Слике страница
PDF
ePub

ријечи, са његовим писмима, па најпосле не одговараше са свијем истини. Погодба склопљена у Асачи бијаше јасна и категорична, Ако су посланици Гундулић и Соргочевић, прије него ли би углављена, посјетили први ресидента, јер је овај лежао рђав у одру, није било лојално да он злоупотреби »дјело кршћанске љубави учињено in partibus infidelium". Свако даље договарање бјеше, Дакле сувишно и поклисари, према дипломатскоме обичају онога времена, призваше се на суд свих посланика кршћанских држава у Цариграду. Тако постаде занимљиви спис, о коме досада бјеше толико говора. Испричавши потанко све мијене свеза дубровачких поклисара са ћесарским ресидентом, подиже се Кабога против неправеднога компромиса предложенога по Киндсбергу и заглави: „Да покажемо свему свијету да гријех није господе дубровачкијех поклисара, него господина реси» Дента, јер не разумијемо како би они могли везати „нашљеднике, што би на просто значило одрећи им слободну вољу, што сам свемогући Бог није хтио одузети »роду љуцкоме, надаље да о овој распри даду пресуду » сви министри кршћанскијех владара и сви поштени ви» тезови, састављен је овај спис и привит и привит му предлог господина ћес. ресидента господи дубровачким покли„сарима, да га напишу и потпишу, па предавају овај » посао пресуди свих државника и свих поштењака.“

Од то се доба дубровачки поклисари и ћесарски ресиденат службено више не походише. Али је значајно да су једнако остали у непрекидноме дописивању, да су у многијем приликама исказивали један другоме различите услуге, да је особито Киндсберг до своје смрти имао одличан дијел у распри између Дубровника и Порте. Видјећемо, на другоме мјесту, да је Маројица у удесни час за Републику посјетио са свим приватно Киндсберга, али то не би мило ни његовоме другу ни Сенату.

2 Кабожине ријечи у «Манифесту.»

[ocr errors]

Уродили задовољштином за Републику Кабожин Манифест на велике силе заступане у Цариграду? Догађај о коме прича године 1706. Маројичин син у својим записцима чини вјероватним да су дајбуди неки посланици одобрили захтјев и поступање дубровачкијех поклисара. » Данас" пише Кабога 17. фебруара, као рођен дан енглеске краљице, господин нас посланик позва на собет „код кога бјеше господин холандски посланик и господин Талман Кесарски ресиденат. Ту се први пут сусретосмо »са реченим ресидентом; јер се с њиме не похађасмо, будући да нам не бјеше први дошао у походе како то » бјеше учинио са нашим предходницима. Напомињем да »се господин енглески поклисар данас руковаше с нама »у свијем свечанијем приликама и то баш тога ради, да » не остави сумње о нашему правичном понашању према » ресиденту, коме не даде руку. « Не заборавимо, да је Република једнако бранила таковом енергијом право својијех поклисара послије самога бечкога уговора (1684.) по коме се бјеше ставила под ћесареву заштиту!

[ocr errors]
[ocr errors]

Дубровачке везе с Француском све до XVIII. вијека основане су готово сасвијем на великијем интересима на Са Француском. Истоку заједничким краљу и Републици. Јер о некаквоме трајноме зближењу у Јевропи није могло бити говора. Дубровник на Западу није требао Француску, или је дајбуди, мислио да је не треба. То је први и најглавнији разлог. Други је тај, што тијесно пријатељство са хабсбуршком кућом у Шпанији стављаше Републику у нехотичну опрјеку са традицијоналном политиком Француске монархије. Када шпанска слава стаде нагињати и поче се спуштати ноћ на ону земљу, па Република стаде, на глас Стијепа Градића, куцати на врата версаљскога двора, бјеше касно. Република бијаше сумњива, јер искрена пријатељица властодржаца у Мадриду и у Неапољу. Бијаше сумњива, јер од мањих кћери Цркве, највјернија

1 Giornale eсс.

Петровој Столици. Француским се краљевима пак хтјело мало рата и са Шпанијом и са Папом. То ће се видјети у два гласовита посланства Људевиту XIV. (1667. и 1678.). Одбачен Дубровник приближи се Француској тек онда, кад је Француска пријетила да га задуши, када се властела почеше наслађавати Волтером, а учити дјецу да је Дубровник тијесна отаџбина и да је у Паризу свака величина и свака срећа.

Ну док је тако било на Западу, на Истоку Република друговаше са оном истом Француском у најтјешњем пријатељству. На Истоку наиме Француска бијаше све, Шпанија ништа, или, што је још горе, бјеше најљућа непријатељица Цариграду. Било би доиста неприродно да се Република, прирођена непријатељица Млецима, није послужила, за слободу своје трговине и чување своје слободе, особитим престижом који од старине обасјаваше Француско име у Леванти.

Франо І. (1515.-1547.) бјеше основао у Цариграду оно пријатељство с Портом, што, с разним промјенама, потраја до нашега времена. Од мржње на Карла Петога, саблазни све кршћанство уговором за обрану и нападај са Сулејманом Сјајним. Порта њему самоме и његовим нашљедницима, признаде у Цариграду наслов Падише, бива цара, и тим га на неки начин признаде заштитником свих кршћана на Истоку. Од то доба свакоме францускоме краљу свеза с Портом бијаше света, јер неопходно потребита за понижење хабсбуршке куће 1.

