Слике страница
PDF
ePub

родним путем. Племенит, храбар, фанатичан и славохљепан народ бацаше се свом својом младом силом на сичијави, оветшали свијет, прекомјерне искварености, злоће и немоћи. Бугарске нема више. Ред је на Србију која након Косова (1389) плаћа Турчину данак освајачки и живи од његове милости. Босна животари. Од југословенскијех држава сам Дубровник стоји високо у моралној величини, пун здрава разума, јак у вјери и државном јединству. Он је сам кадар још покренути неку државничку акцију и спасти што се може. И баш у ово доба, премда већ почињаше дрктати за своју земљу пред навалом Турака на Јевропу, покуша да с пристанком султановим, а судјеловањем Босне и Србије, истријеби босанску властелу, па, проширивши границе своје државе, оснује некакав тројни савез на западу Балкана под заштитом турском.

1

Ако није успио, није томе крив ни он ни Турчин него опет душевна и политичка анархија његовијех савезника који бјеху већ дозрели за робовање. Повод дубровачкој акцији дадоше сусједна властела.

ница с помоћу Портином

(1430).

Западну чест Конавала с Цавтатом и Ободом бјеху Дубровчани купили у војводе Радослава Павловића за Покушај раширења гра- тринаест тисућа дуката и за годишњи Данак од шест стотина перпера (1419). Ну кад се опћина накани да господари својом земљом, ето Радослава Павловића с приговором: »да им је дао земљу, али да им није допустио зидати на њој градове".

1 За прве провале Мехмеда I. (1416—19) у Угарску настаде велина страва у Босни и у Дубровнику. Године 1414. (2. 13. и 23. Јулија) на прве гласове из Једрена Сенат приправи све за обрану државе, наредивши Брачу, Хвару и Корчули на Стону и Сланоме да се наоружају. У Стон се примише многе породице босанске, које већ тада бјежаху пред Османлијама. Али их Сенат не хтје примити оружане. B. Diplomatarium.

2 Види: D-г Кonstantin Jiriček, Nastojanje starijeh Dubrovčana okо raširenja granice у дубровачком «Slovincu» бр. 4. и 5. год. 1879. Сви су ови догађаји испричани по овој расправи. Учени је писац исцрпао о овој ствари, ако и не све, а то велик дио исправа Државнога Аркива у Дубровнику.

Не чекајући успјех свога посланства у Дубровнику, пустоловни војвода закрајини на град. На смјели нападај Република одговори још смјелијим савезом (1430). Посланици Бенедикт Гундулић и Никола Рести имаху тражити у босанскога краља Стефана Твртка Твртковића и у војводе Сандаља у име накнаде предају Требиња и Луга с околином, па још предложити савезницима да те земље и многе друге купе у Цара Мурата, који већ тада располагаше њима, премда их немаше у својој власти 1. Посланици Петар Лукари и Ђуро Гучетић крену (септембра 1430) пут Једрена да ишту у Мурата жупу Врм и градове Клобук, Билеће, Требиње, 2 и Луг. Султан прими љубазно дубровачке посланике. Особитом повељом обнови стари уговор и удијели Републици слободну трговину по турској држави. Али у послу предаје одгоди расправљања док се ствар не развиди боље. Радосављев посланик Паштровић бјеше наиме поднио Цару повељу „у којој се читало, да Радосав свој дио Конавала није продао, него само дао у залог". Радосављеве се сплетке открију премалећа године 1431. у самоме Дубровнику гдје се састадоше изасланици Радосављеви, Сигисмундови, Сандаљеви и Муратови. Повеља о Конавлима нађе се да је лажна. Ну Република се не хтје умирити док не добије од Мурата барем Требиње и Клобук. „Јер“ говораше Сенат „ако нам Клобук не буде у рукама, биће увијек заклониште и пећина хај

1 Босански краљ није знао ни шта је Луг! Република му одговори да је земљица код Требиња, и да у њој има само шездесет кућа најсиромашнијих људи. a Che per grande loro povertà sono grandi ladri e robatori». Писмо 7. Јулија 1430. посланику Рестију. По овоме се види да је првим покушајем раширења границе Република тражила да обезбиједи своју државу и од босанске господе и од турскога сусједства. Касније тек замисли ширу основу анексије свега залеђа и једнога дијела Боке Которске.

2 Дубровчани (од страха да се не би сам султан полакомио на те земље) разложише Мурату «да су то све земље камените, неплодне и пусте, мало корисне и уопће без велике цијене». О некојима доказиваху да су некада биле у власти дубровачкој, а да и сада дубровачки бискупи носе титулу некијех од овијех жупа. Jiriček, op. cit., passim.

дуцима и никада нећемо мирно уживати друге наше зеМље". Посланици извојштише потпуну побједу. Цар Мурат Даваше Републици за годишњи данак од 500 дуката сва три града. Но Дубровник рачунаше без опакости и лицемјерства Радосављева и својијех самијех савезника. Павловић науска краља Стефана приказујући му како је срамота краљу одрицати се ма и најмање чести своје земље. Турцима казиваше да су она мјеста јаке тврђаве и да их Дубровчани не траже за себе већ за свога суграђанина, храброга заповједника војске угарскога краља и великога непријатеља Портина“.

Заман Република вјешто поби Радосављеве лажи. 2 Заман се упути друго посланство к босанскоме краљу (марта 1432). Ивану Гундулићу и Николи Ђорђићу одврати краљ да не предаје ни најмањег дијела босанске земље у туђе руке. А земље бјеху тако мало његове, да их сам жељаше купити у султана! Изјаловиши се тај покушај, Републици не остаде друго него утврдити мир у Дубровнику с Радосавом (25. октобра 1432.) на основи „status quo“.

