Слике страница
PDF
ePub

стране, а с друге помажу успјешној државној радњи кршћанства на Балканскоме Полуострву. Ну јалов јој посао. Хаотичне српске и у опће југословенске нарави не даваху мира ни саме себи, ни Републици. Краљеви, цареви, властела, свак на по се и сви заједно не познаваху ни мира ни јединства нити могаху обезбиједити побједе и уједињења једнога часа. Све што граде распада се. Вјера се о њиховоме даху цијена и раствара. Највећа царства цвате и вену од јутра до мрака. Грозна се недјела збивају по дворовима. Од онога дана кад се Дубровник одлучи да мири Стјепана Душана с оцем Урошем III1 и ако је овај радио Дубровнику о глави, па све до Вукашинове узурпације (1368) има самијех тридесет и седам година. Кроз то вријеме Дубровник доживље уморство Душановога оца, апотеозу онога који се назва: "Цар и Самодржац Србљем, Грком, и Багаром", пропаст царства, грађански рат, па друго убиство, па мрзост опушћења" над српскијем земљама. И тако сред расула толике величине остаде само Дубровник жив и свјеж, проширенијех граница,2 учврстивши своју кућу кад није могао да учврсти сусједову.

(( 3

Српско се царство дакле, бесмртним лудилом онијех малијех владара распадаше и моралном и државном немоћу приправљаше народ на робовање. Османлије вођени једном мишљу, једнијем барјаком, једном вјером куцаху на врата остарелих словено-грчкијех дворова. Године 1361. заузеше, након крвавог боја, Једрене. Године 1362. Пловдив. За четири године Турци бијаху разапели

1

Другога априла 1331. бише изабрани поклисари М. Тудизи, Мато Ђорђић и Ђоно Лукаревић да пођу у име и на трошак опћине да мире оца са сином јер мир међу њима мио је Богу и свему свијету, а нама «је и нашему граду веома користан». L. Reformat. II. passim.

2 Године 1332. испослова Дубровник у Цара Душана потпуну предају Стонске Превлаке.

3 «Die unsterbliche Thorheit aller dieser kleiner Machthaber». Ријечи Херцбергове Geschichte der Bizantiner und des osmanischen Reiches bis gegen Ende des XVI. Jahrhundertes. Berlin. 1883.

―――――

шаторе у сред сриједе Балкана, уништили бугарско царство, приправили пад Србије и Византа, који не бјеше

више него питање времена.

>>

У тај се психолошки час Дубровник одлучи на корак чију нам је смјелост и саблазан за оно доба тешко одмјерити и докучити у дан данашњи. Први сукоб Исламов са Кршћанством препаде сувременике страховито. Турско племе показиваше наиме одмах у почетку способност не само да руши као Хуни, Обри и Татари, него да на рушевинама и гради. Кршћанство не назријеваше у Турчина само моралну наказу него и енергично зло, ка» „ вагџијскога, славохљепнога душманина у коме беспутност жића и окрутност владања бјеху подигнуте на сп,стем, освећене вјером, распрострањене мачем". Тога ради, па и за то што кршћанство бјеше правно уређено и душевно развијено, страх бјеше јачи, име Антикрста приличније тој новој политичној сили на јевропскоме континенту која се заклела покорити сву земљу и затрти траг кршћанству.2 Папе бјеху позвале српске владаре да с угарскијем краљевима одбију навалу новијех варвара. Доста је читати њихова писма да се увјеримо о ужасном одјеку турскога оружја у сред сриједе кршћанскога свијета. Опћити дакле са том немани без оружја у руци, да пријатељски, и давати јој новаца у замјену користи и повластица бива признати јој право да влада освојеним земљама бјеше саблазан онолика колико да је у вријеме Кристово било на ум пало јеврејској опћини углавити пријатељство са Самарјанима.

[ocr errors]
[ocr errors]

1 The Turks in their relations to Europe Lectures by Cardinal Newman. Historical Scetches. London. 1891., стр. 110.

2

«It is a mystery» вели кардинал Newman (op. cit. стр. 105). «but «the fact stands; since the year 1048 the Turks have been the great Anticrist among the races of men".

3

Особито писма Папе Иноценца VI. (13 5 2 - 1 3 6 2) и

Урбана V.

