за два вијека унаприједа, потпуну равноправност држава Ну, кад промислимо на дух онога

3

тако

1

2

датак

како

Аустрија поче слати сталне посланике у Цариград, са насловом интернунција, тек у другој половини владања һесара Леополда I. Од то се доба аустријски посланици код Порте једнако зову интернунцији.

Чланак ІІ. Бечкога протокола 19. марта 1815. (седамнаести до

од «Асtе final» Бечкога конгреса) прогласује особито обиљежје правијех посланика са ријечима: «Les ambassadeurs, légatѕ оu nonces, ont seuls le caractére representatif”, Модерно међународно право означило је по еве јасно питатье opréséance, онако га још у оно доба необичном енергијом заступаше наша Република : «Entre les ministres de differentes puissances) robopu Heffter (Droit International de l'Europe ed. Geffcken Berlin 1883. стр. 509), «on se règle «d'après le rang auquel ils appartiennent, sans avoir égard au rang de rleurs souverains respectifs».

B. II. књигу овога дјела.

Како је то у оно доба било тешко и парадоксално утврђује нам чињеница да је владало баш обратно правило свуд по Јевропи, и да се

3

4

2

времена, још је веће чудо да се томе дубровачкоме захтјеву покорише редом сви ћесарски ресиденти у Цариграду, упркос величанству и моћи владара, који их бјеше тамо поставио. Rudolf Schmid de Schwarzenkorn", а за њиме Симон Ренингер, пођоше вазда први у походе дубровачкијем посланицима. Ресиденат Casanova (1 668.), непријатељ друштва и разговора, можда ради „некакве „природне меланхолије «”, поче се првом подизaти против овога обичаја, али не одма с почетка, јер знамо да је марта 1668. год. првII походио посланика Николицу Бону у Цариграду ". Ну мало доцније у писму на нове дубровачке поклисаре рече »да је он грана дебела стабла » премда није посланик него ресидент, а Господа Дубров

чани премда су посланици, ипак су гране малога стабла, » па тако дебељина превазилази слабост овога“. На ово разлагање, препредено у тону чистога сейчeнтизма, дубровачки поклисари одговорише досјетљиво: „истина је, да

ми припадамо маломе стаблу, али ми смо као посланици, » арве и најближе гране хрека, па шта више дио смо са

[ocr errors]
[ocr errors]

али

им

га

зато био љут бој међу талијанским државама (да напоменемо само ове) opréséance држава, а не виховијех поклисара. Иза Папе н. пр. Млеци бијаху први. У томе се сви саглашаваху. Али осим тога све бијаше у забуни и омети. Кра.ь обију Сицилија захтијеваше прво мјесто, али му се одговараше, да је он у списима васал св. Столице. Савојске и ферареке војводе својатаху такођер прво мјесто, порицаху велики војвода тоскански, а највише најпрви, Cosimo de Medici, коме Пијо у. даде тај наслов год. 15 69. Ну други кнезови одвраћаху Флорентинцима да они нијесу у теорији независни, јер зависе и вазда су зависи и од ћесара, како би донета и проглашено у 1ондонскоме гресу год. 1718. B. Reumont. Op. cit. 191, 209. По свему види, да је наша Република заступала у дипломацији превратно начело за оно доба, па толико се више имамо чудити енергији и поносу којим је бранила свој кнежевски плашт у јевропскоме аеропагу.

ТОбновио је год. 16 5 3. Шитваторошки мир. Хамер, раѕѕim.

Manifesto degli Ecc-mi Ambasciatori di Ragusi contro il Residente Cesareo. Ркп. Архива Кабожина, о овоме знаменитоме спису говоримо

кон

се

дакле

2

мало даље.

3

Депеша Николице Боне Сенату из Једрена 10. марта 1668. Држ. Архив F-0 XXXX Nr, 1302.

Manifesto, passim.

