Слике страница
PDF

која се погодила без невоље с новим освајачем, него уједно и једина која се није сусрела с њиме као душманин, него као пријатељ и користан трговачки посредник. То је најглавнији разлог зашто је османлијско оружје, мимо свакојакијех задјевица дубровачких с Портом и пожуда његовијех властодржаца и сатрапа, сустало на дубровачкој међи неколико пута у повијести. Тијем уговором Дубровник обезбједи до краја своју самосвојност. Јер међу Турчином — освајачем Босне и Херцеговине – и Млечићем — господаром Далмације и Арбанаске — Дубровнику бјеше бирати. Или му се бјеше покорити корану, па постати као н. пр. Херцегнови, гнијездо турско, и придружити своју судбину судбини српске раје, или опет бјеше му савити главу под панџе лава Св. Марка и уто

нути у море далматинско-млетачке културе изгубивши

за вијек вијека свој особити саchet, оно нешто што га тако дубоко разликује у свим странама живота од сусједнијех приморскијех градова. Ово је питање, које је

Дубровник имао да ријеши. Ове је погибли уклонио уго

вором год. 1365, бива цио вијек прије него што му освајач покуца на вратима. Је ли Дубровник имао јасну представу о замашним пошљедицама тога корака? Сувремени је историчар негдје казао да бисмо се ми љуто преварили држећи да су историске особе увијек сасма јасно знале што раде." Пемамо доста разлога држати да је Дубровник томе правилу изузетак. Околности времена и потребе трговине довољно тумаче ту његову одлуку. Пу сасвијем тијем не можемо одрећи Републици да је она то пријатељство бистро и знано употребила, не само да обезбиједи своју слободу, него и да сагради себи добро одређено и утврђено мјесто у политичкој системи кршћанства. Турцима бјеше дала све што је могла дати

' Ernest Lavisse (la I ondation du Saint-Empire, Revue des Deuх Mondes, 15 маја 1888) „Supposer” вели оштроумни писац Афше 1еs per„sonnages historiques comprennent toujours ехасtement ce qu' ils Iont le s n avom rom te seminent u re

а да не кидише сама себи. Јевропи одговараше да о тој тијесној свези с Портом виси хоће ли бити, или не бити, хоће ли, или неће моћи вршити своју задаћу у кршћанству.

Уреди ли једна држава чисто и бистро свој међународни положај спасена је. У томе успје Дубровник. Дакако слабој државици не достајаше увијек заштита Турчинова. Па да је и достајала, Јевропа, која исцрпа из ње све што узможе више користи, присили је небројено пута да метанише свакој сили једнога времена. Са свијем тијем никад се не одврати од основне оне свезе, уз пркос многијем црнијем дневима, јер је добро знала да је данак Порти цијена слободе.

За непосреднијех Муратовијех нашљедника Дубровник учврсти своје везе с Османлијским Царством с великом постојаношћу. Ове свезе ради одоље свјетима и пријетњама самијех поглавица кршћанства. Ђесар и Папа гледаху с висока свјетску страну тог великог источног питања. Дубровник, ближи освајачу, савијаше се пред ЧИЊеЊца Ма.

Године 1371. не само обнови савез с Муратом,“ него одмах иза тога (1398) одрече краљу угарскоме помоћ “;': против Турака.“ Након несрећне пустоловине код Пикопоља (1396) гдје погибе цвијет Францускога витештва, прими прибјеглога краља Сигисмунда, угости га сјајно, приказа му кључе градске. Са свијем тијем, не хајући за противљење самога Сигисмунда и папе Боникација IX. обнови трговачки уговор с Бајазитом (1399 п, мимо завађенијех Млетака и Ђенове, завлада трговином на Пстоку.“

Догађаји оправдаше доста брзо бистру политику дубровачку. Освајачка бујица разлијеваше се својим при

" Resti, Annali di Ragusa, VI.

P Писмо сенатско краљу 2. марта 1398. године у Diplomatarium-у Ђелчићеву.

° Engel, Geschichte d. Freystaates Ragusa, passum.

——

родним путем. Племенит, храбар, Фанатичан и славохљепан народ бацаше се свом својом младом силом на сичијави, оветшали свијет, прекомјерне искварености, злоће и немоћи. Бугарске нема више. Ред је на Србију која након Косова (1389) плаћа Турчину данак освајачки и живи од његове милости. Босна животари. Од југословенскијех држава сам Дубровник стоји високо у моралној величини, пун здрава разума, јак у вјери и држав

ном јединству. Он је сам кадар још покренути неку др

жавничку акцију и спасти што се може. ПI баш у ово доба, премда већ почињаше дрктати за своју земљу пред навалом Турака на Јевропу,“ покуша да с пристанком султановим, а судјеловањем Босне и Србије, истријеби босанску властелу, па, проширивши границе своје државе, оснује некакав тројни савез на западу Балкана под заштитом турском.

Ако није успио, није томе крив ни он ни Турчин него опет душевна и политичка анархија његовијех са

везника који бјеху већ дозрели за робовање. — Повод

дубровачкој акцији дадоше сусједна властела.

