Слике страница
PDF
ePub

родним путем. Племенит, храбар, Фанатичан и славохљепан народ бацане се свом својом младом силом на сінчијави, оветшали свијет, прекомјерне искварености, злоће и немоћи. Бугарске нема више. Ред је на Србију која након Косова (1389) плаћа Турчину данак освајачки и живи од његове милости. Босна животаріп. Од југос.10венскијех држава сам Дубровник стоји високо у моралној величини, пун здрава разума, јак у вјери и државном јединству. Он је сам кадар још покренути неку државничку акцију и спасти што се може. 1баш у ово доба, премда већ почињаше дрктати за своју земљу пред навалом Турака на Јевропу, покуша да с пристанком султановим, а судјеловањем Босне и Србије, истријеби босанску властелу, па, проширивши границе своје државе, оснује некакав тројни савез на западу Ба, ікана под заШтитом турском.

Ако није успно, није томе крив ни он ни Турчин него опет душевна и политичка анархија његовијех савезника који бјеху већ дозрели за робовање. Повод дубровачкој акцији дадоше сусједна властела.

Западну чест Конавала с Цавтатом и Ободом бјеху Дубровчани купили у војводе Радослава Павловића за

тринаест тиеућа дуката и годишњІ ница с помоћу 11ортином данак од шест стотина перпера

(1419). Ну кад се опћина накани да господари својом земљом, ето Радослава Павловића с приговором: »да им је дао земљу, али да им није допустио зидати на њој градове «.?

за

Покушај разширења тра

(1430).

[ocr errors]

За прве провале Мехмеда I. (1 4 1 6 — 19) у Угарску настаде велика страва у Босни иу Дубровнику. Године 14 14. 12. 13. и 23. Јулија) на прве гласове из Једрена Сенат приправи све за обрану државе, наредивши Брачу, Хвару и Корчули на Стону и Сланоме да се наоружају. у Стон се примише многе породице босанске, које већ тада бјежаху пред Османлијама. Али их Сенат не хтје примити оружане. В. Diplomatarium.

2 Buan: D-r Konstantin Jiriček, Nastojanje starijeh Dubrovčana oko rasirenja granice у дубровачком «Slovincu» бр. 4. и 5.

1879. Сви су ови догађаји испричани по овој расправи. Учени је писац исцрпао о овој ствари, ако и не све, а то велик дио исправа Државнога Архива у Дубровнику.

год.

Не чекајући успјех свога посланства у Дубровнику, пустоловни војвода закрајини на град. На смјели нападај Република одговори још смјелијим савезом (1430). ПослаНици Бенедикт Гундулић и Никола Pести имаху тражити у босанскога краља Стефана Твртка Твртковића и у војводе Сандаља у име накнаде предају Требиња и Луга с околином, па још предложити савезницима да те земље и многе другe купе у Цара Мурата, који већ тада распоЛагаше њима, премда их немаше у својој власти". Посланици Петар Лукари и Буро Гучетић крену (септембра 1430) пут Једрена да ишту у Мурата жупу Врм и градове Клобук, Билеће, Требиње, и Луг. Султан прими љубазно дубровачке посланике. Особитом повељом обнови стари уговор и удијели Републици слободну трговину по турској држави. Али у послу предаје одгоди расправљања док се ствар не развиди боље. Радосављев посланик Паштровић бјеше наиме поднно Цару повељу у којој се читало, да Радосав свој дио Конавала није продао, него само дао у залог“. Радосављеве се сплетке открију премалећа године 1431. у самоме Дубровнику гдје се састадоше изасланици Радосављеви, Сигизмундові1, Сандаљеви и МуратовІІ. Повеља о Конавлима нађе се да је лажна. Ну Република се не хтје умирити док не добије од Мурата барем Требиіње и клобук. „Јер“ говораше Сенат ако нам Клобук не буде у рукама, биће увијек заклониште и пећина xaj

одго

само

Босански краљ није знао ни шта је 1уг! Република му вори да је земљица код Требиња, и да у њој има

шездесет кућа најсиромашнијих људи. «Chе реr grande loro pоvеrtа sono grandi ladri е robatori». ІПисмо 7. Јулија 1 4 30. посланику Рестију. По овоме се види да је првим покушајем раширења границе Република тражила да обезбиједи своју државу и од босанске господе и од турскога сусједства. Касније тек замисли ширу основу анексије свега залеђа и једнога дијела Боке Которске.

