tint", вели историк посланства »quelques propos de part » et d'autre sur les bienveuillances et ancienne amitié de l'une set l'autre nation". Нагласивши Кнез наклоност Републике према Француској круни, поклисар одврати: que le Roy »leur seroit toujours très bon et grand amy, ayant toujours » reconeu en eux l'affection et très bonne volonté qu'ils ont „eu de tout temps à la Couronne de France.« Француски посланик обасут даровима, проборави два дана у Дубровнику1, и опрости се најсрдачније са Кнезом и Малим Вијећем. У добар час за Републику бјеше дошао у Цариград. Цио Дубровник бјеше у забуни и сметњи поради силовите интервенције млетачке на Ластву, које се бјеше побунило против дубровачкој влади и утекло под заштиту млетачку. Видјећемо „каквом се памећу и озбиљношћу «* Република поднесе у тој тешкој кризи. Пренијевши Сенат спор пред Порту и Француску, поклисаp Gontaut-Biron, препаден од озбиљнијех пријетња Портиних, склони млетачку Републику на повратак Ластова и помири завађене Републике".

За Људевита XIII. (1610.—1643.) или, да боље речемо, за Richelieu-a наставише се пријатељске везе са Републиком. Француска се круна шта више живо заузе и на Западу наредивши посланику у Млецима да подупре акцију дубровачкога посланика за слободно бродарење у

1 Виђи у Додатку бр. XVII. овога дјела врло занимљиву приповијест боравка Gontaut-Biron-a у Дубровнику са кратком повијести и описом града од историчара посланства Bordier-a.

2 Johann von Müller.

3 В. другу књигу овога дјела у којој испричасмо Ластовски спор међу Млецима и Дубровником. Gontaut-Biron настојао је такођер у Цариграду да одузме Млечићима службу отправљања француских депеша, јер су Млечићи, кад би им год било од користи, обустављали отпрему. Ражљућен поклисар предложи 28. априла 1609. министру M. de Puysieux да се предаде експедиција депеша Дубровчанима. Али се и он сам бојао «que la Seigneurie (de Venise) en pourroit bien prendre quelque espèce «de jalousye.» Ствар остаде дакле не одлучена, али се од то доба Францески поклисари почеше служити дубровачким улацима. B. Correspondence Diplomatique de Gontaut-Biron стр. 9. и 271.

Јадранском мору1. Посланику код Порте de la Haye Vantelec-y (1639.) нареди пак Richelieu да дописује са Франпуским ресидентом у Дубровнику и да му пошље краљево писмо на Републику нудећи Господи пријатељску помоћ 2.

Регенција малољетног Људевита XIV. (1643.-1715.) не промијени ни у чему пријатељске везе с Републиком. Ну пошто Људевит прими владање у руке, ствари се промијенише, и од то доба Француска на Западу није оно што је Француска на Истоку. На Сени краљ види у Републици само пријатеља шпанске круне и Свете Столице. Сва настојања републикина како би, по Градићеву свјету, предобио француску круну за своје невоље, изјаловише се. Отправивши два пута дубровачке посланике из Версаља, хтједе да у њиховијем лицима увриједи и Шпанију и Папу*. Али на Босфору Људевитова је политика друкчија. Тамо се он дружи с Портом против Ћесара, јер њему, како и његовим нашљедницима и предходницима, мржња на хабсбуршку кућу јесте дио самога живота. Његови су посланици султанова десна рука. Он, тога ради трпи да његове посланике псују и грде, и да их чауши бију, а да се ни једном ријечи пожали на Портино поступање. Он не види ништа друго сем могућности да турском помоћи зададе ћесару смртни ударац. То је разлог зашто Дубровник, који се на Босфору не пази добро с ћесаревим ресидентом, па уопће за ћесара мало хаје, прими од Француских поклисара оне услуге које им краљ одрицаше у Паризу. Нема једне љубави, ни дипломатске колегијалности, коју не би указали Републици. У отсутности дубровачкијех поклисара, Француски по

1 В. о посланству Ђона Сорга и о спору са Млецима год. 1635. І. књигу овога дјела.

2 Mémoire du dépôt etc.

3 О настојању Ане Аустријске да Републику предобије за млетачку ствар у првоме кандијскоме рату, В. II. књигу овога дјела.

4 В. І. књигу овога дјела.

сланик прима заштиту дубровчана 1, а консуле у Турској диже ако су непријатни дубровачкој влади 2. За рата око шпанскога наследства, дубровачки поклисари бише обасути цвијећем од посланика Карла de Ferriol-a, Баруна d'Argental (1699.—1711.), који премда у складним везама са ћесарским ресидентом, тражаше ипак сваку прилику како би цред њим частио и узвисивао посланике републикине 3. За Људевита XV. и XVI. помути се пријатељство међу Дубровником и Француском. Али за владања краљевске лозе Бурбонске би потписан трговачки уговор са Републиком и Дубровник баци још један трак свјетлости у Версаљске дворе преко свога посланика Руђа Бошковића. Превратној Француској паде у дио сумњива слава освојења Републике.

