Слике страница
PDF

стране, а с друге помажу успјешној државној радњи кршћанства на Балканскоме Полуострву. Ну јалов јој посао. Хаотичне српске и у опће југословенске нарави не даваху мира ни саме себи, ни Републици. Краљеви, цареви, властела, свак на по се и сви заједно не познаваху ни мира ни јединства нити могаху обезбиједити побједе и уједињења једнога часа. Све што граде распада се. Вјера се о њиховоме даху цијепа и раствара. Највећа царства цвате и вену од јутра до мрака. Грозна се недјела збивају по дворовима. Од онога дана кад се Дубровник одлучи да мири Стјепана Душана с оцем Урошем II“ и ако је овај радио Дубровнику о глави, па све до Вукашинове узурпације (1368) има самијех тридесет и седам година. Кроз то вријеме Дубровник доживље уморство Душановога оца, апотеозу онога који се назва: „Цар и Самодржац Србљем, Грком, и Блгаром“, пропаст царства, грађански рат, па друго убиство, па „мрзост опушћења“ над српскијем земљама. И тако сред расула толике величине остаде само Дубровник жив и свјеж, проширенијех граница,“ учврстивши своју кућу кад није могао да учврсти сусједову.

Српско се царство дакле „бесмртним лудилом онијех малијех владара““ распадаше и моралном и државном немоћу приправљаше народ на робовање. Османлије вођени једном мишљу, једнијем барјаком, једном вјером куцаху на врата остарјелих словено-грчкијех дворова. Го

дине 1361. заузеше, након крвавог боја, Једрене. Године

1362. Пловдив. За четири године Турци бијаху разапели

" Другога априла 1331. бише изабрани поклисари М. Тудизи, Мато Торђић и Ђоно Лукаревиh да пођу у име и на трошак опћине да мире оца са сином „јер мир међу пњима мио је Богу и свему свијету, а нама „је и нашему граду веома користан“. L. Reformat. II. passim.

° Године 1332. испослова Дубровник у Цара Душана потпуну предају Стонске Превлаке.

° „Die unsterbliche Thorheit aller dieser kleiner Machthaber'. Ријечи Херцбергове – Geschichte der Bizantiner und des osmanischen Reiches bis gegen Ende des XVI. Jahrhundertes. Berlin. 1883.

gs

у

шаторе у сред сриједе Балкана, уништили бугарско царство, приправили пад Србије и Византа, који не бјеше више него питање времена.

У тај се психолошки час Дубровник одлучи на корак чију нам је смјелост и саблазан за оно доба тешко одмјерити и докучити у дан данашњи. Први сукоб Исламов са Кршћанством препаде сувременике, страховито. Турско племе показиваше наиме одмах у почетку способност не само да руши као Хуни, Обри и Татари, него да на рушевинама и гради. Кршћанство не назријеваше у Турчина само моралну наказу „него и енергично зло, ка„вагџијскога, славохљепнога душманина у коме беспут„ност жића и окрутност владања бјеху подигнуте на си

„стем, освећене вјером, распрострањене мачем“." Тога

ради, па и за то што кршћанство бјеше правно уређено

и душевно развијено, страх бјеше јачи, име Антикрста приличније тој новој политичној сили на јевропскоме континенту која се заклела покорити сву земљу и затрти траг кршћанству.“ Папе бјеху позвале српске владаре да с угарскијем краљевима одбију навалу новијех варвара. Доста је читати њихова писма“ да се увјеримо о ужасном одјеку турскога оружја у сред сриједе кршћанскога свијета. Опћити дакле са том немани без оружја у руци, да пријатељски, и давати јој новаца у замјену користи и повластица — бива признати јој право да влада освојеним земљама бјеше саблазан онолика колико да је у вријеме Кристово било на ум пало јеврејској опћини углавити пријатељство са Самарјанима.

* The Turks in their relations to Europe – Lectures bу Сагdinale Newman. Historical Scetches. London. 1891., стр. 110.

* „It is a mysterу“ вели кардинал Newman (op. cit. стр. 10,5). Abut „the fact stands; since the year 10 48 the Turks have been the great - Anticrist among the races of men'. * Особито писма Папе Пноценца VI. (1352–1362) и Урбана V.