Дубровчани (од страха да се не би сам султан полакомио на те земље) разложише Му рату «да су то еве земље камените, неплодне и нусте, мало корисне и уопhе без велике цијене». онекојима доказиваху да су некада биле у власти дубровачкој, а да и сада Дубровачки бискупи носе титулу некијех од овијех жупа. Јiriček, op. cit., passim.

2

[ocr errors]

2

дуцима и никада нећемо мирно уживати друге наше земље «Посланици извојштіше потпуну побједу. Цар Мурат даваше Републици за годишњи данак од 500 дуката сва три града. Но Дубровник рачунаше без опакости и лице мјерства Радосављева и својијех самијех савезника. Павловић науска краља Стефана приказујући му како је срамота краљу одрицати се ма и најмање чести своје зем.ље. Турцима казиваше да су она мјеста јаке тврђаве и да их Дубровчани не траже за себе већ за свога суграђанина „храброга заповједника војске угарскога краља и великога непријатеља Портина «

Заман Република вјешто побн Радосављеве лажи. Заман се упути друго посланство к босанскоме краљу . (марта 1432). Ивану Гундулићу и Николи Торђићу одврати краљ да не предаје ни најмањег дијела босанске земље у туђе руке. А земље бјеху тако мало његове, да их сам жељаше купити у султана! Изјаловиши се тај покушај, Републици не остаде друго него утврдити мир у Дубровнику с Радосавом (25. октобра 1432.) на основі » status quо“.

Док међу тијем Дубровник на врхунцу свога богатства и своје државне радње подизаже болницу „Domus Дубровник прима Ђурђа Christi“, находиште и јавне школе (1432

до 35), те, да контраст са сусједним зем.љама буде потпунији, у сводовима двора, у водоводу і у монументалној чесми (1 435 — 38) распредане на оној крајњој међи цивилизације чисто предатье римскога ге

Бранковића деспота сри

скоп (1441).

1

2

«Siando fuora de nostre mani Clobuch, sempre seria recetto e spelunca di latroni e mai in pacifico godere non potressimo le nostre contrade». Писмо 22. Фебруара 1 4 3 1. Lett. eComm. di Levante 1 4 3 0 -— 35. Jiriček, op. cit., passim.

огласовитоме Таловцу (Thaloczy) хрватскоме бану који толико прашине узвитла у данданашњу задјевицу између Срба и Хрвата, Рену блика пише Лукарићу да «гроф Матија није Дубровчанин него Корчуланин, да од десет година није био у Дубровнику и да се већ од пет

година налази у службама туђијем, најприје деснота српскога, Стевана Лазаревића, послије краља угарског Сигисмунда”. Jiriček op. cit., passim.

.

наест

[ocr errors]

