Слике страница
PDF
ePub

Вишеградскога

Након силовитога распуста онога mariage de raison међу Угарском и.Дубровником, РепуСа Ћесаром. блика је имала везе просте уљудности са Хабсбурговцима, који се од год. 1526. вјенчаваху круном Св. Стјепана. Вијерна својој себезналој, па за то у првом реду опортунистичкој политици, Република Св. Влаха рачунаше само са онима, који могу користити или штетовати њеној слободи. Устоличивши се султан у Будиму, и присиливши Ћесара од то доба, да брани праг својим земљама од непрестанијех, нападаја, Ћесар и Краљ није могао више ништа за Дубровник, а Дубровник није ни хајао за Ћесара. У Цариграду је сада све тежиште дубровачке политике. Са ћесаровим посланицима сусрета се складно, али хладно, те се све то више види да би се Дубровник хтио учинити невјешт, да позна Ћесара и даʼ би рад био проћи путем не погледавши нашљедника својих негдашњих бранича. А тако се управо на пошљетку и догоди. Премда ћесарови министри витешки пружише руку Дубровнику, кад се год овај нашао у тјескоби, Дубровник запођену са ћесарем спор за préséance, бива за прво место својих поклисара у Цариграду, борбу коју смијемо назвати најчуднијом cause célèbre међународнога права. Ова је распра тако занимљива и толико обасјава положај нашега посланства у Цариграду и природу дубровачке политике, да смо јој ради испричати најглавније фазе.

У другој половици XVI. вијека створише се двије врсте дипломатскијех пословођа : посланици (Ambassadeurs, ambasciatori и ресиденти. О посланицима држаше се да они сами престављају особу владареву. Ресиденти бијаху министри друге категорије, бива преставници државни, а не владаревога лица. Републике шиљаху у старо доба готово вазда праве посланике на спољашње дворове '. Видјели

1 Ђенова све до краја XVII. вијека. У Цариграду год. 1677. има само Ресидента. Млетачки Баило у Цариграду имаше ранг правога 110

сланика.

смо пак, да је Дубровник имао различитијех врста дипломатскијех пословођа, у Цариграду праве поклисаре. Ћесар, за чудо, немаше у Цариграду посланика, него простога Ресидента. Када је требало склопити или обновити мир, навијестити ступање на пријесто новога владара, па у другијем изванреднијем приликама, послао би особито изванредно посланство са необичним сјајем и глава посланству зваше се велики поклисар (Grossbotschafter) или интернунциј'. Докончањем посебнога посла, докончало би и посланство интернунцијево. Ресиденат имаше cam карактер сталнога ћесаровога пословође код Порте.

Сад Дубровник је тражио да тај Резиденат први дође у походе његовим посланицима при њиховоме доласку у Цариград. Осниваше свој захтјев на правило, да је посланик, као заступник самога владара, виши у части од Ресидента, и да му овај има уступити прво мјесто без икаква обзира на достојанство односнијех владара. Начело истинито и здраво, потврђено и у пракси и у теорији тек у данданашњи, бива када се примило оно друго основно начело теоретичне једнакости свих држава. И тако Република како је у другој прилици обранила неутралност. непријатељскога трга под неутралном заставом 3 тако прогласује, за два вијека унаприједа, потпуну равноправност држава Ну, кад промислимо на дух онога

2

4

,

1 Аустрија поче слати сталне посланике у Цариград, са насловом интернунција, тек у другој половини владања ћесара Леополда I. Од то се доба аустријски посланици код Порте једнако зову интернунцији. Чланак II. Бечкога протокола 19. марта 1815. (седамнаести додатак од «Acte final» Бечкога конгреса) прогласује особито обиљежје правијех посланика са ријечима: «Les ambassadeurs, légats ou nonces, ont seuls le caractère représentatif», Модерно међународно право означило је по све јасно питање о préséance, онако како га још у оно доба необичном енергијом заступаше наша Република : «Entre les ministres de differentes puissances» говори Heffter (Droit International de l'Europe ed. Geffcken Berlin стр. 509), «on se règle «d'après le rang auquel ils appartiennent, sans avoir égard au rang de «leurs souverains respectifs".

3 В. II. књигу овога дјела.

1883.

4 Како је то у оно доба било тешко и парадоксално утврђује нам чињеница да је владало баш обратно правило свуд по Јевропи, и да се

времена, још је веће чудо да се томе дубровачкоме захтјеву покорише редом сви ћесарски ресиденти у Цариграду, у пркос величанству и моћи владара; који их бјеше тамо поставио. Rudolf Schmid de Schwarzenkorn', а за њиме Симон Ренингер, пођоше вазда први у походе дубровачкијем посланицима. Ресиденат Casanova (1668.), непријатељ друштва и разговора, можда ради „некакве „природне меланхолије« 2, поче се првом подизати против овога обичаја, али не одма с почетка, јер знамо да је марта 1668. год. први походио посланика Николицу Бону у Цариграду 3. Ну мало доцније у писму на нове дубровачке поклисаре рече да је он грана дебела стабл а „премда није посланик него ресидент, а Господа Дубровчани премда су посланици, ипак су гране малога стабла, „па тако дебељина превазилази слабост овога 4. На ово разлагање, препредено у тону чистога сеичентизма, дубровачки поклисари одговорише досјетљиво: „истина је, да „ми припадамо маломе стаблу, али ми смо као посланици, „прве и најближе гране хрека, па шта више дио смо са

[ocr errors]

зато био љут бој међу талијанским државама (да напоменемо само ове) o préséance држава, а не њиховијех поклисара. Иза Папе н. пр. Млеци бијаху први. У томе се сви саглашаваху. Али осим тога све бијаше у забуни и омети. Краљ обију Сицилија захтијеваше прво мјесто, али му се одговараше, да је он у списима васал св. Столице. Савојске и Ферарске војводе својатаху такођер прво мјесто, али порицаху Им га Велики војвода тоскански, а највише најпрви, Cosimo de Medici, коме Пијо V. даде тај наслов год. 1569. Ну други кнезови одвраћаху Флорентинцима да они нијесу у теорији независни, јер зависе и вазда су зависили од ћесара, како би доиста и проглашено у лондонскоме конгресу год. 1718. B. Reumont. Op. cit. 191, 209. По свему ce Дакле види, да је наша Република заступала у дипломацији превратно начело за оно доба, па толико се више имамо чудити енергији и поносу којим је бранила свој кнежевски плашт у јевропскоме аеропагу.

