Слике страница
PDF
ePub

шљено

Али у Дубровнику бјеше толико политичке зрелости, толико за оно идеално доба чуднога детерминизма, толико бјеше тај град за рана прожет потребом слободе због које се учини» све свима“, да оно, на што се одлучише Ђеновљани и Млечићи тек у великој близини и у горкој невољи, он учини с далека, без потребе, промии знано. Гледаше како му обијест српске властеле упропашћује трговину, како ће та траљава зграда на једном грухнути силним стропотом. Дубровачки небројени трговци приказиваху даномице вијећу моћ и млаДалачко одушевљење новијех господара Истока. Хоће ли опћина да обезбиједи трговачке путове и да је вихар не понесе заједно с оним владарима, треба да похити. Још мало, и биће касно, јер сили силом не одоље.

Године 1365. оне које се саградише Џамија у светој Бруси и Сарај у Једрену, приступе дубровачки посланици к цару Мурату I. и приказавши му Дубровачкога слаткога“ и њему непозната воћа, понуде му годишње пет стотина златнијех дуката, а у замјену да им султан удијели потпуну слободу и заштиту трговине по његоВИМ земљама и по водама и у Леванти. Погодба би

[ocr errors]

Постанак Тугре. углављена писмено.. Али султан, не знајући писати, умочи руку у црнило, па, раскречивши палац, притисне је на уговор, мјесто потписа и печата. Од царевијех прстију писари нацрташе доцније арабеску са испреплетенијем ријечима корана. Тако, првијем уговором с кршћанском државом, постаде Tughrà, бива царски знак, пред којим Турци падају нице као пред божјим

словом.

1 «Cette manière de signer», вели Rycaut, «est aujourd'hui en une aussi grande venération parmi les Turcs, que les Tables de Moyse le sont parmi les Juifs, et les plus saintes reliques parmi les Chrétiens". Histoire de l'État présent de l'Empire Ottoman (Amsterdam 1671. trad. franç. par M. Briot. Ch. IV.) У најновије доба турски учењак Ахмед Митат Ефендија у дјелу «Мусафал», повијест новога вијека (Цариград, 1887.), назва бајком постање Тугре како га испричаше дубровачки историци, па Хамер и Апендини, тврдећи, да су сви први султани умјели писати. Прек

2

Оне исте године папа Урбан V (1362-1370) допусти неким Дубровчанима да тргују с невјерницима. Опћина проширивши тај допуст склопи трговачке уговоре не само са Муратом I, него и са султанима Мисира, Сирије, Икона и Битиније. Рек би да се богољубиве душе у Дубровнику саблазнише о лакоћи с којом стаде домаћа влада да опћи с невјерницима. Имамо ли да вјерујемо предању, »да би народ прихватио савез с Турцима, би думна наведена да рече: како је то било озго објављено као хотјење божије“. Овај макјавелизам добро одговара времену авињонскога робовања црквеног кад се запт црковни

лани,

неки Абдулах Неџиб Беј, мектубџија јањинскога вилајета, нађе и приопћи реченоме историку исправу по којој би несумњиво било доказано да је Мурат био вјешт писању. Та је исправа «вагфик» (даровштина благом дјелу), учињена у име Муратова брата Сулејмана, који умрије године 1350., при опсади Галипоља. На тој се исправи чита сакраментална реченица: «муџебинџе амел олуна» (нека се тако учини), ријечи које по Ахмед Митат Ефендији није смио НИКО писати до сам Султан својом руком. Писмо те реченице припадало би врсти званој «ta'alligirmassi», којим једнако пишу улеме, а то је персијско писмо са скраћеницама. Ахмет М. Ефендија додаје, да се и дан данашњи зна за својеручне потписе свих султана до првога султана Османа (Revue d'Orient 29. Марта 1891). Овако турски учењак. Но мислимо да би требало доказати да је за Урхана и Мурата збиља био закон да сам султан својом руком смије написати реченицу о којој је горе говора. Па учени Турчин не даје одговора оној другој чињеници коју спомиње Хамер, бива да три најученија Муратова поданика, на гласу у повијести турске књижевности, математичар Махмуд, граматичар Молах Гемаледин и догматик Бурханедин оставише отаџбину, јер не могаху живјети у части код Султана. Питање дакле једнако није одсјечено.