Док међу тијем Дубровник на врхунцу свога богатства и своје државне радње подизаже болницу »Domus Christi“, находиште и јавне школе (1432

Дубровник прима Ђурђа Бранковића деспота сриског (1441).

до 35), те, да контраст са сусједним земљама буде потпунији, у сводовима двора, у водоводу п у монументалној чесми (1435-38) распредаше на оној крајњој међи цивилизације чисто предање римскога ге

1 «Siando fuora de nostre mani Clobuch, sempre seria recetto e spelunca di latroni e mai in pacifico godere non potressimo le nostre contrade». Писмо 22. Фебруара 1431. Lett. e Comm. di Levante 1430--35. Jiriček, op. cit., passim.

2 О гласовитоме Таловцу (Thalóczy) хрватскоме бану који толико прашине узвитла у данданашњу задјевицу између Срба и Хрвата, Ренублика пише Лукарићу да «Гроф Матија није Дубровчанин него Корчуланин, да од десет година није био у Дубровнику и да се већ од петнаест година налази у службама туђијем, најприје деспота српскога, Стевана Лазаревића, послије краља угарског Сигисмунда». Jiriček op. cit., passim.

нија, Цар Мурат удари на Србију и на Ђурђа Бранковића, који вјенчавши се деспотским вијенцем (1427) бацаше од погибли у погибао ишчиљели и обезглављени народ. Смедерево паде, сви се остали градови предадоше. Два деспотова сина падоше Цару у руке. Руде у Новом Брду, велики извор богатства за Дубровник, заузе освајач. На пошљетку поручи Републици да се остави Угарске заштите и подложи њему. Дубровник се позва на старе уговоре којим бјеше за свагда ујемчио слободу (1439). С једне стране одрече Угарској сваку помоћ, сувише одби Омиш и Омишку Крајину, који му Елизабета понуди на дар, да се не би замјерио Порти. С друге стране отвори врата Ђурђу Бранковићу који се потуцаше по свијету и сахрани му силно благо (1441). На то Цар поручи Републици: Преда ли му несноснога душманина у руке, опростиће јој данак, деспотово ће благо припасти њој и прошириће јој међе државне. Одреку ли му, разориће град и државу. Деспота уведоше у дворницу сенатску. Прочитане му писмо. Искушење бјеше велико, штета непроцијењена ако би Мурат само опљачкао државу од освете и ударио јачи Данак! Ну Република „од вјере се не порече“. Деспота укрцане на лађу за Скрадин, да се одонуда спасе у Угарску. Цару поруче да Дубровник није рад предати човјека који је као гост сио при његовоме огњишту. 2. Прича се да је на ту поруку Мурат ускликнуо: Град који тако поштује задану вјеру не може пропасти! Славно дјело ду

[ocr errors]

Сто и осамнаест литара злата, 340 литара сребра гламскога, 1997 литара сребра бијелога и милијун аспри. Види Мајков стр. 112.

2 Engel, op. cit.; Appendini, I. 304.; Чедомиљ Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић стр. 304. «Recitatis in Senato literis» вели Бонфиниус, Annales Rerum Hungaricarum (Dec. III. lib. V. 310). «quum Patres dicere sententias jubentur, unico omnes consilio, Barbari facinus abominantes nullo avaritiae scelere, Ragusinae Reipublicae dignitatem incaestandam esse neucent neque hospitii fidem cuiquam violandam".

A Resti (op. cit. L. XII. стр. 284) пише: Lette nel senato le lettere, non vi si trovò uno che opinasse doversi soddisfare il Turco. E benchè dalla di lui potenza tremasse ormai tutta l' Europa, fu terminato mantener la data fede, e conservar incolume la persona d' esso despota".

бровачко бива још значајније кад га упоредимо с понашањем родскијех витезова по вијека доцније. Кад се Џем, брат Бајазита II. заклони на острво Род (1489) да утече од братова тјерања, Султан понуди великоме мештру годишњу плату од 45.000 дуката, ако Џема задржи у сужањству. Пазар би углављен, те хришћански витезови за новце погодише Султану.

Након тијех знаменитијех догађаја Република обнови фебруара год. 1442 уговор с Муратом II. Два пуна годишта бјеху се потезали преговори. Годину дана прије деспотовога доласка Цар бјеше поручио Републици по своме посланику Хазнадар-бегу да му пошље данак што Дубровник плаћаше султану од старине. Два поклисара Јакета Соргочевић (Сорго) и Стефан Бенеша, однијеше Мурату одговор. Имаху тражити за дубровачке трговце препоручна писма Босанскоме краљу, и препоручити Дубровчане у Сребрници, коју бјеше од скора освојио су.1тан у деспотовој земљи. А кад би султан тврдокорно тражио данак, имали су поклисари одговорити: „Град »је Дубровник вазда био слободан и не плаћаше никоме »ништа, нити је његовоме оцу, ни ниједноме његовоме » пређу, ни никаквој држави плаћао данка, нити је ма „коме његовоме пређу слао посланства, него њему самоме , о трагу девет година кад му је захвалио на добром по» ступању са његовијем трговцима, на што их је он, сул„тан, обасуо новијем повластицама. Па кад би Цар хтио »рачунати колико му новаца доноси хазни царина што ,, плаћају Дубровчани, увјерио би се да Дубровник плаћа више но ма који град у његовоме царству“. Поклисари су имали на даље одговорити да се Угарској и Босни не плаћа данак, него најамнина за неке земље; да се Султану Уркану није плаћао данак него проста замјена за трговачке повластице; да је на пошљетку Дубровник имао

[ocr errors]
[ocr errors]

Vicomte de la Joncquiêre, Histoire de l' Empire Ottoman. Paris. 1887., стр. 193—194.

« ПретходнаНастави »