4

[ocr errors]

)

» мога хрека", а ви, као респденти, док сам наслов указује » да је мањи од посланика, истина је, да ви излазите wЗ у великога - стабла, шта ві не јединога на свијету, али

нијесте гране првога реда удружене са хреком, него » сте гране другога реда, тање подијелење од стабла. «

Касанову наслиједи Кристофор Киндсберг. У Асачи, на Дунаву, гдје тaбoрoваше султан, године 1673. дође до Формалнога уговора између Кесарскога Ресидента и Поклисара Мата Гундулића и Орсата Сорга. Дипломате углавише: да ће ћесарски ресиденат поћи вазда први у походе дубровачкијем посланицима када ови дођу у Цариград (или у оно мјесто гдје се нађе двор); да ће се у велике благдане, бива на Божић и на Ускрс, ресиденат и посланици походити пзмјенично први. Једне ће године ресиденат прво чести гатії, а друге посланици. Овај уговор, који даваше потпуну задовољштину Републици, би увесељем « одобрен по сенату.

Али то је у весеље“ мало трајало. Та што Тесар није потврдио тај правилник, та, како говори Кабога, да се Киндсберг изневјерио заданој ријечи, посланиції Туро Бућа и Маројица Pести, не нашавши ресидента год. 1674. у Једрени, поздравише га до душе по драгоману, при његовоме доласку, али Киндсберг не дође поклисарима у походе, па наравно, ни ови ономе. Године 1675., за обрезовања султанове дјеце у Једрени, ствари прођоше врло часно за Маројицу Кабогу. Не само да му Киндсберг посла у сусрет сву своју пратњу на коњима, него се и он сам, мало дана доцније подигну великим сјајем први у походе изванредноме републикином поклисару. Ствари оне исте и друге се године опет промијенише. Год. 1675. Киндсберг поздрави у Једрени посланике Рафа Гучетића и Орсата Рањину, али их не посјети. Године 1676., дошавши у Цариград Франо Градни Марко Бућа, ћесарски

[ocr errors]

1

Ту посланици вјешто означују, да сваки властелин у Републици има дијела у државној власти.

«Fù approvato con giubilo dall'Eccelso Senato). Manifesto, passim.

2

ресиденат и не поздрави их. Посланици пак, по сенатском налогу, учинише се невјешти као да нема Киндсберга у Цариграду. На пошљетку год. 1677. дођоше к Порти Маројица Кабога и Ђуро Бућа. Кабога бјеше државник другчијега кова од његовијех предходника. Дошавши у Цариград категоричним наруџбама сенатским, не даде мира Киндсбергу, коме бјеше особни пријатељ, док му овај писмено и усмено не поручи, да ће он први посјетити, у службеноме руху, дубровачке поклисаре. Пошто посјети Пољскога посланика, рече, доћи ће књима. То би задња Киндсбергова порука ". Тридесетога октобра Кабога прими једно писмо. Тесарски ресиденат, све лијепо промотривши, предлагаше републикиним поклисарима да потпишу нови уговор којим би се коначно уредили везе између ћесаревијех и дубровачкијех заступника. Псправа, коју он подастираше Дубровчанима на потпис, гласила је овако: „Пошто год. 1673. Пресвијетла Гоуспода Посланици дубровачки Мато Гундулић и Орсат Сорго дођоше први у походе Пресвијетломе Господину „Ивану КристиФору Киндсбергу, Савјетнику Њ. К. Вели» Чанства и Његовом респденту код Порте, ресидентов » капелан јави у исто вријеме Господи Поклисарима, да ће » измјенично он походити први њихову господу нашње»днике. Тога ради ми потписани примисмо част првога у посјета Пресвијетлога господина ресидента, па изјављамо »да су овим списом наши нашљедници дужни измјенично » посјетити први реченога господина ресидента. У име » чеса, потписасмо и ударисмо наше печате. Дано у Цари» граду дне .... октобра год. 1677. «2 Примивши посланици ово

и •овај предлог, прекинуше свако даље договарање са Киндсбергом. Његов приједлог бјеше у потпуној опрјеци са задатом

))

Писмо

1

Писмо Киндсбергово Кабоги 15. септембра 1 677. Привито МаНІФесту.

2 Corrispondenza di M. Caboga e Giorgio Bucchia (F-o XXXXVI. Бр. 1899. Држ. Архив) и Manifesto contro il Residente cesareo, passim.

« ПретходнаНастави »