1 Обновио је год. 1653. Шитваторошки мир. Хамер, раssim.

2 Manifesto degli Ecc-mi Ambasciatori di Ragusi contro il Residente Cesareo. Ркп. Архива Кабожина, О овоме знаменитоме спису говоримо мало даље.

3 Депеша Николице Боне Сенату из Једрена 10. марта 1668. Држ. Архив F-о ХХХХ Nr, 1302.

4 Manifesto, passim.

[ocr errors]

„мога хрека ', а ви, као респденти, док сам наслов указује „да је мањи од посланика, истина је, да ви излазите из „великога стабла, шта више јединога на свијету, али нијесте гране првога реда удружене са хреком, него „сте гране другога реда, тање и одијелење од стабла.« Касанову наслиједи Кристофор Киндсберг. У Асачи, на Дунаву, гдје табороваше султан, године 1673. дође до формалнога уговора између ћесарскога Ресидента и Поклисара Мата Гундулића и Орсата Сорга. Дипломате углавише: да ће ћесарски ресиденат поћи вазда први у походе дубровачкијем посланицима када ови дођу у Цариград (или у оно мјесто гдје се нађе двор); да ће се у велике благдане, бива на Божић и на Ускрс, ресиденат и посланици походити измјенично први. Једне ће године ресиденат прво честигати, а друге посланици. Овај уговор, који даваше потпуну задовољштину Републици, би „весељем одобрен по сенату

2

Али то је „весеље“ мало трајало. Та што Ћесар није потврдио тај правилник, та, како говори Кабога, да се Киндсберг изневјерио заданој ријечи, посланици Ђуро Бућа и Маројица Рести, не нашавши ресидента год. 1674. у Једрени, поздравише га до душе по драгоману, при његовоме доласку, али Киндсберг не дође поклисарима у походе, па наравно, ни ови ономе. Године 1675., за обрезовања султанове дјеце у Једрени, ствари прођоше врло часно за Маројицу Кабогу. Не само да му Киндсберг посла у сусрет сву своју пратњу на коњима, него се и он сам, мало дана доцније подигну великим сјајем први у походе изванредноме републикином поклисару. Ствари оне исте и друге се године опет промијенише. Год. 1675. Киндсберг поздрави у Једрени посланике Рафа Гучетића и Орсата Рањину, али их не посјети. Године 1676., дошавши у Цариград Франо Гради и Марко Бућа, ћесарски

1 Ту посланици вјешто означују, да сваки властелин у Републици има дијела у државној власти.

2 «Fù approvato con giubilo dall' Eccelso Senato». Manifesto, passim.

ресиденат и не поздрави их. Посланици пак, по ском налогу, учинише се невјешти као да нема Киндеберга у Цариграду. На пошљетку год. 1677. дођоше к Порти Маројица Кабога и Ђуро Бућа. Кабога бјеше државник другчијега кова од његовијех предходника. Дошавши у Цариград категоричним наруџбама сенатским, не даде мира Киндсбергу, коме бјеше особни пријатељ, док му овај писмено и усмено не поручи, да ће он први посјетити, у службеноме руху, дубровачке поклисаре. Пошто посјети пољскога посланика, рече, доћи ће к њима. То би задња Киндсбергова порука '. Тридесетога октобра Кабога прими једно писмо. Ћесарски ресиденат, све лијепо промотривши, предлагаше републикиним поклисарима да потпишу нови уговор којим би се коначно уредили везе између ћесаревијех и дубровачкијех заступника. Исправа, коју он подастираше Дубровчанима на потпис, гласила је овако: „Пошто год. 1673. Пресвијетла Го„спода Посланици дубровачки Мато Гундулић и Орсат Сорго дођоше први у походе Пресвијетломе Господину Ивану Кристифору Киндсбергу, Савјетнику Њ. Ћ. Вели„чанства и Његовом ресиденту код Порте, ресидентов „капелан јави у исто вријеме Господи Поклисарима, да ће „измјенично он походити први њихову господу нашље»днике. Тога ради ми потписани примисмо част првога „посјета Пресвијетлога господина ресидента, па изјављамо »да су овим списом наши нашљедници дужни измјенично , посјетити први реченога господина ресидента. У име „чеса, потписасмо и ударисмо наше печате. Дано у Цари„граду дне.... октобра год. 1677.« 2

[ocr errors]
[ocr errors]

Примивши посланици ово писмо и •овај предлог, прекинуше свако даље договарање са Киндсбергом. Његов приједлог бјеше у потпуној опрјеци са задатом

1 Писмо Киндсбергово Кабоги 15. септембра 1677. Привито Ма

нифесту.

2 Corrispondenza di M. Caboga e Giorgio Bucchia (F-o XXXXVI. Бр. 1899. Држ. Архив) и Manifesto contro il Residente cesareo, passim.

« ПретходнаНастави »