Енглеску и Дубровник спријатељише трговачки инСа Енглеском. тереси. Дубровачка лука бијаше пуно Енглеза, над којима британска круна, по староме обичају оне

1 В. писмо посланика de Girardin-а Републици из Пере (Цариград) 6. септембра 1688. написано на италијанском језику: «Non ritrovandosi⟫ пише Girardin «in queste parti alcun Ministro dell' Eccellènze vostre, ho «stimato conveniente di socorrere li loro sudditi nell' occurenze d' un' avania «ingiustamente e per false relationi suscitata al Sign. Luca Barca e giudi«cato necessario di spartirne la spesa sopra tutti, finchè l' Ecc. vostre «habiano sententiato sopra il principale. F-o XXXVII Nr. 1784. Држ. Архив. 2 Тако н. пр. би макнут S-r Mille са копсулата у Габели од пријатељства према Републици. В. писмо посланика Castagnères de Chateauneuf-a из Једрене 27. јулија 1693. «J'ai une extrême satisfaction“ вели посланик «que les ordres que j'ay receu a cet egard de Sa Majesté «conviennent aux interests de Vos Eccellences. Monsieur Luca Barca, «Vostre Résident vous temoignera l'empressement avec lequel je luy ay «fait part de cette nouvelle. Ibid.

3 За посланства Кабоге и Рестија год. 1706. de Ferriol погости их најсјајније пет пута у присуству свега дипломатскога тијела. «Обично «је», вели Маро Кабога, «трпеза овога посланика најсјајнија трпеза «свијух другијех министара, и премда Француски посланик даје потпуну «слободу, да пије како ко хоће различите москате и розолине, које (( носе на крају обједа и различите врсте ових моската и розолина, опет «како их он дијели својом руком, не само да их ваља пити, него се и «развеселити, па све што могох рећи у моју обрану госпођи Марине, «Францускињи, рекох јој па Француски: «Госпођо, данас говоримо боље «Француски, јер ме розолин учинио мудра, а различност Моската на «трпези даде ми да се боље могу изговарати.»» Giornale ecc. 20. новембра.

1

државе, бдијаше без престанка особитом љубоморношћу. Тога ради сукобише се кад кад ове државе и у самоме Дубровнику и на Истоку. Али нијесу у тим споровима Енглези били увијек сретни. Њихов посланик у Цариграду, кога шиљаху лондонски трговци а потврђиваше круна, бијаше све до половице XVII. вијека у вјечитој свађи са осталим поклисарима, који му не признаваху једнакост ранга и части. Дубровник је дакле знао и потући Енглезе у Леванти. Знаменита је и врло значајна побједа дубровачке дипломације у александриском спору. Године 1615. Енглези у Александрији проћераше Дубровчане из велике Магазе (Fondaco) и измолише златом царску заповијест, да је она Магаза њихова. Енглези се за кратко обеселише. Дубровачки поклисари испословаше у Ахмета I. хатишериф, којим султан заповиједаше каирскоме паши, бегу и кадији александријском, да поврате магазу Дубровчанима и да се ништавном прогласи свака заповијест коју би Енглези измолили. То се зби мало година пошто Француски посланик испослова уништење енглеске капитулације са Портом.

У пркос трговачким споровима, енглеска дипломација не одрече никада своју помоћ дубровачкој, а краљевска писма Републици доказују у коликој цијени држаху малу слободну другарицу на Јадранскоме мору.

размишљаји.

Пошто тако редом обидосмо јевропске државе, које имаху највише дијела у дипломатској радњи дубровачкој Коначни на Истоку, па прије него прихватимо прекинуто причање веза с Портом након освојења Херцеговине, жељели би утврдити двије чињенице које се природно извијају из свега онога што смо до сада обазнали, а биће још боље оправдане у другој чести овога дјела.

Не само Ми сувременици страшнога опушћења и заборава дубровачке славе, него и знаменити државници

1 В. занимљиво писмо краља Карла I. Републици од год. 1640. у Додатку бр. XVIII.

прошлости чудом се зачудише овој појави дубровачке слободе на прагу Османскога Царства. Један од најбољих. дипломата што је Француска имала код Порте, François Savari, Seigneur de Brèves није умио погодити ту загонетку. Он је готово приписивао надприродној моћи ту појаву Дубровника, који у пркос необрањеном положају, једнако опстоји слободан. Он није друкчије могао тумачити ту ствар, него само несхватљивом портином будалаштином. Јер што би јој ласније било (умоваше de Brèves) него ли освојити тај град и у његовој луци држати флоту од 40 до 50 галија, па њом не само затварати Јадранско Море, тако да нико неби могао ни уљести ни изаћи, него и пријетити сваки час напуљској обали. А како би се у тај случај Млеци могли више одржати, који су велики само зато јер, посједују оно море, а богати су само ради оног бродарења?

Дубровник је дакле остао, а није ни Род, ни Ципар, ни Крит, ни Мореја, ни Нови.

Француски се државник преварио. Није бенавило Мухамедово, Сулејманово, Ћуприлићево и Соколовићево, а опет није часовита обрана јевропска сачувала Републику од варварске провале. Тој чудној појави имамо тражити једини, прави разлог у стољетној мудрој радњи саме Републике, која сусретавши освајача гранчицом маслиновом у прве дане његове славе присили га, бескрајним жртвама новца и мождана, да признаде слабашној пријатељици особито мјесто код свога пријестола. Порта је врло добро знала, а за Кара-Мустафе видјећемо да је то знање било дозрјело до акције, колико би се њезиној моћи приставило освајањем Дубровника. Али је Дубровник још боље знао како и шта мисли Порта. Па како је прва и пошљедња мисао Републикина била очување по што по то своје индивидуалности у својој кући, тако је она,

1

Discours abrégé des asseurez moyens d'anéantir et ruiner la Monarchie des Princes Ottomans Faict par le Sieur de Brèves. Дјело посвећено Људевиту ХІІІ. (1610. — 1643.) у Цинкајзена, IV., 253.