Слике страница
PDF
ePub

Іљено

Али у Дубровнику бјеше толико политичке зрелости, толико за оно идеално доба чуднога детерминизма, толико бјеше тај град за рана прожет потребом слободе , због које се учини у све свима“, да оно, на што се одлучше Беновљани и Млечићи тек у великој близини и у горкој невољи, он учини с далека, без потребе, проми

и знано. Гледаше како му обијест српске властеле упропашшћује трговину, како ће та тра.љава зграда на једном грухнути силним стропотом. Дубровачки небројени трговци приказиваху даномице вијећу моћ и младалачко одушевљење новијех господара Истока. Хоће ли otћина да обезбиједи трговачке путове и да је вихaр не Понесе заједно с оним владарима, треба да похити. Још мало, и биће касно, јер сили силом не одоље.

Године 1365. оне које се саградише Џамија у светој Бруси и Сарај у Једрену, приступе дубровачки послаШци к цару Мурату І. и приказавши му Дубровачкога » слаткога“ пьему непозната воћа, понуде му годишње пет стотина златнијех дуката, а у замјену да им султан удијели потпуну слободу и заштиту трговине по његоземљама II по водама и у ЛевантII. Погодба би

углављена писмено. Али султан, не знајући 1}псати, умочі руку у црнило, па, раскречив палац, притисне је на уговор, мјесто потписа и печата. Од царевијех прстију писари нацрташе доцније арабеску са испреплетенијем ријечима корана. Тако, првијем уговором с кришћанском државом, постаде Tughra, бива царски знак, пред којим Турци падају нице као пред божјим с. овом.

BIM

Постанак Тутре.

1

«Cette manière de signer", Beiu Rycaut, rest aujourd'hui en une aussi grande veneration parmi les Turcs, que les Tables de Moyse le sont parmi les Juifs, et les plus saintes reliques parmi les Chrétiens". Histoire de l'État présent de l'Empire Ottoman (Amsterdam 1671. trad. franç.

. par M. Briot. Ch. IV.) у најновије доба турски учењак Ахмед Митат Ефендија у дјелу «МусаФа..”, повијест новога вијека (Цариград, 18 87.), назва бајком постатье Тугре како га испричаше дубровачки историци, на Хамер и Апендини, тврдели, да су сви први султани умјели писат. Прек

Оне исте године папа Урбан V (1362 — 1370) допусти неким Дубровчанима да тргују с невјерницима. Оптина проширивши тај допуст склопи трговачке уговоре не само са Муратом I, него и са султанма Мистра, Сирије, Икона и Битиније. Рек' би да се богољубиве душе у Дубровнику саблазнише олакоћи с којом стаде домаћа влада да опћи с невјерницима. Имамо ли да вјерујемо предању, »да би народ прихватио савез с Турцима, би думна наведена да рече: како је то било озго објављено као хотјење божије“. Овај макјавелизам добро одговара времену авињонскога робовања црквеног кад се запт црковни

Нико

да

сам

1

лани, неки Абдулах Нециб Беј, мектубија јањинскога вилајета, нађе и приопhи реченоме историку исправу по којој би несумьиво било доказано да је Мурат био вјешт писању. Та је исправа «вагФић» (даровштина благом дјелу), учитьена у име Муратова брата Сулејмана, који умрије године 1350., при опсади Галипоља. На тој се исправи чита сакраментална реченица: «мулебинде амел олуна» (нека се тако учини), ријечи које по Ахмед Митат Ефендији није смио

писати до сам Султан својом руком. Писмо те реченице припадало би врсти званој «ta'alligirmassi”, којим једнако пишу улеме, а то је персијско писмо са скраћеницама. Ахмет М. Ефендија додаје, да се и дан данашњи зна за својеручне потписе свих султана до првога султана Османа (Revue d'Orient 29. Марта 189 1). Овако турски учењак. Но мислимо да би требало доказати да је за Урхана и Мурата збиља био закон султан својом руком смије написати реченицу окојој је горе говора. Па учени Турчин не даје одговора оној другој чињеници коју спомиње Хамер, бива да три најученија Муратова поданика, на гласу у повијести турске књижевности, математичар Махмуд, граматичар Молах Гема.teдин и догматик Бурханeдин oстaвише отаџбину, јер не могаху живјети у части код Султана. IIитање дакле једнако није одсјечено.