[graphic]

(1362–1370). В. Ваlan La Chiesa Cattolica e gli Slavi. Roma. 1880. TOOcumenta IX– XII.

Али у Дубровнику бјеше толико политичке зрелости, толико за оно идеално доба чуднога детерминизма, толико бјеше тај град за рана прожет потребом слободе, због које се учини „све свима“, да оно, на што се одлучише Ђеновљани и Млечићи тек у великој близини и у горкој невољи, он учини с далека, без потребе, промишљено и знано. Гледаше како му обијест српске властеле упропашћује трговину, како ће та траљава зграда на једном грухнути силним стропотом. Дубровачки небројени трговци приказиваху даномице вијећу моћ и младалачко одушевљење новијех господара. Истока. Хоће ли опћина да обезбиједи трговачке путове и да је вихар не понесе заједно с оним владарима, треба да похити. Још мало, и биће касно, јер сили силом не одоље. Године 1365. оне које се саградише Џамија у светој Бруси и Сарај у Једрену, приступе дубровачки посланици к цару Мурату I. и приказавши му Дубровачкога „слаткога“ и њему непозната воћа, понуде му годишње пет стотина златнијех дуката, а у замјену да им султан удијели потпуну слободу и заштиту трговине по његовим земљама и по водама и у Леванти. Погодба би un me. углављена писмено. Али султан, не знајући

Icaти, умочи руку у црнило, па, раскречивши палац,

притисне је на уговор, мјесто потписа и печата. Од царевијех прстију писари нацрташе доцније арабеску са испреплетенијем ријечима корана. Тако, првијем уговором с кршћанском државом, постаде Тидhrá, бива царски знак, пред којим Турци падају нице као пред божјим словом.“

" „Cette maniére de signer', вели Rycaut, Best aujourd'hui en une aussi grande veneration parmi les Turcs, que les Tables de Moyse le sont parni les Juifs, et les plus saintes reliques parmi les Chrétiens". Histoire de 1'Еtat present de l'Empire Ottoman (Amsterdam 1671. trad. franc. par M. Brot. Ch. IV.) – У најновије доба турски учењак Ахмед Митат Бендија у дјелу „Мусаљал“, повијест новога вијека (Цариград, 1887.), назва бајком постање Туре како га испричаше дубровачки историци, па Хамер и Апендини, тврдећи, да су сви први султани умјели писати. Прек

J T

Оне исте године папа Урбан V (1362—1370) допусти неким Дубровчанима да тргују с невјерницима." Опћина проширивши тај допуст склопи трговачке уговоре не само са Муратом I, него и са султаншма Мисира, Сирије, Икона и Битиније.“ Рек' би да се богољубиве душе у Дубровнику

саблазнише о лакоћи с којом стаде домаћа влада да

опћи с невјерницима. Имамо ли да вјерујемо предању, „да би народ прихватио савез с Турцима, би думна наведена да рече: како је то било озго објављено као хотјење божије“.“ Овај макјавелизам добро одговара времену авињонскога робовања црквеног кад се запт црковни

мани, неки Абдулах Неџиб Беј, мектубшија јањинскога вилајета, нађе и приопћи реченоме историку исправу по којој би несумњиво било доказано да је Мурат био вјешт писању. Та је исправа и вагФић“ (даровштина благом дјелу), учишњена у име Муратова брата Сулејмана, који умрије године 1350., при опсади Галипоља. На тој се исправи чита сакраментална реченица: Амуџебинџе амел олуна“ (нека се тако учини), ријечи које по Ахмед Митат Ефендији није смио нико писати до сам Султан својом руком. Писмо те реченице припадало би врсти званој „ta'aligirmassi?, којим једнако пишу улеме, а то је персијско писмо са скраћеницама. Ахмет M. Etoендија додаје, да се и дан данашњи зна за својеручне потписе свих султана до првога султана Османа (Revue d’Orient 29. Марта 1891). Овако турски учењак. Но мислимо да би требало доказати да је за Урхана и Мурата збиља био закон да сам султан својом руком смије написати реченицу о којој је горе говора. Па учени Турчин не даје одговора оној другој чињеници коју спомиње Хамер, бива да три најученија Муратова поданика, на гласу у повијести турске књижевности, математичар Махмуд, граматичар Молах Гема-ледин и догматик Бурханедин оставише отаџбину, јер не могаху живјети у части код Султана. Питање дакле једнако није одсјечено.

