Слике страница
PDF

„мога хрека“, а ви, као ресиденти, док сам наслов указује

- „да је мањи од посланика, истина је, да ви излазите из

„великога - стабла, шта више јединога на свијету, али „нијесте гране првога реда удружене са хреком, него „сте гране другога реда, тање и одијелење од стабла.“

Касанову наслиједи Кристофор Киндсберг. У Асачи, на Дунаву, гдје табороваше султан, године 1673. дође до Формалнога уговора између ћесарскога Ресидента и Поклисара Мата Гундулића и Орсата Сорга. Дипломате углавише: да ће ћесарски ресиденат поћи вазда први у походе дубровачкијем посланицима када ови дођу у Цариград (или у оно мјесто гдје се нађе двор); да ће се у велике благдане, бива на Божић и на Ускрс, ресиденат и посланици походити измјенично први. Једне ће године ресиденат прво честигати, а друге посланици. Овај уговор, који даваше потпуну задовољштину Републици, би „весељем“ одобрен по сенату“.

Али то је „весеље“ мало трајало. Та што Тесар није потврдио тај правилник, та, како говори Кабога, да се Киндсберг изневјерио заданој ријечи, посланици Ђуро Бућа и Маројица Рести, не нашавши ресидента год. 1674. у Једрени, поздравише га до душе по драгоману, при његовоме доласку, али Киндсберг не дође поклисарима у походе, па наравно, ни ови ономе. Године 1675., за обрезовања султанове дјеце у Једрени, ствари прођоше врло часно за Маројицу Кабoгу. Не само да му Киндсберг посла у сусрет сву своју пратњу на коњима, него се и он сам, мало дана доцније подигну великим сјајем први у походе изванредноме републикином поклисару. Ствари оне исте и друге се године опет промијенише. Год. 1675. Киндсберг поздрави у Једрени посланике Рафа Гучетића и Орсата Рањину, али их не посјети. Године 1676., дошавши у Цариград Франо Гради и Марко Бућа, ћесарски

[graphic]

* Ту посланици вјешто означују, да сваки властелин у Републици има дијела у државној власти. ° „Fin approvato con giubilo dal" Eсcellso Senato". Manifesto, passim.

ресиденат и не поздрави их. Посланици пак, по сенатском налогу, учинише се невјешти као да нема Киндcберга у Цариграду. На пошљетку год. 1677. дођоше к Порти Маројица Кабога и Ђуро Бућа. Кабога бјеше државник другчијега кова од његовијех предходника. Дошавши у Цариград категоричним наруџбама сенатским, не даде мира Киндсбергу, коме бјеше особни пријатељ, док му овај писмено и усмено не поручи, да ће он први

посјетити, у службеноме руху, дубровачке поклисаре.

Пошто посјети пољскога посланика, рече, доћи ће к њима. То би задња Киндсбергова порука". Тридесетога октобра Кабога прими једно писмо. Ђесарски ресиденат, све мијепо промотривши, предлагаше републикиним поклисарима да потпишу нови уговор којим би се коначно уредили везе између ћесаревијех и дубровачкијех заступника. Псправа, коју он подастираше Дубровчанима на потпис, гласила је овако: „Пошто год. 1673. Пресвијетла Гo„спода. Посланици дубровачки Мато Гундулић и Орсат „Сорго дођоше први у походе Пресвијетломе Господину „Ивану Кристифору Киндсбергу, Савјетнику Њ. Ђ. Вели„чанства и НБеговом ресиденту код Порте, ресидентов „капелан јави у исто вријеме Господи Поклисарима, да ће „измјенично он походити први њихову господу нашље„днике. Тога ради ми потписани примисмо част првога „посјета Пресвијетлога господина ресидента, па изјављамо „да су овим списом наши нашљедници дужни измјенично „посјетити први реченога господина ресидента. У име „чеса, потписасмо и ударисмо наше печате. Дано у Цари„граду дне . . . . октобра год. 1677. ““

Примивши посланици ово писмо и - овај предлог, прекинуше свако даље договарање са Киндсбергом. Његов приједлог бјеше у потпуној опрјеци са задатом

* Писмо Киндсбергово Кабоги 15. септембра 1677. Привито Манифесту. . “ Corrispondenza di M. Caboga e Giorgio Bucchia (F-o ххххvП. Бр. 1899. Држ. Архиву и Маnifesto contro il Residente cesareo, passim.

ријечи, са његовим писмима, па најпосле не одговараше са свијем истини. Погодба склопљена у Асачи бијаше јасна и категорична, Ако су посланици Гундулић и Соргочевић, прије него ли би углављена, посјетили први ресидента, јер је овај лежао рђав у одpу, није било лојално да он злоупотреби „дјело кршћанске љубави учињено in partibus infidelium“ “. Свако даље договарање бјеше, дакле сувишно и поклисари, према дипломатскоме обичају онога времена, призваше се на суд свих посланика кршћанских држава у Цариграду. Тако постаде занимљиви спис, о коме досада бјеше толико говора. Испричавши потанко све мијене свеза дубровачких поклисара са ћесарским ресидентом, подиже се Кабога против неправеднога компромиса предложенога по Киндсбергу и заглави: „Да покажемо свему свијету да гријех није „господе дубровачкијех поклисара, него господина реси„дента, јер не разумијемо како би они могли везати „нашљеднике, што би на просто значило одрећи им сло„бодну вољу, што сам“свемогући Бог није хтио одузети „роду љуцкоме, надаље да о овој распрш даду пресуду „сви министри кршћанскијех владара и сви поштени ви„тезови, састављен је овај спис и привит му предлог „господина ћес. ресидента господи дубровачким покли„сарима, да га напишу и потпишу, па предавају овај „посао пресуди свих државника и свих поштењака.“