Види у Theiner-a Vetera Monum. Slav. Merid. I. Breve Гргура XI. 24. Марта 13 7 3. којим допушта двјема дубровачким бродовима да возе Tpr mad partes Saracenorum”.

Engel. . Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien. 1807, passim.

Дубровник, илирска Република пријевод из Милерове : «Allgemeine Weltgeschichte» Меда Пуцића (Danica Ilirska гoд. 1849). о том предању говори такођер Rycaut (Op. cit.) «On dіt que cela se fit sur l'avis qui leur fut donné par une réligieuse, qu'ils (les Ragusois) estiment sainte, qui prevoyant la grandeur future de l'Empire des Turcs, leur dit que l'unique moyen de conserver leur République libre durant plusieurs siècles, estoit de se soumettre au plus heureux de tous les Princes et à celui qui devoit conquérir la meilleure partie du monde. Ils crúrent ce conseil et envoyèrent aussitôt deux Ambassadeurs au Sultan Orchanes etc.)...

1

2

3

[ocr errors][ocr errors]

1

и сама вјера бјеху силно уздрмали у владама и као охладили оном еклипсом Свете Столице.

Овако би склопљен први уговор једне кршћанске државе са Османлијама.” „Тај ванредно значајан догађај Потљедице у tовора с Портом сиљење турскога господства у Јевза даље развијање Дубров

ропи“, удари за сва времена особито обиљежје везама дубровачким с

дубровачким с Портом. Не смијемо сметнути с ума да је Дубровник не само прва држава

- за

3

ника.

[ocr errors]

Ми смо назначили годину 1 3 6 5., за први уговор дубровачки с Портом као историски најприличнију и ослоњену на Pестијев аукторитет (Annali di Ragusa књ. VІ). За Pестијем се поведоше Engel, Joиаппін (Turchia. Venezia. 18 42, пријевод е Француског), који би први тумач Францускога краља за источне језике, те је можда црпао своју вијест из самијех турскијех извора, Наттеr, Zinkeisen (Geschichte d. Osmanischen Reiches I, 2 6 8) и Hertzberg. Али у Рестија има једна квака и један недостатак. Он говори да је уговор склопљен са султаном Урханом (Opхане), али овај год. 1365. није владао, него син му Мурат I. То би дакле био знак да Рести није имао уговор пред собом, а да можда за. његова времена и за времена Франа Гундулића (1 564), чији је повијесни материјал он наслиједио, више није те исправе било у аркиви републикиној. Никакво чудо, помислимо ли на трусове и пожаре који походише Дубровник током вијекова. Али Урханово име, додуше без ознаке годишта, налазимо такођер у Appendini-a Notizie istorico-critiche sulle Antichità, Storia e Letteratura de' Ragusei (Ragusa. 1802. I. 295), који ужасно мијеша догађаје те се по свему види да се односе на Мурата, у Рикота (op. cit.) и у Thornton-a, Etаt асtuel de la Turquie (trad. frаng. Paris. 1812) који је изврсно своје дјело написао год. 1807. те, без сумье, није познавао ни Апендинија, ни Pестија. А како да протумачимо непрестану, дошљедну, тврдњу дубровачке владе и Іьезинијех посланика да је Дубровник углавио погодбу с Урханом? Док нам на ово питанье не одговоре Реформације друге половице XIV вијека, ми ћемо држати да је формалноме уговору са Муратом I., претходно свакако старији уговор међу дубровачким трговцима и Урханом у који се дубровачка влада није умијешала. Треба нам додирнути још једну значајну околност, бива да Рести под год. 1365. не зна за какове дубровачке посланике, но говори у опhe, неодређено, а под год. 137 1. вели да су по други пут уговор склопили дубровачки посланици, но ни овдје не може да им наведе имена. То нам чини да сумњамо да Рести није прочитао ни тај други уговор.

Т.енова сглопи први уговор такође е Муратом, ну тек г. 1387.. 8. Јунија; Млеци приступе још касније.

(Für die Bedeutung seiner in Europa bereits gewonnenen Machtstellung» вели Херцберг (op. cit. стр. 493) «ist es höchst characteristisch, dass schon jetzt ein christlicher Handelsstaat den ersten Handelsvertrag mit der jungen Weltmacht zu schliessen begehrtė”.