* Bиди у Theimer-a Vetera Monum. Slav. Merid. I. Breve Tргура XI.

24. Марта 1373. којим допушта двјема дубровачким бродовима да возе трг вас рагtes Saracenorum?.

° Engel. – Geschichte des Freystates Ragusa. Vien. 1807, passim.

* Дубровник, илирска Република – пријевод из Милерове: „Algemeine Veltgeschichte“ Меда Пуцића (Danica Ilirska год. 1849). О том предању говори такођер Rycaut (Op. cit.) „Оn dit que cela se fit sur Таvis qui leur fut domné par une réligieuse, qu" ils (les Ragusois) estiment sainte, qui prevoyant la grandeur future de l' Empire des Turcs, leur dit que l'unique moyen de conserver leur République libre durant plusieurs siecles, estoit de se soumettre au plus heureuх de tous les Princes et a celui qui devoit conquérir la meilleure partie du monde. Is crirent ce consei et envoyerent aussion deux Ambassadeurs au stan Orehames etc.".

Ta

и сама вјера бјеху силно уздрмали у владама и као охладили оном еклипсом Свете Столице.“

Овако би склопљен први уговор једне кршћанске државе са Османлијама.“ „Тај ванредно значајан догађај

nosomago. за сиљење турскога господства у Јевза даље развијање Дубров

no T poпи“,“ удари за сва времена особито обиљежје везама дубровачким с Портом. Не смијемо сметнути с ума да је Дубровник не само прва држава

" Ми смо назначили годину 1365., за први уговор дубровачки с Портом као историски најприличнију и ослоњену на Рестијев аукторитет (Annali di Ragusа књ. VI). За Рестијем се поведоше Еngel, Jouanninu (Turchia. Venezia. 1842, пријевод с Француског), који би први тумач Францускога краља за источне језике, те је можда црпао своју вијест из самијех турскијех извора, Наmmer, Zinkeisen (Geschichte d. Osmanischen Reiches I, 268) и Hertzberg. Али у Рестија има једна квака и један недостатак. Он говори да је уговор склопљен са султаном Урханом (Орхане), али овај год. 1365. није владао, него син му Мурат I. То би дакле био знак да Рести није имао уговор пред собом, а да можда за Iњегова времена и за времена Франа Гундулића (1564), чији је повијесни материјал он наслиједио, више није те исправе било у аркиви републикиној. Никакво чудо, помислимо ли на трусове и пожаре који походише Дубровник током вијекова. Али Урханово име, додуше без оз

наке годишта, налазимо такођер у Appendini-a Notizie istorico-critiche

suite Antichita, Storia e Letteratura de' Ragusei (Ragusa. 1802. I. 295), који ужасно мијеша догађаје те се по свему види да се односе на. Мурата, у Рикота (op. cit.) и у Thornton-a, Etat actuel de la Turquie (trad. franc. Paris. 1812) који је изврсно своје дјело написао год. 1807. те, без сумпње, није познавао ни Апендинија, ни Рестија. А како да протумачимо непрестану, дошљедну, тврдњу дубровачке владе и пљезинијех посланика да је Дубровник углавио погодбу с Урханом 9. Док нам на ово питање не одговоре Реформације друге половице ХIV вијека, ми ћемо држати да је Формалноме уговору са Муратом I., претходио свакако старији уговор међу дубровачким трговцима и Урханом у који се дубровачка влада није умијешала. Треба нам додирнути још једну значајну околност, бива да Рести под год. 1365. не зна за какове дубровачке посланике, но говори у опће, неодређено, а под год. 1371. вели да су по други пут уговор склопили дубровачки посланици, но ни овдје не може да им наведе имена. То нам чини да сумњамо да Рести није прочитао ни тај други уговор.

° Ђенова склопи први уговор такође с Муратом, ну тек г. 1387. 8. Јунија; Млеци приступе још касније.

° „Fir die Bedeutung seiner in Europa bereits gewomnenem Machtstellung“ вели Херцберг (op. cit. стр. 493) „Ist es höchst characteristisch, dass schon јetzt ein christlicher Handelsstaat den ersten Handelsvеrtrag mit der jungen Veltmacht zu schliessen begehrté'.

« ПретходнаНастави »