Слике страница
PDF

ПЕПЕРТРЕТРПЕРЕЗ-БЕ:29eaеanadas

нија, Цар Мурат удари на Србију и на Ђурђа Бранковића,
који вјенчавши се деспотским вијенцем (1427) бацаше
од погибли у погибао ишчиљели и обезглављени народ.
Смедерево паде, сви се остали градови предадоше. Два
деспотова сина падоше Цару у руке. Руде у Новом Брду,
велики извор богатства за Дубровник, заузе освајач. На
пошљетку поручи Републици да се остави Угарске заштите
и подложи њему. Дубровник се позва на старе уговоре
којим бјеше за свагда ујемчио слободу (1439). С једне

стране одрече Угарској сваку помоћ, сувише одби Омиш

II Омишку Крајину, који му Елизабета понуди на дар, да
се не би замјерно Порти. С друге стране отвори врата
Ђурђу Бранковићу који се потуцаше по свијету и сахрани
му силно благо (1441)." На то Цар поручи Републици:
Преда ли му несноснога душманина у руке, опростиће
јој данак, деспотово ће благо припасти њој и прошириће
јој међе државне. Одреку ли му, разориће град и државу.
Деспота уведоше у дворшцу сепатску. Прочиташе му ш-
смо. Пскушење бјеше велико, штета непроцијењена ако би
Мурат само опљачкао државу од освете и ударио јачи
данак! Пу Република „од вјере се не порече“. Деспота
укрцаше на лађу за Скрадин, да се одонуда спасе у Угар-
ску. Цару поруче да Дубровник није рад предати човјека
који је као гост сио при његовоме огњишту.“ Прича се
да је на ту поруку Мурат ускликнуо: Град који тако по-
штује задану вјеру не може пропасти! Славно дјело ду-

" Сто и осамнаест литара злата, 340 литара сребра гламскога, 1997 лштара сребра бијелога и милијун аспpи. Види Мајков стр. 112.

' Engel, op. cit.: Appendini, I. 304.; Чедомиљ Мијатовић, Деспот Турађ Бранковић стр. 304. „Recitatis in Senato literis“ вели Бонфиниус, Annales Iberum Нungaricarum (Dec. III. lib. V. 310). „duum Patres dicere sententias jubentur, unico omnes consilio, Barbari facinus abominantes nullo avaritiae scelere, Ragusiinae Reipublicae dignitatem incaestandam esse neurcent neque hospiti fidem cuiquam violandam'.

A Resti (op. cit. L. XII. стр. 284) пише: Lette nel senato le lettere, nom visi trovo uno che opinasse doversi soddisfare il Turco. E benche dala di lui potenza tremasse ormali tutta l' Europa, fu terminato mantener la data fede, e conservar incolume la persona d' esso despota'.

бровачко бива још значајније кад га упоредимо с понашањем родскијех витезова п5 вијека доцније. Кад се Џем, брат Бајазита II. заклони на острво Род (1489) да утече од братова тјерања, Султан понуди великоме мештру годишњу плату од 45.000 дуката, ако Џема задржи у сужањству. Пазар би углављен, те хришћански витезови за новце погодише Султану."

Након тијех знаменитијех догађаја Република обнови Фебруара год. 1442 уговор с Муратом II. Два пуна годишта бјеху се потезали преговори. Годину дана прије деспотовога доласка Цар бјеше поручио Републици по своме посланику Хазнадар-бегу да му пошље данак што Дубровник плаћаше султану од старине. Два поклисара Јакета Соргочевић (Соргој и Стефан Бенеша, однијеше Мурату одговор. Имаху тражити за дубровачке трговце препоручна писма Босанскоме краљу, и препоручити Дубровчане у Сребрници, коју бјеше од скора освојио сул

тан у деспотовој земљи. А кад би султан тврдокорно

тражио данак, имали су поклисари одговорити: „Град „је Дубровник вазда био слободан и не плаћаше никоме „ништа, нити је његовоме оцу, ни ниједноме његовоме „пређу, ни никаквој држави плаћао данка, нити је ма „коме његовоме пређу слао посланства, него њему самоме „о трагу девет година кад му је захвалио на добром по„ступању са његовијем трговцима, на што их је он, сул„тан, обасуо новијем повластицама. Па кад би Цар хтио „рачунати колико му новаца доноси хазни царина што „плаћају Дубровчани, увјерио би се да Дубровник плаћа „више но ма који град у његовоме царству“. Поклисарш су имали на даље одговорити да се Угарској и Босни не плаћа данак, него најамнина за неке земље; да се Султану Уркану није плаћао данак него проста замјена за трговачке повластице; да је на пошљетку Дубровник имао

' Vicomte de la Joncquiére, Histoire de 1' Empire Ottoman. Paris. 1887., стр. 193—194.

примити деспота јер се тијем одуживаше оној љубави којом примаше Дубровчане готово сва Јевропа, а да Република не зна колико јој је блага деспот предао на оставу, јер су кесе везане и запечаћене воском. Све те лијепе ријечи ", у којима се лукавство и неистина складно мијешаху са истином, поклисари попратише сјајним даровима“.