Под Француском заставом већи дио поморскијех држава бродарише по Леванти. Дубровчани се у капитулацијама год. 1535. и 1569., и још прије заклонише под сјен те заставе заједно са Млечићима, Ђеновезима, Енглезима, Шпањолцима и др. Ну опет бише они први, те се

1 «Jouys dire une fois à M. le Connétable: que les roys de France «avoient deux alliances et affinitez desquelles ne s'en devoient jamais «distraire et despartir pour chose au monde : l'une celle des Suysses et «l'autre celle du Grand Turc." Brantome, Les vies des grands Capitaines François y Saint-Priesta. Op. cit.

с временом одрекоше оне обране. Њихова особита веза с Портом и силне користи које црпаху из те заштите, бијаху моћни разлози да забаце Француско скрбништво када им се указа некорисно, па шта више штетно. Прве знатније везе дубровачке са Францом сувремене су са посланством Франа I. к Султану Сулејману '. Поклисар Antoine de Rinçon полазећи к Султану (1532.) да склопи уговор против Ћесара, прође кроз Дубровник. Сулејман бјеше под Биоградом. Обазнавши да је Францески посланик стигнуо у Дубровник, Султан му изасла силу коња, кола и коњика до дубровачке границе, да га поздраве и да га испрате до царскога шатора 2. Послије примирја склопљенога у Ници, Карло Ѵ. лукаво испослова да француски краљ измоли у султана мир са ћесаром. Rinçon понесе главом Сулејманов одговор Франу и опет прође кроз Дубровник (1538.). Вративши се к султану истим путем уговори са Републиком службу улака за депеше које шиљаше краљу. Посланик Jean de Montluc (1536.-1545.) прође такођер кроз Дубровник и разбољевши се тамо остаде неколико дана у граду. Али премда сипаху љубежљивости на Француске посланике, дубровчани се ипак

1 Споменица Францускога министарства спољашњијех дијела 19. августа 1753., приопћена у «Prinosima k diplomatskijeın odnošajima Dubrovnika s Francuskom професора Шврљуге у XIV. књизи «Starina», зна само за везе дубровачке са Хенриком III. (1585.). Али видјећемо да је та споменица површно састављена и врло релативне цијене. Шаријерово монументално дјело: «Négociations de la France dans le Levant «ou correspondences, mémoires et actes diplomatiques de France à Consta«tinople et des Ambassadeurs, envoyés ou résidents á divers titres à Venise, «Raguse, Rome, Malte et Jerusalem, en Turquie, Perse, Géorgie, Crimée, «Syrie, Egypte etc. et dans les États de Tunis, d'Alger et de Maroc, publies «pour la premiére fois par E. Charriere» (Paris 1846-1860), објашњава потпуно ову занимљиву страницу дубровачке повијести на Истоку, и то на основи Француских архивалнијех исправа о којима за чудо тадашњи Француски извјештатељ није знао сасвим ништа!

2 Lettre de M. de Baif à l'évêque d'Auxerre Venise 13 avril 1532

и «Somario della relazione del capitano Rinconi stato oratore del Rê X-mo

«al S-r Turco fatta familiarmente.» Шариер І. стр. 198., 210.

3 Lettre de l'évêque de Rodez au Connétable de Montmorency, Venise

29. марта 1538. Ibid. стр. 368.

4 Шариер І., стр. 474. — 485.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

14

држаху Карла V. и узвисиваху му дјела и побједе код Порте. Ствар постаде тако озбиљна, да је Француски посланик у Млецима M. de Morvilliers имао писати Конетаблу de Montmorency, да је он разјаснио посланику у Цариграду M. d'Aramon-y како ствари управо стоје „еда се тамо » увјере да Дубровчани пишу како их води страст"

[ocr errors]

1

Велика дубровачка трговина у Леванти и познавање у Дубровнику најтајнијих основа портиних и ћесарових, нагна Францускога краља да ступи у званичне везе с Републиком. Мало мјесеца послије боја код Лепанта, Карло IX., који у замјену великих заслуга дубровачких за побољшање сукноткања, бјеше подијелио Дубровчанима право грађанства у Француској, одасла у Цариград бискупа François de Noailles-а да измири Порту с Млецима 2. Путем имаше се по налогу краљевом свратити у Дубровник, измолити у кнеза саслушај и представити Сенату првога Францускога. пословођу. Noailles стиже у Дубровник о новој год. 1572. Господа га примише толиким частима и изјавама пријатељства и љубави, да се није могао доста похвалити краљу. Осмога јануара прими га Сенат. Noailles представи краљева коморника Antoina Bertha као францускога ресидента код Републике *. Акшки бискуп остаде до конца мјесеца у Дубровнику. Република га увјери о љубави к његовој особи и к Француској круни. Прими опет на

1 Mais les Ragusois ne faillent jamais de faire entendre par deça «tout ce qu'ils cognoisent qui peult servir la prosperité des affaires de «l'empereur, les eslevant toujours le plus qu'ils peuvent par tous les advis «qu'ils escrivent, et oultre vérité, a son grand avantage et exaltation, a «quoy jusque icy j'ai tasché d'obvier, escripvant souvent à M. d'Aramon «pour luy représenter les choses en telle sorte que l'on congnoisse que «lesdits Raguzois n'escrivant que suivant leur passion". M. de Morvillers au Connétable de Montmorency, Venise 14 et 23 avril Charrière II. стр. 9. 2 De la Jonquiere Histoire de l'Empire Ottoman и St. Priest Mémoires sur l'Ambassade de Turquie.

3 «Ceste seigneurie a esté fort réjouie de mon arrivée en ce lieu, Oû je suis honnoré, traicte et respecte autant qu'il se peut desirer. Je leur «ay présenté ce jourd'hui messer Anthoine Berth, vostre valet de chambre, «pour résider icy vostre agent, qu'ils ont volontiers receu." Noailles Карлу ІХ. из Дубровника 8. јануара 1572. (Charr. III р. 241).

« ПретходнаНастави »