(1 3 6 2 — 1370). B. Balan La Chiesa Cattolica e gli Slavi. Roma. 1880. Documenta IX-XII.

.

шљено

Али у Дубровнику бјеше толико политичке зрелости, толико за оно идеално доба чуднога детерминизма, толико бјеше тај град за рана прожет потребом слободе због које се учини све свима, да оно, на што се одлучише Ђеновљани и Млечићи тек у великој близини и у горкој невољи, он учини с далека, без потребе, промии знано. Гледаше како му обијест српске властеле упропашћује трговину, како ће та траљава зграда на једном грухнути силним стропотом. Дубровачки небројени трговци приказиваху даномице вијећу моћ и млаДалачко одушевљење новијех господара Истока. Хоће ли опћина да обезбиједи трговачке путове и да је виха не понесе заједно с оним владарима, треба да похити. Још мало, и биће касно, јер сили силом не одоље.

Године 1365. оне које се саградише Џамија у светој Бруси и Сарај у Једрену, приступе дубровачки посланици к цару Мурату 1. и приказавши му Дубровачкога „слаткога и њему непозната воћа, понуде му годишње пет стотина златнијех дуката, а у замјену да им султан удијели потпуну слободу и заштиту трговине по његоBIM земљама II по водама и у Леванти. Погодба би

правит

Постанак Туре. углављена писмено. Али султан, не знајући писати, умочи руку у црнило, па, раскручивши палац, притисне је на уговор, мјесто потписа и печата. Од царевијех прстију писари нацрташе доцније арабеску са испреплетенијем ријечима корана. Тако, првијем уговором с кршћанском државом, постаде Tughra, бива царски знак, пред којим Турци падају нице као пред божјим

словом.

[ocr errors]

«Cette manière de signer», вели Rycaut, est aujourd'hui en une aussi grande venération parmi les Turcs, que les Tables de Moyse le sont parmi les Juifs, et les plus saintes reliques parmi les Chrétiens". Histoire de l'État présent de l'Empire Ottoman (Amsterdam 1671. trad. franç. par M. Briot. Ch. IV.) У најновије доба турски учењак Ахмед Митат Ефендија у дјелу «Мусафал", повијест новога вијека (Цариград, 1887.), назва бајком постање Тугре како га испричаше дубровачки историци, па Хамер и Апендини, тврдећи, да су сви први султани умјели писати. Прек

[ocr errors]

Оне исте године папа Урбан V (1362-1370 допусти неким Дубровчанима да тргују с невјерницима. Опћина проширивши тај допуст склопи трговачке уговоре не само са Муратом I, него и са султанима Мистра, Сирије, Икона и Битиније.2 Рек' би да се богољубиве душе у Дубровнику саблазнише о лакоћи с којом стаде домаћа влада да опћи с невјерницима. Имамо ли да вјерујемо предању, »да би народ прихватио савез с Турцима, би думна наведена да рече: како је то било озго објављено као хотјење божије 3 Овај макјавелизам добро одговара времену авионскога робовања црквеног кад се запт црковни

[ocr errors]

лани, неки Абдулах Непиб Беј, мектубџија јањинскога вилајета, нађе и приопћи реченоме историку исправу по којој би несумњиво било доказано да је Мурат био вјешт писању. Та је исправа вагФик» (даровштина благом дјелу), учињена у име Муратова брата Сулејмана, који умрије године 1350., при опсади Галипоља. На тој се исправи чита сакраментална реченица: «мулебиние амел олуна» (нека се тако учини), ријечи које по Ахмед Митат Ефендији није смио нико писати до сам Султан својом руком. Писмо те реченице припадало би врсти званој «ta'alligirmassi», којим једнако пишу улеме, а то је персијско писмо са скраћеницама. Ахмет М. Ефендија додаје, да се и дан данашњи зна за својеручне потписе свих султана до првога султана Османа (Revue d'orient 29. Марта 1891). Овако турски учењак. Но мислимо да би требало доказати да је за Урхана и Мурата збиља био закон да сам султан својом руком смије написати реченицу о којој је горе говора. Па учени Турчин не даје одговора оној другој чињеници коју спомиње Хамер, бива да три најученија Муратова поданика, на гласу у повијести турске књижевности, математичар Махмуд, граматичар Молах Гемаледин и догматик Бурханедин оставише отаџбину, јер не могаху живјети у части код Султана. Питање дакле једнако није одсјечено.