Западну чест Конавала с Цавтатом и Ободом бјеху Дубровчани купили у војводе Радослава Павловића за uvju papa po- тринаест тисућа дуката и за годишњи

ница с помоћу Портином

Сед " данак од шест стотина перпера (1419). Ну кад се опћина накани да господари својом земљом, ето Радослава Павловића с приговором: „да им је дао земљу, али да им није допустио зидати на њој градове“.“

* За прве провале Мехмеда I. (1416–19) у Угарску настаде велина страва у Босни и у Дубровнику. Године 14 14. (2. 13. и 23. Јулија) на прве гласове из Једрена Сенат приправи све за обрану државе, наредивши Брачу, Хвару и Корчули па Стону и Сланоме да се наоружају. У Стон се примише многе породице босанске, које већ тада бјежаху пред Османлијама. Али их Сенат не хтје примити оружане. В. Diplomatarium.

* Види : D-r Konstantin Jiriček, Nastojanje starijeh Dubrovčana oko raširenja granice у дубровачком „Slovincu 2 бр. 4. и 5. год. 1879. Сви су ови догађаји испричани по овој расправи. Учени је писац исцрпао о овој ствари, ако и не све, а то велик дио исправа Државнога Аркива у Дубровнику. Т

Не чекајући успјех свога посланства у Дубровнику, пустоловни војвода закрајини на град. На смјели нападај Република одговори још смјелијим савезом (1430). Посланици Бенедикт Гундулић и Никола Рести имаху тражити у босанскога краља Стефана Твртка Твртковића и у војводе Сандаља у име накнаде предају Требиња и Луга с околином, па још предложити савезницима да те земље и многе друге купе у Цара Мурата, који већ тада располагаше њима, премда их немаше у својој власти". Посланици Петар Лукари и Ђуро Гучетић крену (септембра 1430) пут Једрена да ишту у Мурата жупу Врм и градове Клобук, Билеће, Требиње,“ и Луг. Султан прими љубазно дубровачке посланике. Особитом повељом обнови стари уговор и удијели Републици слободну трговину по турској држави. Али у послу предаје одгоди расправљања док се ствар не развиди боље. Радосављев посланик Паштровић бјеше наиме поднио Цару повељу „у којој се читало, да Радосав свој дио Конавала није продао, него само дао у залог“. Радосављеве се сплетке открију премалећа го

дине 1431. у самоме Дубровнику гдје се састадоше изасла

ници Радосављеви, Сигисмундови, Сандаљеви и Муратови. Повеља о Конавлима нађе се да је лажна. Ну Република се не хтје умирити док не добије од Мурата барем Требиње и Клобук. „Јер“ говораше Сенат „ако нам Клобук пе буде у рукама, биће увијек заклониште и пећина хај

A

* Босански краљ није знао ни шта је Луг Република му одговори да је земљица код Требиња, и да у њој има само шездесет кућа најсиромашнијих људи. » Che per grande 1oro poverta sono grandi ladri e robatorio. IIисмо 7. Јулија 1430. посланику Рестију. По овоме се види да је првим покушајем раширења границе Република тражила да обезбиједи своју државу и од босанске господе и од турскога сусједства. Касније тек замисли ширу основу анексије свега залеђа и једнога дијела Токе Которске.

P Дубровчани (од страха да се не би сам султан полакомио на те земље) разложише Мурату „да су то све земље камените, неплодне и пусте, мало корисне и уопће без велике цијене“. О некојима доказиваху да су некада биле у власти дубровачкој, а да и сада дубровачки бискупи носе титулу некијех од овијех жупа. Jiriček, op. cit., passim.

ta

. . . . . . дуцима и никада нећемо мирно уживати друге наше зе

мље“.“ Посланици извојштише потпуну побједу. Цар Мурат даваше Републици за годишњи данак од 500 дуката сва три града. Но Дубровник рачунаше без опакости и лицемјерства Радосављева и својијех самијех савезника. Па

вловић науска краља Стефана приказујући му како је

срамота краљу одрицати се ма и најмање чести своје земље. Турцима казиваше да су она мјеста јаке тврђаве и да их Дубровчани не траже за себе већ за свога суграђанина „храброга заповједника војске угарскога краља и великога непријатеља Портина“. “

Заман Република вјешто поби Радосављеве лажи.“

Заман се упути друго посланство к босанскоме краљу Iмарта 1432). Ивану Гундулићу и Николи Ђорђићу одврати краљ да не предаје ни најмањег дијела босанске

земље у туђе руке. А земље бјеху тако мало његове, да их сам жељаше купити у султана! Изјаловиши се тај по

- кушај, Републици не остаде друго него утврдити мир у

Дубровнику с Радосавом (25. октобра 1432.) на основи
„status quо“.
Док међу тијем Дубровник на врхунцу свога богат-
ства и своје државне радње подизаже болницу „Domus
Christi“, находиште и јавне школе (1432
Бранковића деспота сра- J. T. ____,
on ono, " до 35), те, да контраст са сусједним зе-
мљама буде потпунији, у сводовима двора, у водоводу и
у монументалној чесми (1435–38) распредаше на оној
крајњој међи цивилизације чисто предање римскога ге-

Дубровник прима 25уђа

" „Stando fuora de nostre mani Clobuch, sempre seria recetto e spellumca di Iauroni e mail in pacifico godere non potressimo le nostre contrades . Писмо 22. veбруара 1431. Lett. e Comm. di Levante 1430-35. Jiriček, op. cit., passim.

9 О гласовитоме Таловцу (Тhallóczy) хрватскоме бану који толико прашине узвитла у данданашњу задјевицу између Срба и Хрвата, Република пише Лукарићу да „грољ Матија није Дубровчанин него Корчуланин, да од десет година није био у Дубровнику и да се већ од гнаест година налази у службама туђијем, најприје деспота српскога, Стевана Лазаревића, послије краља угарског Сигисмунда". Juriček. Opcit., passim.

« ПретходнаНастави »