Ова година мину у безуспјешнијем разговорима, нова, 1441, у тјескоби деспотова бијега. Уз пркос дивљењу султановом дубровачкој вјери, он бјеше прогласио Јасак“ против дубровачкијех трговаца и најпослије стаде опет Peпублици да пријети оружаним походом. Забуни се Сенат на те гласове. Па док, утврђујући град, набављаше војску из Италије и шиљаше писма босанскоме краљу и Папи Евгенију IV, нови посланици, грађанин Петар Прими и властелин Нико Гучетић, наставе преговоре са самим царем. Мјесеца Фебруара (1442) дубровачки дипломати и цареви доглавници сагласише се потпуно. Султан постави са Дубровачким кнезом и властелом „праву вјеру и љубав намјесну“.“ Ослободи дубровачке трговце од јаска, и одобри Дубровчанима да тргују по царству без плаћања царине; а да ће Дубровник слати сваке године 1400 златнијех дуката по својим посланицима на Порту. Мјесеца марта 1443. године измијенише и ративникације на најсвечанији начин. Два султанова поклисара, Али Бег и Грк Димитрије, донесоше атламу, бива царску повељу у Дубровник, и Кнез, окружен Малим Вијећем, закуне се у

дворани сенатској да ће вјерно држати уговор. Покли

" Resti, op. cit. књига XI. стр. 280–281.

° Један плашт од златнога броката, триста самуровијех кожа, двије одјеће од црнога и зеленога баршуна, шест стотина „dossi di valsi?, један врч, једну умиваоницу и неколико служавника све од сребра. Resti, стр. 394.

" О значењу Јаска види главу П. ове књиге.

* Ово је први уговор који нам се сачувао у изворнику, а приопћио га је Миклошић у Monumenta Serbiса број СССХХХIХ.

. Дубровних војује с Пашом

сар Петар Прими прогласи мир дубровачки са Султаном по свим српским земљама."

Бјеше то година приправа Угарске да закрајини на Турчина. Сенат, разумијевајући сумњиво обиљежје те политике пазарења између Порте и Угарске, даде упуство својим поклисарима у Будиму да умире краља и да му растумаче зашто је и како Дубровник био присиљен да углави мир с Турчином. „И да нијесмо учинили онако“, пише вијеће „бива зајамчили мир и слободу нашим тр„говцима, били би са свијем уништени, тако да ни ваши „вјерни Дубровчани ни ваш град не би се никад више „подигао, јер Дубровник без српске земље не може жи„вјетп“.“

Ове исте године угарски краљ Владислав и Сибипњанин Јанко (Хуњади) с Ђурђем Бранковићем објавише ““,“,“ рат Турчину. У кршћанској војсци бјеше папин легат учени и племенити кардинал Ђулијано Тезаринш. Ibeгoва ријеч бјеше пробудила тромо и расцјепкано кршћанство. Прије него што ће у бој, Владислав прими у Будиму посланства готово свих јевропских власти. Одушевљење бјеше велико. Успјех одговори свеопћему очекивању. Три пута потукоше хаметом Турчина. Арбанаска се шод Ђорђем Кастриотићем подиже. Ну сред бојне славе Угри у зао час ухватише вјеру с Муратом, те се у Сегедину (1444 погоде да ће десет година миpoвaти. Влашка ће припасти Угарској, Бугарска Порти, Србија Деспоту.

" Resti, op. cit., књига XII. стр. 285—286.

° „Et cosi mediante la detta ambaxiata finallmente impetrassemo dal „detto signor Turcho che ne francho et libero li deti nostri mercadamti con „tuto lor aver et mercanzie et concessione che liberamente potessimo „traficar, usar et mercantar con picholli раgаmenti di doana fim tanto the „singnorizara essa Schiavonia. Et se non avessimo fato cusi, zoе раUzato „et francato li deti nostri mercadamti de tuto in tuto eramo desfati, рег „mo che mai ne li vostri fideli di lagusa, ne la detta cita vostra piti mom „se rifacea per caxon che Ragusi senza esso paехе оle Schiavonia mom Indo „Гаг“. Писмо поклисарима 7. октобра 1443. год. Diplomatarium.

Прије него се тај мир склопио, Папа Евгеније IV. бјеше позвао поморске државе да скупе крсташку Флоту

против Турчина. Дубровник се озбиљно бјеше заузео за

тај свети рат. У писму на Светога Оца још прекори кршћанство што није већ за првога рата заједрила једна Флота на Исток. Чини се дакле да су се дубровачки поклисари у Турској били увјерили о могућности побједе, знајући султана забављена у малој Азији. Коронски бискуп дође у Дубровник, као папин легат, да иште од републике три оружане галије на трошак саме свете столице. Имаху послати већи број галија Алфонз Арагонски, Хенрик VI. Енглески, војвода Бургундски и Милански, па Млеци и Ђенова. Напокон сам Евгеније обнови прошњу. Сокољаше Републику на рат. Приказиваше јој не само славу кршћанскога имена, него и велику корист за Дубровачку државу. Чуо је да Република има пет галија у луци. Ако је тако, нека му Дубровник даде у зајам још двије, које ће он наоружати на свој трошак.“ Република одговори Папи дугим писмом у коме не знамо што ли је савршеније, дипломатски такт или државнички лет. Пакон приступа пуна захвалности, понизности и оданости, Сенат се ухвати главнога посла њему необичном енергијом: Република је обећала коронскоме бискупу, Папином легату, једну, добро оружану, галију, ако би кршћанска Флота против Турчина бројила тридесет бродова. Она сада доиста види да је Паша, рег би, одређен од Бога да војује за кршћанско име против душманина вјере, како ш један до сада није био ни помислио. Република пак држи, ако би ове године и слаба Флота одједрила пут Галипоља, па се тамо сусрела са кршћанском војском, да би „пеphаndа Маchometi secta“ била уништена. Размотривши све ово, Република предаће овога љета његовој светости двије галије потпуно оружане на свој трошак али под погодбом да кршћанска плота не буде мања од дванаест галија.

* Види Папин Вreve 17. децембра 1443. у 10 iplom tarium-у.

дукroвник и осмлнско цАРство 2

« ПретходнаНастави »