1 Види у Theiner-a Vetera Monum. Slav. Merid. I. Breve Гргура XI. 24. Марта 1373. којим допушта двјема дубровачким бродовима да возе тpг ad partes Saracenorum".

2 Engel. Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien. 1807, passim. 3 Дубровник, илирска Република пријевод из Милерове: «Allgemeine Weltgeschichte» Меда Пуцића (Danica llirska год. 1849). О том предању говори такођер Rycaut (Op. cit.) «On dit que cela se fit sur l'avis qui leur fut donné par une réligieuse, qu'ils (les Ragusois) estiment sainte, qui prevoyant la grandeur future de l'Empire des Turcs, leur dit que l'unique moyen de conserver leur République libre durant plusieurs siècles, estoit de se soumettre au plus heureux de tous les Princes et à celui qui devoit conquérir la meilleure partie du monde. Ils crùrent ce conseil et envoyèrent aussitôt deux Ambassadeurs au Sultan Orchanes etc."...

――

и сама вјера бјеху силно уздрмали у владама и као охладили оном еклипсом Свете Столице.

Овако би склопљен први уговор једне кршћанске државе са Османлијама.2 Тај ванредно значајан догађај за сиљење турскога господства у Јевропи", 3 удари за сва времена особито обиљежје везама дубровачким с Портом. Не смијемо сметнути с ума да је Дубровник не само прва држава

Потљедице уговора с Пертом за даље развијање Дубров

ника.

1 Ми смо назначили годину 1365., за први уговор дубровачки с Портом као историски најприличнију и ослоњену на Рестијев аукторитет (Annali di Ragusa књ. VI). За Рестијем се поведоше Engel, Jouannin (Turchia. Venezia. 1842, пријевод с француског), који би први тумач

Францускога краља за источне језике, те је можда црпао своју вијест из самијех турскијех извора, Hammer, Zinkeisen (Geschichte d. Osmanischen Reiches I, 268) и Hertzberg. Али у Рестија има једна квака и један недостатак. Он говори да је уговор склопљен са султаном Урханом (Орхане), али овај год. 1365. није владао, него син му Мурат І. Tо би Дакле био знак да Рести није имао уговор пред собом, а да можда за његова времена и за времена Франа Гундулића (1564), чији је повијесни материјал он наслиједио, више није те исправе било у аркиви републикиној. Никакво чудо, помислимо ли на трусове и пожаре који походище Дубровник током вијекова. Али Урханово име, додуше без ознаке годишта, налазимо такођер у Appendini-a Notizie istorico-critiche sulle Antichita, Storia e Letteratura de' Ragusei (Ragusa. 1802. I. 295), који ужасно мијеша догађаје те се по свему види да се односе на Мурата, у Рикота (op. cit.) и у Thornton-a, Etat actuel de la Turquie (trad. franç. Paris. 1812) који је изврсно своје дјело написао год. 1807. те, без сумње, није познавао ни Апендинија, ни Рестија. А како да протумачимо непрестану, дошљедну, тврдњу дубровачке владе и њезинијех посланика да је Дубровник углавио погодбу с Урханом? Док нам на ово питање не одговоре Реформације друге половице XIV вијека, ми ћемо држати да је формалноме уговору са Муратом I., претходио свакако старији уговор међу дубровачким трговцима и Урханом у који се дубровачка влада није умијешала. Треба нам додирнути још једну значајну околност, бива да Рести под год. 1365. не зна за какове дубровачке посланике, но говори у опће, неодређено, а под год. 1371. вели да су по други пут уговор склопили дубровачки посланици, но ни овдје не може да им наведе имена. То нам чини да сумњамо да Рести није прочитао ни тај други уговор.

2 Бенова склопи први уговор такође с Муратом, ну тек г. 1387. 8. Јунија; Млеци приступе још касније.

3 «Für die Bedeutung seiner in Europa bereits gewonnenen Machtstellung» вели Херцберг (ор. cit. стр. 493) «ist es höchst characteristisch, dass schon jetzt ein christlicher Handelsstaat den ersten Handelsvertrag mit der jungen Weltmacht zu schliessen begehrté".

« ПретходнаНастави »