1 Види у Theiner-a Vetera Monum. Slav. Merid. I. Breve Гргура XI. 24. Марта 1373. којим допушта двјема дубровачким бродовима да возе тpг ad partes Saracenorum”.

2 Engel.

3

Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien. 1807, passim. Дубровник, илирска Република пријевод из Милерове: «Allgemeine Weltgeschichte» Меда Пуцића (Danica lirska год. 1849). О том предању говори такођер Rycaut (Op. cit.) «On dit que cela se fit sur l'avis qui leur fut donné par une réligieuse, qu'ils (les Ragusois) estiment sainte, qui prevoyant la grandeur future de l'Empire des Turcs, leur dit que l'unique moyen de conserver leur République libre durant plusieurs siècles, estoit de se soumettre au plus heureux de tous les Princes et à celui qui devoit conquérir la meilleure partie du monde. Ils crùrent ce conseil et envoyèrent aussitôt deux Ambassadeurs au Sultan Orchanes etc."...

и сама вјера бјеху силно уздрмали у владама и као охладили оном еклипсом Свете Столице. 1

Потљедице уговора с Пертом за даље развијање Дубров

Овако би склопљен први уговор једне кршћанске државе са Османлијама. 2 „Тај ванредно значајан догађај за сиљење турскога господства у Јевропи", з удари за сва времена особито обиљежје везама дубровачким с Портом. Не смијемо сметнути с ума да је Дубровник не само прва држава

ника.

3

1 Ми смо назначили годину 1365., за први уговор дубровачки с Портом као историски најприличнију и ослоњену на Рестијев аукторитет (Annali di Ragusa књ. VI). За Рестијем се поведоше Engel, Jouannin (Turchia. Venezia. 1842, пријевод с Француског), који би први тумач Францускога краља за источне језике, те је можда црпао своју вијест из самијех турскијех извора, Hammer, Zinkeisen (Geschichte d. Osmanischen Reiches I, 268) и Hertzberg. Али у Рестија има једна квака и један недостатак. Он говори да је уговор склопљен са султаном Урханом (Орхане), али овај год. 1365. није владао, него син му Мурат І. То би дакле био знак да Рести није имао уговор пред собом, а да можда за његова времена и за времена Франа Гундулића (1564), чији је повијесни материјал он наслиједио, више није те исправе било у аркиви републикиној. Никакво чудо, помислимо ли на трусове и пожаре који походише Дубровник током вијекова. Али Урханово име, додуше без ознаке годишта, налазимо такођер у Appendini-a Notizie istorico-critiche sulle Antichità, Storia е Letteratura de' Ragusei (Ragusa. 1802. I. 295), који ужасно мијеша догађаје те се по свему Види да се односе на Мурата, у Рикота (ор. cit.) и у Thornton-a, Etat actuel de la Turquie (trad. franç. Paris. 1812) који је изврсно своје дјело написао год. 1807. те, без сумње, није познавао ни Апендинија, ни Рестија. А како да протумачимо непрестану, дошљедну, тврдњу дубровачке владе и њезинијех посланика да је Дубровник углавио погодбу с Урханом? Док нам на ово питање не одговоре Реформације друге половице XIV вијека, ми ћемо држати да је формалноме уговору са Муратом I., претходио свакако старији уговор међу дубровачким трговцима и Урханом у који се дубровачка влада није умијешала. Треба нам додирнути још једну значајну околност, бива да Рести под год. 1365. не зна за какове дубровачке посланике, но говори у опће, неодређено, а под год. 1371. вели да су по други пут уговор склопили дубровачки посланици, но ни овдје не може да им наведе имена. То нам чини да сумњамо да Рести није прони тај други уговор.

читао

2 Бенова склопи први уговор такође с Муратом, ну тек г. 1387.. 8. Јунија; Млеци приступе још касније.

3 «Für die Bedeutung seiner in Europa bereits gewonnenen Machtstellung вели Херцберг (ор. cit. стр. 493) «ist es höchst characteristisch, dass schon jetzt ein christlicher Handelsstaat den ersten Handelsvertrag mit der jungen Weltmacht zu schliessen begehrté".