нија, Цар Мурат удари на Србију и на Бурђа Бранковића, који вјенчавши се деспотским вијенцем (1427) бацаше од погибли у погибао ишчиљели и обезглављени народ. Смедерево паде, сви се остали градови предадоше. Два деспотова сина падоше Цару у руке. Руде у Новом Брду, велики извор богатства за Дубровник, заузе освајач. На пошьетку поручії Републици да се остави Угарске заштите и подложи њему. Дубровник се иoзва на старе уговоре којим бјеше за свагда ујемчио слободу (1439). сједне стране одрече Угарској сваку помоћ, сувише одби Омиш и Омишку Крајину, који му Елизабета понуди на дар, да се не би замјерио Порти. С друге стране отвори врата Typhy Бранковићу који се потуцаше по свијету и сахрани му силно благо (1441). На то Цар поручи Републици: Преда и му несноснога душманина у руке, опростиће јој данак, деспотово ће благо припасти њој и прошириће јој мeђе државне. Одреку ли му, разориће град и државу. „Деспота уведоше у дворцу сепатсі:у. Прочиташе му ІІсмо. Искушење бјеше велико, штета непрoцијењена ако би Мурат само опљачкао државу од освете и ударио јачи данак! Ну Република „од вјере се не порече“. Деспота укрцаше на лађу за Скрадин, да се одонуда спасе у Угарску. Цару поруче да Дубровник није рад предати човјека који је као гост сио при његовоме огњишту.? Прича се да је на ту поруку Мурат ускликнуо: Град који тако попитује задану вјеру не може пропастиг! Славно дјело ду

1

2

Сто и осамнаест лигара залата, 340 литара сребра гламекога, 1997 штара сребра бијелога и ми..ијун асири. Види Мајков стр. 112.

Engel, op. cit.; Appendini, I. 304.; Чедоми» Мијатовић, Деснот Т. урађ Бранковић стр. 304. «Recitatis in Senato literis” вели БонФиниус, Annales Rerum Hungaricarum (Dec. III, lib. V. 310). «quum Patres dicere sententias jubentur, unico omnes consilio, Barbari facinus abominantes nullo avaritiae scelere, Ragusinae Reipublicae dignitatem incaestandam esse neuvent neque hospitii fidem cuiquam violandam”.

A Rеѕti (op. cit. L. XII. стр. 28 4) пише: Lette nel senato le lettere, non vi si trovò uno che opinasse doversi soddisfare il Turco. E benchè dalla di lui potenza tremasse ormai tutta l'Europa, fu terminato mantener la data fede, e conservar incolume la persona d' esso despota".

бровачко бива још значајније кад га упоредимо с понашањем родскијех витезова по вијека доцније. Кад се Џем, брат Бајазита II. заклони на острво Род (1489) да утече од братова тјерања, Султан понуди великоме мештру годишњу плату од 45.000 дуката, ако Џема задржи у сужањству. Пазар би углављен, те хришћански витезови за новце погодише Султану.

Након тијех знаменитијех догађаја Република обнови Фебруара год. 1442 уговор с Муратом II. Два пуна годишта бјеху се потезали преговори. Годину дана прије деспотовога доласка Цар бјеше поручио Републици по своме посланику Xaзнaдaр-бегу да му пошље данак што Дубровник плаћаше султану од старине. Два поклисара Јакета Соргочевић (Сорго) и Стефан Бенеша, однијение Мурату одговор. Имаху тражити за дубровачке трговце препоручна писма Босанскоме краљу, и препоручити Дубровчане у Сребрници, коју бјеше од скора освојио су.1тан у деспотовој земљи. А кад би султан тврдокорно тражио данак, имали су поклисари одговорити: „Град »је Дубровник вазда био слободан и не плаћаше никоме уништа, нити је његовоме оцу, ни ниједноме његовое упређу, ни никаквој држави плаћао данка, нити је ма »коме његовоме прећу слао посланства, него њему самое »о трагу девет година кад му је захвалио на добром по» ступању са његовијем трговцима, на што их је он, сул»тан, обасуо новијем нoвластицама. Па кад би Цар хтио » рачунати колико му новаца доноси хазни царина што » плаћају Дубровчани, увјерио би се да Дубровник плаћа у више но ма који град у његовоме царству“. Поклисарин су имали на даље одговорити да се Угарској и Босни не плаћа данак, него најамнина за неке земље; да се Султану Уркану није плаћао данак него проста замјена за трговачке повластице; да је на пошљетку Дубровник имао

1

Vicomte de la Joncquière, Histoire de l'Empire Ottoman. Paris. 1887., стр. 193—194.

« ПретходнаНастави »