2

3

која се погодила без невоље с новим освајачем, него уједно и једина која се није сусрела с ниме као душманин, него као пријатељ и користан трговачки посредник. То је најглавнији разлог зашто је османлијско оружје, мимо свакојакијех задјевица дубровачких с Портом и пожуда његовијех властодржаца и сатрапа, сустало на дубровачкој међи неколико пута у повијесті. Тијем уговором Дубровник обезбједи до краја своју самосвoјност. Јер међу Турчином освајачем Босне и Херцеговине

II Млечићем господаром Далмације и Арбанасие — Дубровнику бјеше биратії. Илі му се бјеше покорити корану, на постати као н. пр. ХерцегновII, гнијездо турско, и прідружити своју судбину судбини српске раје, или онет бјеше му савити главу под пацце лава Св. Марка и утонути у море далматинско-млетачке културе изгубивши за вијек вијека свој особити cachet, оно нешто што га тако дубоко разликује у свим странама живота од сусједнијех приморскијех градова. Ово је питанье, које је Дубровник имао да ријеши. Ове је погибли уклонно уговором год. 1365, бива цио вијек прије него што му освајач покуца на вратима. Је ли Дубровник имао јасну представу о зaмaшним пошљедицама тога корака? Сувремени је историчар негдје казао да бисмо се ми љуто преварилі држећи да су историске особе увијек сасма јасно знале што раде. Немамо доста разлога држати да је Дубровник томе правилу изузетак. Околности времена ІІ потребе трговине довољно тумаче ту његову одлуку. Ну сасвијем тијем не можемо одрећи Републици да је она то пријатељство бистро и знано употребила, не само да обезбиједи своју слободу, него и да сагради себи добро одређено и утврђено мјесто у политичкој системі кршћанства. Турцима бјеше дала све што је могла дати

[ocr errors]

1

Ernest Lavisse (la Fondation du Saint-Empire, Revue des Deux Mondes, 15 маја 1888) «Supposer» вели оштроумни писац «que les per(sonnages historiques comprennent toujours exactement ce qu'ils font «с' est n' avoir point le sentiment du réel».

[ocr errors]

а да не кидише сама себи. Јевропи одговараше да о тој тијесној свези с Портом виси хоће ли бити, или не бити, хоће ли, или неће моћи вршити своју задаћу у кршћанству.

Уреди ли једна држава чисто и бистро свој међународни положај спасена је. У томе успје Дубровник. Дакако с.лабој државицій не достајаше увијек заштита Турчинова. Па да је и достајала, Јевропа, која исцрпа из ње све што узможе више користи, присіли је небројено пута да метанише свакој сили једнога времена. Са свпјем тијем никад се не одврати од основне оне свезе, уз прикос многијем црнијем дневима, јер је добро знала да је данак Порти цијена слободе.

За непосреднијех Муратовијех нашљедника ДубровНик учврст своје везе с Османлијским Царством с вели- . ком постојаношћу. Ове свезе ради одоље свјетима и пријетњама самијех поглавица кршћанства. Кесар и Папа гледаху с BIісока свјетску страну тог великог источног Італьа. Дубровник, ближи освајачу, савијаше се пред Чињеницама.

Године 1371. не само обнови савез с Муратом, него Одмах тога (1398) одрече краљу угарскoме помоћ Обнова уговора с Муратом

против Турака.* Након несрећне пустолоВине код Никопоља (1396) гдје погибе цвијет Францускога виптештва, прими прибјеглога краља Сигисмунда, угости га сјајно, приказа му кључе градске. Са свијем тијем, не хајући за противљење самога Сигисмунда и папе БоНІФација IX. обновии трговачки уговор с Бајазитом (1 399) и, мимо завађенијех Млетака и Бенове, завлада трговином на Истоку.

Догађаји оправдаше доста брзо бистру политику дубровачку. Освајачка бујица разлијеваше се својим при

за

н Бајазитом (1371 1399).

2

[ocr errors]

3

2

Resti , Annali di Ragusa, VI.

Писмо сенатско краљу 2. марта 1 398. године у Diplomatarium-y Телчићеву.

Engel, Geschichte d. Freystaates Ragusa, passim.

3

« ПретходнаНастави »