[ocr errors]

и Мле

Дубров

која се погодила без невоље с новим освајачем, него уједно и једина која се није сусрела с њиме као душманин, него као пријатељ и користан трговачки посредник. То је најглавнији разлог зашто је османлијско оружје, мимо свакојакијех задјевица дубровачких с Портом и пожуда његовијех властодржаца и сатрапа, сустало на дубровачкој међи неколико пута у повијести. Тијем уговором Дубровник обезбједи до краја своју самосвојност. Јер међу Турчином освајачем Босне и Херцеговине чићем - господаром Далмације и Арбанаске нику бјеше бирати. Или му се бјеше покорити корану, на постати као н. пр. Херцегнови, гнијездо турско, и придружити своју судбину судбини српске раје, или опет бјеше му савити главу под панце лава Св. Марка и утонути у море далматинско-млетачке културе изгубивши за вијек вијека свој особити cachet, оно нешто што га тако дубоко разликује у свим странама живота од сусједнијех приморскијех градова. Ово је питање, које је Дубровник имао да ријеши. Ове је погибли уклонио уговором год. 1365, бива цио вијек прије него што му освајач покуца на вратима. Јели Дубровник имао јасну представу о замашним пошљедицама тога корака? Сувремени је историчар негдје казао да бисмо се ми љуто преварили држећи да су историске особе увијек сасма јасно знале што раде. Немамо доста разлога држати да је Дубровник томе правилу изузетак. Околности времена и потребе трговине довољно тумаче ту његову одлуку. Ну сасвијем тијем не можемо одрећи Републици да је она то пријатељство бистро и знано употребила, не само да обезбиједи своју слободу, него и да сагради себи добро одређено и утврђено мјесто у политичкој системи кршћанства. Турцима бјеше дала све што је могла дати

1 Ernest Lavisse (la Fondation du Saint-Empire, Revue des Deux Mondes, 15 маја 1888) «Supposer» вели оштроумни писац «que les per«sonnages historiques comprennent toujours exactement ce qu'ils font «C' est n' avoir point le sentiment du réel».

а да не кидише сама себи. Јевропи одговараше да о тој тијесној свези с Портом виси хоће ли бити, или не бити, хоће ли, или неће моћи вршити своју задаћу у кршћанству.

Уреди ли једна држава чисто и бистро свој међународни положај спасена је. У томе успје Дубровник. Дакако слабој државици не достајаше увијек заштита Турчинова. Па да је и достајала, Јевропа, која исцрпа из ње све што узможе више користи, присили је небројено пута да метанише свакој сили једнога времена. Са свијем тијем никад се не одврати од основне оне свезе, уз пркос многијем црнијем дневима, јер је добро знала да је данак Порти цијена слободе.

За непосреднијех Муратовијех нашљедника Дубровник учврсти своје везе с Османлијским Царством с великом постојаношћу. Ове свезе ради одоље свјетима и пријетњама самијех поглавица кршћанства. Ћесар и Папа гледаху с висока свјетску страну тог великог источног питања. Дубровник, ближи освајачу, савијаше се пред

чињеницама.

2

Године 1371. не само обнови савез с Муратом,' него одмах иза тога (1398) одрече краљу угарскоме помоћ Обнова уговора с Муратом и Бајазитом (1371-1399). против Турака. Након несрећне пустоловине код Никопоља (1396) гдје погибе цвијет Францускога витештва, прими прибјеглога краља Сигисмунда, угости га сјајно, приказа му кључе градске. Са свијем тијем, не хајући за противљење самога Сигисмунда и папе Бонифација IX. обнови трговачки уговор с Бајазитом (1399) и, мимо завађенијех Млетака и Ђенове, завлада трговином на Истоку. *

3

Догађаји оправдаше доста брзо бистру политику дубровачку. Освајачка бујица разлијеваше се својим при

1 Resti, Annali di Ragusa, VI.

2 Писмо сенатско краљу 2. марта 1398. године у Diplomatarium-y Белчићеву.

3 Engel, Geschichte d. Freystaates Ragusa, passim.

« ПретходнаНастави »