Од то се доба дубровачки поклисари и ћесарски ресиденат службено више не походише. Али је значајно да су једнако остали у непрекидноме дописивању, да су у многијем приликама исказивали један другоме различите услуге, да је особито Киндсберг до своје смрти имао одличан дијел у распри између Дубровника и Порте. Видјећемо, на другоме мјесту, да је Маројица у удесни час за Републику посјетио са свим приватно Киндсберга, али то не би мило ни његовоме другу ни Сенату.

[graphic]

* Кабожине ријечи у „Манифесту."

Уродили задовољштином за Републику Кабожин Маниuест на велике силе заступане у Цариграду? Догађај о коме прича године 1706. Маројичин син у својим записцима чини вјероватним да су дајбуди неки посланици одобрили захтјев и поступање дубровачкијех поклисара. „Данас“ пише Кабога 17. Фебруара“ „као рођен дан „енглеске краљице, господин нас посланик позва на собет „код кога бјеше господин холандски посланик и господин „Талман ћесарски ресиденат. Ту се први пут сусретосмо „са реченим ресидентом; јер се с њиме не похађасмо, „будући да нам не бјеше први дошао у походе како то „бјеше учинио са нашим предходницима. Напомињем да „се господин енглески поклисар данас руковаше с нама „у свијем свечанијем приликама и то баш тога ради, да „не остави сумње о нашему правичном понашању према „ресиденту, коме не даде руку.“ Не заборавимо, да је Република једнако бранила таковом енергијом право својијех поклисара послије самога бечкога уговора (1684) по коме се бјеше ставила под ћесареву заштиту!

Дубровачке везе с Француском све до ХVIII. вијека основане су готово сасвијем на великијем интересима на ca an- Истоку заједничким краљу и Републици. Јер о некаквоме трајноме зближењу у Јевропи није могло бити говора. Дубровник на Западу није требао Француску, или је дајбуди, мислио да је не треба. То је први и најглавнији разлог. Други је тај, што тијесно пријатељство са хабcбуршком кућом у Шпанији стављаше Републику у нехотичну опрјеку са традицијоналном политиком Француске монархије. Када шпанска слава стаде нагињати и поче се спуштати ноћ на ону земљу, па Република стаде, на глас Стијепа Градића, куцати на врата версаљскога двора, бјеше касно. Република бијаше сумњива, јер искрена пријатељица властодржаца у Мадриду и у Неапољу. Бијаше сумњива, јер од мањих кћери Цркве, највјернија

" Giornale ecc.

Петровој Столици. Француским се краљевима пак хтјело мало рата и са Шпанијом и са Папом. То ће се видјети у два гласовита посланства Људевиту ХIV. (1667. и 1678.). Одбачен Дубровник приближи се Француској тек онда, кад је Француска пријетила да га задуши, када се властела почеше наслађавати Волтером, а учити дјецу да је Дубровник тијесна отаџбина и да је у Паризу свака величина и свака срећа.

Ну док је тако било на Западу, на Истоку Република друговаше са оном истом Француском у најтјешњем пријатељству. На Истоку наиме Француска бијаше све, Шпанија ништа, или, што је још горе, бјеше најљућа непријатељица Цариграду. Било би доиста неприродно да се Република, прирођена непријатељица Млецима, није послужила, за слободу своје трговине и чување своје слободе, особитим престижом који од старине обасјаваше вранцуско име у Леванти.

Франо I. (1515.—1547.) бјеше основао у Цариграду оно пријатељство с Портом, што, с разним промјенама, потраја до нашега времена. Од мржње на Карла Петога, саблазни све кршћанство уговором за обрану и нападај са Сулејманом Сјајним. Порта њему самоме и његовим нашљедницима, признаде у Цариграду наслов Падише, бива цара, и тим га на неки начин признаде заштитником свих кршћана на Истоку. Од то доба свакоме пранцускоме краљу свеза с Портом бијаше света, јер неопходно потребита за понижење хабсбуршке куће“.

Под аранцуском заставом већи дио поморскијех др

жава бродарише по Леванти. Дубровчани се у капитулацијама год. 1535. и 1569., и још прије заклонише под сјен те заставе заједно са Млечићима, Ђеновезима, Енглезима, ПIпањолцима и др. Пу опет бише они први, те се

* „Ј"ouys dire une fois a M. le Connétable : que les roys de France

„avoient deuх aliances et affinitez desquelles ne s"en devoient jamais „distraire et despartir pour chose au monde : 1'une celle des Suysses et „1'autre celle du Grand Turc.” Brantome, Les vies des grands Capitaines François y Saint-Priesta. – Op. cit.

« ПретходнаНастави »